Noć veštica i pravi britanski horor

Ako je suditi po britanskim tabloidima, narod ovde više nije zainteresovan za Bregzit. Dan pre pisanja ovog teksta, pregovori sa Evropskom unijom su izgledali nemogući, bar su tako izveštavali ozbiljni britanski mediji citirajući Donalda Tuska koje se tvitom direktno obratio britanskom premijeru: „Ne želiš dogovor, ne želiš produžetak roka, ne želiš povlačenje, quo vadis?“ Istovremeno, na naslovnim stranama tabloida, ni reči o pregovorima. Na dan pisanja ovog teksta, isti ozbiljni mediji optimistično govore o „promeni raspoloženja“, dok se tabloidi i dalje bave ratom supruga dvojice fudbalera koje im prodaju priče jedna o drugoj. I jedni i drugi tvrde da znaju šta narod misli, odnosno kakve informacije želi. Pritom se tabloidi tradicionalno deklarišu kao „glas naroda“. A, narod, sudeći po brojnim anketama, nije načisto šta misli. Anketa Natcen grupe tvrdi da tek za trećinu ispitanih to znači kako će Britanija izaći iz EU, te da im je jedino važno da izađu. Istovremeno, Yugov, poznatija i pouzdanija anketna grupa, tvrdi da njihova „najšira ikad sprovedena anketa“ pokazuje da većina sada želi da ostane u EU. Otkad je Britaniji počeo da se „dešava narod”, gotovo da nema političara koji se na taj narod ne poziva. U svojoj briljantnoj knjizi Ovo nije propaganda jedan od svetskih teoretičara postistine, Piter Pomerncev, pokušava da definiše pojam narod analizirajući populiste i na levoj i na (krajnje) desnoj strani, i zaključuje da je krajnja desnica prisvojila liberalni diskurs, te se svi pojmovi od slobode izražavanja, rodnosti, političke korektnosti, pa do naroda imaju redefinisati, mada sam ne nudi alternative. Šta god britanski mediji ili ankete tvrdili, jedno je sigurno, da onog trenutka kad kliknem „šalji“, stvari će i dalje biti nejasne. Ili će Boris DŽonson ponovo promeniti taktiku, ili će se EU uhvatiti za slamku nade. Ili će, kao što jedan komičar reče, na dan kada je britanski Viši sud odlučio da je DŽonson slagao kraljicu kad joj je naveo razloge zatvaranja parlamenta, biti uhapšena ta ista kraljica. Sve je moguće u ovom Theatrum Mundi, kako to lepo reče Gleb Pavlovski, jedan od prvih Putinovih spin doktora, objašnjavajući Pomerancevu da je „budućnost prvo došla u Rusiju“, aludirajući na svet u kojem je „sve moguće, a ništa istinito“ i koji je prvo počeo da se dešava u Rusiji. Oni koji su živeli u Miloševićevoj Srbiji, što je i moj slučaj, neće se složiti sa tvrdnjom iz Pomerancevog bestselera (treće izdanje od avgusta). Budućnost je prvo počela u Srbiji. Budući da sam u to vreme radila analize dnevnika državne televizije, dobro se sećam kako su se razni „eksperti“ i izmišljene storije smenjivali iz večeri u veče, nekad trajući i po dva sata, da bi sledećeg dana potpuno iščezli, i eksperti i storije. Sve u ime „naroda koji niko ne sme da bije“. Tad smo se nadali da će se odlaskom Miloševića sve promeniti. Nabolje. Jedan od retkih koji nije imao zabluda, književnik Filip David, rekao mi je tada da se svi grdno varamo da će se nešto promeniti. „Posejana je jedna kultura koja će još dugo da traje“, kazao je David. Danas, četvrt veka kasnije, odavde i ovde, vidim koliko je David bio u pravu. Internet i društvene mreže samo su olakšale posao nekadašnjem Miloševićevom ministru informacija. Aleksandar Vučić danas ne mora da zove urednike da ih ukorava. On to radi mnogo suptilnije, kroz botove, trolove i brojne kontrolisane medije. Zbunjujući nezadovoljnike širom Srbije koji ne znaju kojoj alternativi da se pridruže. Danas i ovde, i sa iskustvom iz Srbije, lako povlačim paralele sa svojim prethodnim životom preporučujući knjigu Pitera Pomeranceva svakome ko je zbunjen. I on je kao i ja živeo u komunistička vremena, pa možemo lakše da razumemo kako je narod klimava kategorija i kako narod svako može da izvuče iz rukava kad zatreba. U britanskom slučaju to znači da upravo na tim prostorima, na društvenim mrežama, ali i na sumnjivim portalima, „dark netu“, narod koji konzumira tabloide dobija informacije o kojima mi iz drugog mehura nemamo pojma. Moj mladi kolega, belac, musliman, po sopstvenom priznanju „neodređene rodnosti“, kaže da reklame koje dobija na svojim platformama izgledaju kao da je on starija gospođa, crnkinja?? Tako potvrđuje ono što je Aleksander Niks, direktor prokazane Kembridž analitike, koja je od Fejsbuka kupila na hiljade podataka o korisnicima