Život i literatura

Danilo Kiš verovatno ništa pogrešnije nije rekao ni u svom životu ni u svojoj literaturi od rečenice koju je kazao u intervjuu Vidi Ognjenović iz 1973. godine. Na pitanje: „Poznaje li pisac svoje čitatelje?“ Kiš je kazao: „Malo ih je i nalik su na mene.“ Čitalaca Danila Kiša je, zapravo, mnogo i, po zakonu ozbiljnih brojeva, svi nipošto ne liče na njega. Tako je bilo za Kišovog života, a svakako posle Peščanika i Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je pokrenula raspravu kakve nije bilo ni pre ni posle u srpskoj književnosti, tako je i danas, trideset godina posle piščeve smrti. Menjale su se u međuvremenu poetike i književni postupci, menjale se književne i društvene mode, okolnosti u kojima se pišu i čitaju knjige, menjali su se, napokon, i sami čitaoci. Jedno se svakako nije promenilo. Danilo Kiš je ostao visoka mera moderne srpske književnosti. Zahvaljujući njegovim knjigama, i u hiperinflaciji savremene literature možemo prepoznati šta značajna ili velika književnost jeste, kao što sigurnije možemo razumeti i šta jesu veliki izazovi u savremenoj književnosti. Koliko god bile različite generacije u srpskoj književnosti posle Danila Kiša, mada se u nedostatku profilisanih poetika danas sve teže može govoriti o generacijama, zajedničko im je bilo što su se pozivale na Kiša kao važan deo vlastitog nasleđa. Pisci s potpuno različitih strana književne, društvene i političke scene, međusobno potpuno neuporedivih poetika i pogleda na književnost i na njenu ulogu svetu, pozivaju se na Kiša kao na uporište, utehu ili ohrabrenje. To bi mogla da bude dobra definicija klasika. Klasik je onaj koji u svakoj generaciji pisaca i čitalaca pronalazi nove privrženike i poštovaoce. Pri tome nisu u fokusu čitalačkog interesovanja uvek iste Kišove knjige. Ako su se već dugo vremena Rani jadi i Enciklopedija mrtvih izdvojili kao najčitanije piščeve knjige, ostale im se pridružuju u različitim vremenskim talasima. Kao izdavač Kišovih knjiga na srpskom jeziku (Arhipelag), mogu da posvedočim da je godinama bilo unekoliko opalo interesovanje za Grobnicu za Borisa Davidoviča, možda i zbog toga što je novim generacijama čitalaca delovalo da je vreme montiranih staljinističkih procesa daleka i zaključena istorijska epizoda. Ali s globalnim uzletom nadzora, kontrole i cenzure poslednjih godina oživelo je interesovanje za ovu Kišovu knjigu. Jedno vreme, osobito među mladim čitaocima, posebnu privlačnost je uživala, verovatno zbog svog avangardnog stila, Mansarda, da bi u novije vreme Peščanik ponovo zauzeo u čitalačkim izborima mesto jedne od ključnih. Svako ima svog Kiša, ali i svaka Kišova knjiga ima svoj trenutak. Odavno život i delo jednog pisca nisu izazvali toliko širokih i raznovrsnih interesovanja koja se ne smiruju. Objavljuju se nova izdanja Kišovih knjiga, od kojih je nekoliko došlo iz zaostavštine zahvaljujući besprimernom trudu Mirjane Miočinović. Napisano je i nekoliko biografija Danila Kiša. Veliki svetski pisci, od Đerđa Konrada do Klaudija Magrisa, od Enrikea Vila-Matasa do Milana Kundere, od Josifa Brodskog do Petera Esterhazija napisali su svoja sećanja na Kiša. U prozi i publicistici nekih prvorazrednih srpskih i svetskih pisaca Kiš se pojavljuje kao književni junak. Veliki američki pisac Vilijam Volman, koji će kazati i da je od Kiša naučio šta je to politički stav, čitav voluminozni roman Centralna Evropa piše kao nesvakidašnji omaž Danilu Kišu i njegovom književnom postupku u Grobnici za Borisa Davidoviča. „Danilu Kišu i Grobnici za Borisa Davidoviča, za sve što sam naučio od tog pisca i od te knjige“, tako stoji kao posveta i moto na početku Volmanovog romana Centralna Evropa. Nijedan srpski pisac nije dobio takav omaž na horizontu svetske književnosti. Istoričar Mark Mazover u kapitalnom delu Hitlerovo carstvo među