Samovolja i neodgovorna kulturna politika

Prilikom posete Dmitrija Medvedeva potpisano je više bilateralnih sporazuma između Rusije i Srbije. Jedan od njih posvećen je kulturnim dobrima, a u pitanju je razmena (nedostajeće) 166. stranice Miroslavljevog jevanđenja iz Ruske nacionalne biblioteke u Sankt Peterburgu za sedam slika Nikolaja Reriha iz beogradskog Narodnog muzeja. Nikolaj Konstantinovič Rerih (1874 -1947), uticajni umetnik, teozof, filozof i politički vizionar, emigrirao je posle Oktobarske revolucije, a bitne periode emigrantskog života proveo je u SAD (gde je u NJujorku osnovan njegov muzej), kao i u Indiji, gde je i umro. Bio je povezan sa ruskom emigrantskom zajednicom i Kraljevinom Jugoslavijom. Kalmičkom budističkom hramu poslao je kip Bude, a Narodnom muzeju je, kako navodi časopis Vreme, „poslao na poklon“ šest svojih slika 1932. godine. Muzej je za ove slike spremio „specijalnu“ sobu. U istom periodu Rerih je poklonio Muzeju savremene umetnosti (Muzeju kneza Pavla) dvadeset četiri svoja rada, uglavnom nacrta, planova i skica za pozorište. Iskazivanje poštovanja Nikolaju Rerihu potvrđeno je iste 1932, kada ga je kralj Aleksandar Karađorđević odlikovao Ordenom Svetog Save prvog reda. Do izgradnje pozitivnog odnosa prema Rerihu u Sovjetskom Savezu i Rusiji dolazi postepeno od druge polovine 20. veka. Sa izuzetnim porastom ruskog umetničog tržišta Rerihovi radovi dobijaju i veliku novčanu vrednost. Poklanjanje Rerihovih slika iz beogradskog Narodnog muzeja u zamenu za jednu stranicu Miroslavljevog jevanđelja neprihvatljivo je iz više razloga – etičkih, istorijsko-kulturnih i ekonomskih. Ove slike predstavljaju lični dar umetnika, zbog čega je krajnje neuobičajeno i najblaže rečeno neprimereno da se iz muzejske kolekcije odstranjuju darovana dela. Rerihove slike su od neprocenjive kulturno-istorijske važnosti. One imaju svetski značaj, a tesno su povezane i sa jugoslovenskom i srpskom kulturom između dva svetska rata. Ovim činom razmene Srbija se lišila ne samo finansijski potpuno nedostupnih umetnina, već i dela sopstvene istorije i kulture. Svi veliki svetski muzeji trude se da pruže što reprezentativniju globalnu sliku umetničkog nasleđa, što bi trebalo da bude i cilj Narodnog muzeja, koji nije posvećen isključivo srpskom nasleđu. Pri tome, izuzetna novčana vrednost Rerihovih slika nije možda najvažnija, ali ni nju ne treba zanemariti. Od posebne je važnosti pitanje zakonitosti čitavog postupka. Javnost nije upoznata da li su pokrenute nekakve zakonske procedure, kao ni sa zvaničnim obrazloženjem odluke o razmeni, te ostaje krajnje nejasno na osnovu čega mogu Rerihove slike da se otuđe iz Narodnog muzeja. U članu 63. Zakona o kulturnim dobrima navodi se da je ispis iz registra kulturnih dobara moguć samo ako je delo uništeno ili nestalo, „odnosno koje je izgubilo svojstva od posebnog kulturnog i istorijskog značaja“. Član 120. istog zakona ne predviđa razmenu sa stranim institucijama, u kome se inače ističe da je razmena moguća samo ako kulturna dobra „imaju približno istu materijalnu vrednost“, što ovde apsolutno nije slučaj, sudeći na osnovu tržišnih cena sedam Rerihovih slika i jedne stranice srednjovekovnog rukopisa. Razmena sedam Rerihovih slika za nedostajuću stranicu Miroslavljevog jevanđelja ne predstavlja čin kulturne i bratske saradnje Rusije i Srbije. Ovo je mnogo više izraz samovolje vrha srpske države, koja se iz svojih političkih interesa opredelila da napravi i sprovede krajnje nekorektan dogovor i trajno doprinese osiromašenju kulturnog bogatstva Srbije. Prijateljski i pravedni čin ruske države bio bi da se pokidani list vrati u manastir Hilandar, gde ga je iz Miroslavljevog jevanđelja uzeo Porfirije Uspenski.