kako bi ih iskoristili za obmanu glasača, rekao pred britanskom parlamentarnom komisijom da „Analitika zna o nama više nego što mi znamo sami o sebi, te shodno tome svakom nude ono što mu zapravo treba. Pa, zar nije demokratija da se narodu nudi ono što mu treba?”, upitao je članove komisije. Odgovor na pitanje da li Britanci ovih dana ili minuta znaju šta hoće, zavisi dakle od toga u kom ste mehuru u kojoj eko-sobi. U mom mehuru se veruje da najveće zlo dolazi ne iz redova krajnje desnice, nego iz redova trenutnog premijera. DŽonson se ne oslanja na svoje ministre, niti na članove svoje uže totalno politički podeljene porodice. Demokratski neizabran a moćan stoji iza njega njegov savetnik Dominik Kamings, koji ne mari ni za Ustav, ni za parlament, niti za ministre i medije. Niti to krije. On se poigrava sa desničarskim konceptom naroda i narodne volje, ruga reporterima u kameru, naziva eksperte glupacima. Po njegovim savetima, DŽonson menja izjave i planove iz dana u dan, odbija intervjue sa medijima koji mu nisu naklonjeni, koristi ratnički rečnik, deleći političare na maskularne (kojima, naravno, on pripada) i „curice“ (kojima pripadaju neistomišljenici). I sve više i govorom i ponašanjem, a čini se i izgledom, podseća na Donalda Trampa. Ako funkcioniše u Americi, možda prođe i ovde. I kao što se mehuri ne dele više po partijskoj pripadnosti, nego po stavovima o određenim pitanjima gde je gotovo jedini zajednički imenitelj imigracija, tako se i moj mehur rasplinjuje kad se reč povede o krajnjoj desnici i njenom značaju u britanskoj istoriji. Moj dragi sada pokojni prijatelj, Majkl Baret Braun, socijalista, pokazao mi je pre dobrih četvrt veka peticiju koju je davnih 30-ih godina prošlog veka organizovao njegov otac, takođe socijalista, a koja osuđuje Osvalda Mozlija, lidera tadašnjih britanskih fašista. Peticiju su potpisali vodeći intelektualci, kao što je Bertrand Rasel. Na vrhuncu Mozlijeve popularnosti, 1935. godine, Bi-Bi-Si je zabranio njegovo pojavljivanje na svojim talasima. Majkl je bio ponosan i na svog oca i na Bi-Bi-Si koji je tada shvatio koliko Mozlijev ekstremizam i njegovo obožavanje stranih autoritaraca može da bude opasno za britanski javni prostor. Decenijama su sve stranke podržavale tu odluku britanskog javnog servisa. „Pitam se šta će biti kad na vlasti ne budemo imali ljude koji su se borili protiv Hitlera“, pitao se Majkl, a ja sam tu zebnju pripisala njegovom krajnje levičarskom viđenju sveta, viđenju kakvo se sreće među ljudima koji nikad nisu lično iskusili život iza gvozdene zavese. Majkl je umro godinu dana pre referenduma o izlasku iz EU, ne dočekavši potvrdu svoje sumnje. Ko bi se oktobra 2019. usudio da zabrani Najdžela Faraža, zvezdu nacionalista, na bilo kojoj britanskoj televiziji? Iako nije poslanik, samo se u kultnom Bi-Bi-Sijevom političkom programu Pitanje vremena pojavio 33 puta u dve godine. Tomi Robinson, lider krajnje desnice, takođe nalazi mesto na javnom servisu, kad god potonji želi da pokaže balansiranost u političkim magazinima. Danas u Britaniji krajnja desnica maršira sa ponosom, upravo kako ih je Stiv Benon, Trampov nekadašnji savetnik, naučio. „Nosite svoj rasistički bedž časno“, poručivao je Benon. Progresivne snage izgubile su bitku sa snagama konzervativizma, kako ih je centrista Toni Bler nazvao, a Najdželovi sledbenici nisu više gubitnici, kako ih je krstio Dejvid Kameron. Nijedan od pomenuta dva britanska premijera nije shvatio rađanje desničarskog evropskog populizma kao pretnju Britaniji, ali si i jedan i drugi počeli legitimizaciju ideja koje su dolazile sa krajnje desnice: Kameronovi torijevci su se inicijalno grupisali oko pretnji koje dolaze od migranata, dok su Blerovi novi laburisti bez zazora koristili nelogičan a opasan termin „lažni azil aplikanti“. I tako smo došli do „njih“ i „nas“, do raskola kakav moderna britanska istorija ne pamti. Do svakodnevice u kojoj se neistomišljenicima šalju pretnje smrću, porodice raspadaju iz političkih razloga, a policajci savetuju protivnike zatvaranja parlamenta da sa protesta odlaze u grupama, jer ne mogu da im garantuju bezbednost od razjarenih pristalica Bregzita. Ko će i kako izmiriti dve trenutno nespojive grupe i zalečiti podele, ko će i kako ponovo marginalizovati krajnju desnicu ostaje da se vidi kad jednom prođe Noć veštica. Ako se uopšte nešto važno i desi tog 31. oktobra.