Dve sudbine

Uzbunjivač. Kako to gordo zvuči. Čuli smo za Bredlija Meninga. Čuli smo za Edvarda Snoudena. Oni su najpoznatiji svetski uzbunjivači koji su otkrili zaista bitne informacije koje se tiču globalne bezbednosti i privatnosti i koje su od javnog interesa, ma koliko se moćnici trudili da ih sakriju od javnosti. Bredli Mening je u zatvoru, a Edvard Snouden u bekstvu. Izgleda da čak ni razvijene demokratije i relativno uređene države poput Amerike nisu u stanju da podnesu previše istine. Srbija je dobila svog Bredlija Meninga. Radniku Krušika iz Valjeva, Aleksandru Obradoviću, dosadilo je da gleda šta se radi u toj fabrici, pa je odlučio da o tome sakupi informacije i ustupi ih medijima. Tako smo, između ostalog, saznali da oružjem trguje i otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Koliko je precizno dirnuo u osinje gnezdo najbolje govori to što je ekspresno otkriven i uhapšen. Tako je Srbija postala slična Americi, bar u nečemu. Ipak, da stvari ne budu do kraja apsurdne, pobrinula se upravo zainteresovana javnost i ono malo preostalih nezavisnih medija. Izvršen je pritisak koji je doveo do oslobađanja Obradovića iz pritvora u zatvorskoj jedinici i premeštanja u kućni pritvor. Nije idealno, ali svakako jeste bolje. No, ako ste mislili da je sva ova golgota Aleksandra Obradovića nešto najgore što može da se desi čoveku, prevarili ste se. Na drugoj strani Srbije, u Beogradu, jedan drugi čovek proživljavao je svoj pakao. Mislimo bukvalno drugi čovek. Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić nije se baš najbolje proveo na promociji svoje prve knjige. Ispred galerije Progres dočekala ga je besna rulja koja mu je skandirala „Vesiću, lopove!“ i slične gadosti. Neki neuki plebs pomislio bi da su ponovo u pitanju Đilasovi eskadroni zla, još jednom poslati da prave haos i destabilizuju zemlju. Ali ne. Ovo su bili nezadovoljni ljubitelji umetnosti koje je na ulice izvela sumnja da Knjiga o Beogradu možda nije Goranovih ruku delo. Jer, zaista, otkud njemu vremena, pored sveg tog posla koji ima, pored svih tih rekonstrukcija i rekonstrukcija rekonstrukcija, još i da piše? Zvuči malo nerealno, mora se priznati. Umetnička publika je u Srbiji postala jako osetljiva. Porastao je standard, a sa njim i kulturno uzdizanje i kriterijumi za lepo. Videli smo kako je prošla Marina Abramović, a sada su se kola slomila i na Goranu Vesiću. Paradoksalno, izgleda da, iako živimo u zlatnom dobu, nije baš najbolje i najsrećnije doba za umetnike. Doživeli smo da masa besno juri jednog pisca po ulicama Beograda da bi saznala da li je on pisao sopstvenu knjigu ili ne. Tako su dva čoveka na različitim krajevima zemlje gotovo istovremeno doživela istu sudbinu, iako su se i jedan i drugi borili za istinu. Obradović se borio za istinu o mahinacijama u Krušiku, Goran Vesić se borio za istinu o mahinacijama Dragana Đilasa. Jedan je završio u kućnom pritvoru iz kojeg ne sme da izlazi, drugi je završio u svom autu iz kojeg takođe neko vreme nije smeo da izlazi. Jedina razlika između njih je što će jednog dana, kada se svedu računi, prvi biti upamćen po tome što je uradio nešto dobro, a drugi po tome što je - Goran Vesić.