DŽelatova oštrica

Istorija pamti brojne slučajeve svirepih dželata. U rukama okrutnih vladara, dželati su bili oružje za kažnjavanje i uterivanje straha kod najbuntovnijeg stanovništva. Svaki pokušaj građanskog bunta vladari su kažnjavali smrtnom kaznom, odnosno javnim linčovanjem, koje su feudalnim terminom definisali kao „visoku pravdu“. Istočni carevi su odlazili korak dalje, te su potencijalnim pobunjenicima ostavljali tragove odsečenih udova već pogubljenih, ili čitave kule od lobanja ili kostura, kako bi potonji bili svesni kazne koja ih čeka. Nekada stilizovani u crne odore, sa tamnim maskama ili visokim kapuljačama koje su njihovoj pojavnosti davale dodatnu notu jeze, današnji dželati premodifikovani su u fantomska obličja, često nevidljiva ili vizuelno nezapamtiva, no jednako svirepa kao u stara vremena. Kao i onda, dželate ne zanima pretpostavka nevinosti. Ne interesuje ih koliko njihova oštrica može da bude bolna. NJima su emocije osuđenika najmanje bitne. Bitno je samo zadovoljiti „visoku pravdu“ koju vlast od njih očekuje, i perverzno se zadovoljavati kažnjavanjem onih koji su se usudili da se pobune. U javnom linču, kažnjenicima, naravno, nije dozvoljeno da se odbrane... Dva nedavna, potpuno odvojena slučaja dželatskih kažnjavanja dramskih umetnika na ovdašnjoj medijskoj sceni, koja su se nesrećno nadovezala jedan na drugi, samo su potvrda svireposti preteklih iz doba mraka. Slučaj Goran Jevtić. Nikome nije u potpunosti jasno šta se zapravo te noći u Somborskom pozorištu desilo, ali mnogi već imaju mišljenje o tome. Koliko je glumac, inače poznat po sjajnim ulogama u brojnim predstavama, zaista kriv, već je teško dokazivo pred očima najšire javnosti. Linč kojem je izložen, te naprasno oživljavanje čitavog slučaja i ponovno pokretanje priče o seksualnom identitetu i nedokazanoj pedofiliji, a sve praćeno njegovim fotografijama gde je uplakan na predstavi, kojima se (valjda) sugeriše pokajanje nad počinjenim delom, primer je koji prevazilazi i najokrutnije kazne u doba feudalaca. Ako samo vratimo vreme unazad, nije teško setiti se da je isti glumac, u travestiranoj izvedbi, igrao na sceni Gospođu ministarku, i to u ono vreme u kome je aktuelni predsednik bio premijer. Tek slučajno ili ne, kao jednom od prvih koji se usudio da parodira visokodostojnika, Jevtić je očito morao tu smelost i da plati. NJegovo javno pogubljenje sada je već uzelo ozbiljne razmere. DŽelati su ga izveli pred javnost, a rulja se naoružala kamenjem. U njihovim očima on više nije vrhunski umetnik, već „bolesnik, zlostavljač, pedofil, silovatelj, zlotvor, nakaza, smeće, smrad, pederčina“. Da li je zaista kriv, to samo retke zanima. Slučaj Branislav Trifunović. Svima je sada već jasno da se to nije dogodilo u Leskovačkom pozorištu, ali svi imaju mišljenje o tome. Do toga da je Branislav Trifunović pocepao zastavu za koju su „njegovi preci ginuli“, i to u sceni u kojoj ne samo da to nije uradio nego nije bio ni prisutan, dovela ga je samo i isključivo njegova politička angažovanost. Ta kolektivna hipnoza koja se te noći dogodila u Leskovcu jedinstven je slučaj u svetovima paranormalnih aktivnosti. Kako je došlo do toga da „svi“ vide nešto čega nema, zaslužuje posebno preispitivanje. Ali i da se Trifunović stvarno drznuo da (u inače umetničkom konceptu koji njemu ne pripada jer je on „samo“ izvršilac scenskih radnji) pocepa nacionalno obeležje, sada je to teško dokazivo usled nezapamćene hajke, kojom je dodatno pojačana ta navodna mržnja prema njemu, kod onog dela stanovništva koje ne podržava njegov politički angažman. U dobro poznatim medijima već je okarakterisano da on „nije normalan“, u Skupštini državni poslanik ga naziva „spodobom“ kojoj nije dozvoljeno da govori o „tamo nekoj umetnosti“, a u javnom tužilaštvu podneta je i tužba zbog počinjenog krivičnog dela. Treba li tome dodati da je fantomska rulja svoje kamenje već spremila... I zato ne treba nikog da čudi što je branša tek ovlaš stala u odbranu svojih kolega. Ko god je mislio da će pozorišta spustiti zavese u znak protesta, očekivao je mnogo. Jer poruka koja je poslata u ova dva slučaja linčovanja bez presedana, sasvim je jasna – glumac ne treba da razmišlja; on je samo dvorska luda, koja zabavlja gospodara. U suprotnom, dželatova sekira je naoštrena i spremna. A kao opomena, stoje glave Jevtića i Trifunovića, svakodnevno izložene na naslovnicama tabloida. Da vidimo sad ko sme da pisne.