posvećenim svedocima užasa Drugog svetskog rata i njegovih logora pominje Danila Kiša i njegove knjige iz porodičnog cirkusa koje inspiraciju crpu iz istorije koju pisac ovakvog nerva nije mogao da odbaci ili prećuti. Poslednjih godina, jednako kao i u ranijem periodu, nastaju brojni prevodi Danila Kiša i izdanja njegovih pojedinačnih knjiga ili izabranih dela širom sveta. Osim evropske prisutnosti, koja se potvrđuje i novijim izdanjima izabranih dela u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, kao i nizu izdanja na engleskom, poslednjih godina Kiš doživljava veliki uspeh u Kini, njegove knjige objavljuju se u Brazilu i Rusiji, u Vijetnamu i Iranu. Uporedo s tim traju i različiti odjeci Kišovog života i dela u srpskoj i međunarodnoj javnosti. Na Kiša se često pozivaju i oni koji o njemu nemaju šta da kažu, a kao njegovi saborci predstavljaju i oni koji su imali sasvim druge teme, izbore i kategoričke principe kako u životu, tako i u književnosti. Kiš ponekad pokušava i da se prisvoji, za šta je nečuven primer nedavna uzurpacija piščevog imena od strane gradskih vlasti u Subotici. Neretko se zamišlja šta bi Kiš rekao povodom ovog ili onog pitanja iz naše novije istorije ili iz sasvim savremene stvarnosti. Problem je što tako dolazi do učitavanja ili potpuno proizvoljnih interpretacija. Ne znamo šta bi Kiš rekao u nekom od mogućih trenutaka u proteklih trideset godina, ali znamo i lako možemo da proverimo šta je Kiš rekao i napisao u svom vremenu i u svojim knjigama. To veliko nasledstvo proističe iz piščevog suštinskog razumevanja da književnost, upravo zato što je autonomna oblast ljudskog iskustva, može da svedoči o tom iskustvu bolje i trajnije od ijedne druge mogućnosti koja nam stoji na raspolaganju. OKišu, piscu rigoroznog i svedenog opusa koji se može pročitati na jednom godišnjem odmoru, napisane su hiljade tekstova, najviše na srpskom jeziku, ali enciklopedija Kiš raste i na mnogim drugim jezicima. Niko nije pročitao tu veliku i nepreglednu biblioteku tekstova, niti je to više moguće. Pisati o Kišu jeste izazov i provera vlastitih kritičkih sposobnosti, ali i način da se preispita i utvrdi sopstvena poetika. Čak i retki među piscima i kritičarima koji su pisali osporavajući Kiša i njegovu književnost samo su doprinosili književno-istorijskom mitu Danila Kiša. Otuda je Danilo Kiš živa tradicija srpske književnosti. Kao što su to pre njega u dvadesetom veku činili Andrić i Crnjanski, i kao što je to u njegovo vreme jednako upečatljivo činio još samo Borislav Pekić, pisac Grobnice za Borisa Davidoviča je na epohalan način obeležio srpsku književnost. On je, naprosto, prekretni pisac u istoriji književnosti ovog jezika. Posle njega u toj se književnosti više ne može na isti način pisati, niti se o njoj i dalje može na isti način misliti. U svojim poetičkim tekstovima, jednako kao i u svojim pripovetkama i romanima, Kiš je povezivao etiku i poetiku, život i literaturu. S jedne strane, ovaj pisac smatra da se pred svakim piscem intelektualcem nalaze dva izazova na koja se mora odgovoriti – staljinizam i fašizam. Kada se čitaju piščeve knjige, onda se vidi koliko se on posvetio raskrivanju mračnih totalitarnih mehanizama koji su dvadeseti vek učinili zverolikim. „Ti misteriozni nestanci ljudi, koji čine srž moje književnosti, osnovni su fenomeni XX veka“, kaže na jednom mestu Kiš. S druge strane, Kiš je istorijski konkretizovao Borhesove maštarije, pa su povesti ljudske nesreće i ljudskog beščašća dobile prepoznatljive oblike. Tako su ove povesti iz fantastike i mogućeg prešle u zonu istorije i nepopravljivo stvarnog iskustva. Ako je književnost govor o ljudskom udesu, patnji i porazu, ali i o pokušaju da se nađu uteha i iskupljenje, onda se u delu Danila Kiša na neponovljiv način sustiču sva ta pozvanja književnosti. Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Kiš je postao njegov nepotkupljivi svedok. Kada se okrenemo Kišovoj biografiji, kao da čitamo jednu njegovu priču. Opisujući godine svojih „ranih jada“, Kiš ne pominje slučajno romane koji su se izmetnuli u „puste izmišljotine“. Čitajući piščeva dela, vidimo koliko su ona duboko saživljena s detaljima, po kojima se, u stvari, i prepoznaje majstorstvo pripovedanja, s preciznošću i, ne na poslednjem mestu, s dokumentarnom podlogom onoga što je ispripovedano. Baš zbog ovog neprestanog zahteva za dokumentarnošću Kišove proze i jesu istoriografske metafikcije prvog reda, nepomirljive slike veka koji je ostao iza nas i ostavština za budućnost čija je neizvesnost pred nama. Tri su faze u Kišovom delu. U Mansardi, najeksperimentalnijem piščevom ostvarenju, susreću se brutalna stvarnost i raskošna pesnička imaginacija, potraga za zvezdom i čemer svakodnevice, dok je Psalam 44, sav posvećen prepoznatljivoj istorijskoj stvarnosti, začeo Kišovo pripovedanje o logorima i smrti u istoriji. Kišov porodični cirkus je trilogija o tragovima propasti jedne porodice. U pripovetkama iz Ranih jada govori se o težini i mukama odrastanja i spoznavanja sveta u tim začetnim godinama. Svet se upoznaje postepeno, svako se znanje o njemu plaća bolom, a svet se neumitno ispunjava pretećim, tmastim senkama. O ovim ranim jadima detinjstva niko u srpskoj književnosti nije pisao značajnije od Kiša u Ranim jadima i Andrića u pripovetkama iz knjige Deca. Ispunjen nesvakidašnjom lirskom snagom pripovedanja, roman Bašta, pepeo govori o dečaku Adiju Samu, njegovom ocu jedinstvenom Eduardu Samu i o smrti čije se prisustvo neprestano oseća narušavajući žuđeni spokoj sveta. Roman Peščanik u nesvakidašnjem istražnom postupku nastaje iz autentičnog nukleusa plaćenog najskupljim ličnim iskustvom: „Pišem jednu antropološku knjigu: na osnovu jedne ljudske kosti... Ta kost je jedno pismo koje nosi datum 5. 4. 1942. godine.“ Treća, novelistička faza otvara se knjigom Grobnica za Borisa Davidoviča, a produžava Enciklopedijom mrtvih i posthumno objavljenom knjigom Lauta i ožiljci. U Grobnici za Borisa Davidoviča pripoveda se o logorskom svetu 20. veka, o stradanju čoveka u istoriji, o ideologiji koja ljudsku jedinku pretvara u anonimnu cifru. Povodom ove knjige izbiće jedna od najvažnijih polemika u istoriji srpske književnosti. Kiš će biti optužen za plagijat, ali će njegova odbrana označiti i odbranu prava na modernitet u književnosti i ulazak naše književnosti u novu poetički krug. Iz te polemike proizaći će Kišov Čas anatomije, briljantna poetičko-polemička rasprava, najvažnija knjiga te vrste napisana na srpskom jeziku. Dokumentarno pripovedanje o smrti i stradanju u istoriji, kao i o velikim pričama koje do toga dovode Kiš nastavlja u Enciklopediji mrtvih, samo što će u ovoj knjizi pisac za vreme svog pripovedanja uzimati i duboku prošlost. Kišova čuvena rečenica: „Moja savest nije mirna. Eto to je moj poraz“ mogla bi se preokrenuti u rečenicu: Kišova savest je mirna, ali sveopšta istorija beščašća ne miruje i u tome je njegov poraz. Taj nemir i to nezadovoljstvo kao krunske uzroke pisanja Kiš definiše i u svom najkraćem eseju „Zašto pišem?“, nastalom na samoj polovini osamdesetih: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!“ Izjednačavajući etiku i estetiku, Kiš uspostavlja svoj definitivni, vrhunski kriterijum. Da nema poraza poput njegovog, ne bi bilo velike književnosti. Tako Danilo Kiš nije samo ime jednog književnog opusa, već ime jedne trajne i pouzdane vrednosti. Knjige Danila Kiša, bolje od ma čega drugog, pokazuju da sve nije književnost, ali da književnost može biti najbolji deo našeg iskustva. Delo Danila Kiša potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih godina o „veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje“.