Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   07.12.2019. 05:54
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Џелатова оштрица

Порука која је послата у два случаја линчовања без преседана, сасвим је јасна – глумац не треба да размишља; он је само дворска луда, која забавља господара. Као опомена, стоје главе Јевтића и Трифуновића, свакодневно изложене на насловницама таблоида

Историја памти бројне случајеве свирепих џелата. У рукама окрутних владара, џелати су били оружје за кажњавање и утеривање страха код најбунтовнијег становништва. Сваки покушај грађанског бунта владари су кажњавали смртном казном, односно јавним линчовањем, које су феудалним термином дефинисали као „високу правду“. Источни цареви су одлазили корак даље, те су потенцијалним побуњеницима остављали трагове одсечених удова већ погубљених, или читаве куле од лобања или костура, како би потоњи били свесни казне која их чека.

Некада стилизовани у црне одоре, са тамним маскама или високим капуљачама које су њиховој појавности давале додатну ноту језе, данашњи џелати премодификовани су у фантомска обличја, често невидљива или визуелно незапамтива, но једнако свирепа као у стара времена. Као и онда, џелате не занима претпоставка невиности. Не интересује их колико њихова оштрица може да буде болна. Њима су емоције осуђеника најмање битне. Битно је само задовољити „високу правду“ коју власт од њих очекује, и перверзно се задовољавати кажњавањем оних који су се усудили да се побуне. У јавном линчу, кажњеницима, наравно, није дозвољено да се одбране... Два недавна, потпуно одвојена случаја џелатских кажњавања драмских уметника на овдашњој медијској сцени, која су се несрећно надовезала један на други, само су потврда свирепости претеклих из доба мрака.

Случај Горан Јевтић. Никоме није у потпуности јасно шта се заправо те ноћи у Сомборском позоришту десило, али многи већ имају мишљење о томе. Колико је глумац, иначе познат по сјајним улогама у бројним представама, заиста крив, већ је тешко доказиво пред очима најшире јавности. Линч којем је изложен, те напрасно оживљавање читавог случаја и поновно покретање приче о сексуалном идентитету и недоказаној педофилији, а све праћено његовим фотографијама где је уплакан на представи, којима се (ваљда) сугерише покајање над почињеним делом, пример је који превазилази и најокрутније казне у доба феудалаца. Ако само вратимо време уназад, није тешко сетити се да је исти глумац, у травестираној изведби, играо на сцени Госпођу министарку, и то у оно време у коме је актуелни председник био премијер. Тек случајно или не, као једном од првих који се усудио да пародира високодостојника, Јевтић је очито морао ту смелост и да плати. Његово јавно погубљење сада је већ узело озбиљне размере. Џелати су га извели пред јавност, а руља се наоружала камењем. У њиховим очима он више није врхунски уметник, већ „болесник, злостављач, педофил, силоватељ, злотвор, наказа, смеће, смрад, педерчина“. Да ли је заиста крив, то само ретке занима.

Случај Бранислав Трифуновић. Свима је сада већ јасно да се то није догодило у Лесковачком позоришту, али сви имају мишљење о томе. До тога да је Бранислав Трифуновић поцепао заставу за коју су „његови преци гинули“, и то у сцени у којој не само да то није урадио него није био ни присутан, довела га је само и искључиво његова политичка ангажованост. Та колективна хипноза која се те ноћи догодила у Лесковцу јединствен је случај у световима паранормалних активности. Како је дошло до тога да „сви“ виде нешто чега нема, заслужује посебно преиспитивање. Али и да се Трифуновић стварно дрзнуо да (у иначе уметничком концепту који њему не припада јер је он „само“ извршилац сценских радњи) поцепа национално обележје, сада је то тешко доказиво услед незапамћене хајке, којом је додатно појачана та наводна мржња према њему, код оног дела становништва које не подржава његов политички ангажман. У добро познатим медијима већ је окарактерисано да он „није нормалан“, у Скупштини државни посланик га назива „сподобом“ којој није дозвољено да говори о „тамо некој уметности“, а у јавном тужилаштву поднета је и тужба због почињеног кривичног дела. Треба ли томе додати да је фантомска руља своје камење већ спремила...

И зато не треба никог да чуди што је бранша тек овлаш стала у одбрану својих колега. Ко год је мислио да ће позоришта спустити завесе у знак протеста, очекивао је много. Јер порука која је послата у ова два случаја линчовања без преседана, сасвим је јасна – глумац не треба да размишља; он је само дворска луда, која забавља господара. У супротном, џелатова секира је наоштрена и спремна. А као опомена, стоје главе Јевтића и Трифуновића, свакодневно изложене на насловницама таблоида.

Да видимо сад ко сме да писне.



Драган Јовићевић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Владимир Ђукановић, посланик СНС, о преговорима опозиције и власти

Све је екстра, дишемо као један. Нисам очекивао да ће бити овако позитивно. Човек да пожели овакве састанке.

Прочитајте све мисли
bg