Orden Vučiću nije želja saborske većine

Užižu javnosti vladika Maksim, episkop zapadnoamerički dospeo je u julu, kada je Sveti arhijerejski sinod SPC naložio Bogoslovskom fakultetu da se njemu i Marku Vilotiću, sekretaru vladike Grigorija, „zahvali“ na dosadašnjoj profesuri. Krajem septembra dekan tog fakulteta, episkop braničevski Ignatije obavestio je „crkvenu vladu“ da ne može da sprovede odluku Sinoda. „Dekan je uvažio mišljenje Sinoda, ali i ukazao da je ona ne samo neosnovana, nego i u neskladu sa Statutom Univerziteta, Zakonom o visokom obrazovanju i Zakonom o radu“, kaže vladika Maksim u ekskluzivnom razgovoru za NIN. Ispada da bi dekan, da je sproveo odluku Sinoda, prekršio zakone o visokom školstvu, o univerzitetu, o radu... Kako gledate na to da su vas od odluke „crkvene vlade“ zaštitili svetovni zakoni? Treba pre svega imati u vidu da ni u životu Crkve reč Sinoda nije konačna. Sveti arhijerejski Sabor, shodno Ustavu naše svete Crkve, ima vlast da kontroliše rad Sinoda, kao i da rešava nesuglasice između arhijereja i Sinoda. Lično se ne slažem sa ovom, ali i nekim drugim odlukama Sinoda, i znam da među episkopima u tome nisam usamljen. Zato sam, zajedno sa mnogobrojnim drugim arhijerejima, smatrao da bi bilo vrlo korisno za celinu naše Crkve da se ove jeseni održi redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. Najprirodnije je da o stvarima koje se tiču čitave Crkve zajedno raspravljamo i odlučujemo. Videćemo da li će do održavanja Sabora doći. Neslaganje sa odlukom ovog crkvenog tela ipak ne znači da je ne poštujem. Međutim, u skladu sa uredbama i životnom praksom naše Crkve, očekujem da ova i druge odluke Sinoda budu preispitane na Saboru čiju ću konačnu odluku, kao i uvek do sada, poštovati. Verujem da je i Sinodu veoma stalo da se poštuje ne samo ona stara audiatur et altera pars (treba čuti i drugu stranu), nego i ona osveštana procedura zabeležena kako u Delima apostolskim (25,16), tako u nizu svetih kanonâ. Što se tiče „svetovnih zakona“, mogu da izrazim zadovoljstvo što su članovi Sinoda svoju odluku u mom i slučaju kolege Vilotića obrazložili pretežno pozivanjem na Statut Univerziteta u Beogradu. To mi daje za pravo da očekujem da će poštovati zvanično mišljenje rukovodstva Univerziteta koje najbolje zna čime se poštuje, a čime krši njegov Statut. Da li su najnoviji postupci rektorke Beogradskog univerziteta Ivanke Popović i dekana Bogoslovskog fakulteta svojevrstan dokaz da je Univerzitet, uprkos brojnim pritiscima izvršne i crkvene vlasti, ipak uspeo da sačuva autonomiju? Zadivljen sam reagovanjem rektorke Popović. Mislim da njen primer treba da slede svi univerzitetski radnici, naročito oni na važnim i rukovodećim mestima. Utešno je videti ličnosti koje hrabrošću i integritetom brane kako instituciju tako i žive ljude. Način na koji je rektorka tretirana u vladajućim medijima je nedopustiv. Univerzitet u Beogradu je jedna od najvažnijih institucija srpske nauke i kulture. Svako ko stane u zaštitu njegovog integriteta i ugleda, kao što je to rektorka učinila, zaslužuje isključivo pohvale. Neverovatno je kakvoj prljavoj kampanji je ona izložena samo zato što je dala obećanje da će jedan mučan proces preispitivanja plagijata u slučaju sporne doktorske disertacije dovesti do (skorog) kraja. Valjda je u svačijem, pa i interesu autora spornog doktorata, da se taj proces što pre okonča, a ne da se godinama prolongira?! Umesto da se nadahnjujemo naučnim radom koji se odvija na univerzitetu, mi slušamo prozivke i klevete i doživljavamo uvrede i podmetanja. Šta je, po vašem mišljenju, bio pravi razlog za takav zahtev Sinoda? To što kao episkop zapadnoamerički dosta vremena provodite u SAD, navodno kršenje Statuta Univerziteta, zbog kojih je Sinod navodno strahovao od prosvetne inspekcije, ili tu ima i nekih drugih, pa i političkih, svakako ne crkvenih razloga? Moj profesorski angažman je, čini mi se, bio skladno izbalansiran sa episkopskom službom, tako da ga do sada niko nije dovodio u pitanje. Povrh svega, moj angažman je oduvek imao podršku i odobrenje Nastavno-naučnog veća PBF, a time i dvojice episkopa sadašnjih članova Sinoda koji su donedavno bili članovi ovog veća, kao i nadležnih tela Univerziteta u Beogradu. Kao episkop losanđeleski i zapadnoamerički, biran sam u zvanje vanrednog, a potom i redovnog profesora i moja episkopska služba nije nikada (do sada) bila shvaćena kao prepreka za obavljanje profesorskih dužnosti. Blok-nastava koju držim je uobičajena praksa na našem, ali i drugim univerzitetima u svetu, i u skladu je sa Statutom Univerziteta u Beogradu. Tome u prilog govori i zvanično mišljenje koje je po ovom pitanju pravna služba Univerziteta nedavno dostavila sekretaru PBF. Koliko mi je poznato, nikada nije uložen nijedan prigovor od strane studenata na moj rad i ispunjavanje profesorskih obaveza. Što se tiče prosvetne inspekcije, koja se pominje u sinodskom obrazloženju, opet mogu da kažem da sam uveren da će članovi Sinoda koji su se u svojoj odluci na nju pozivali, poštovati i njeno mišljenje, kao i mišljenje Univerziteta u Beogradu o mom angažmanu. Pored toga, Sinod je naveo i određene teološke razloge za svoju odluku, smatrajući da je moje učenje u nekom smislu problematično. Želim da verujem da je i ovde reč o nesporazumu koji će se vrlo lako otkloniti na predstojećem Arhijerejskom saboru. Odbijam da verujem da pored svih navedenih postoje i neki drugi razlozi za ovakvu odluku Sinoda. Ukoliko ipak postoje, voleo bih da mi oni budu predočeni, tako da imam priliku na njih da odgovorim. Ima li taj slučaj veze i sa tim što ste jedan od arhijereja koji su javno, na majskom Saboru kritikovali politiku predsednika Srbije Aleksandra Vučića za Kosovo i Metohiju? Primetio sam da je u određenim medijima ta veza uspostavljena. Nadam se i verujem, međutim, da je ta veza sasvim neosnovana. Ukoliko bi bilo tačno da postoji veza između te dve stvari, to bi onda bio veliki problem kako za našu Crkvu, tako i za Univerzitet, državu i društvo u celini. Podsetio bih na reči vladike Irineja bačkog, koji je u jednom intervjuu naveo da „u Crkvi ne postoji delikt mišljenja“. Ili bi makar tako moralo da bude. Zbog čega ste sa još nekim episkopima potpisali dopis patrijarhu Irineju da se sa zvaničnog sajta SPC ukloni netačno i izmenjeno saopštenje o tom Saboru, pa i dela koji se odnosi na prijem predsednika Vučića? Zato što nešto u saopštenju nije tačno, ili zato što su neke stvari prećutane? Saopštenje je, po mišljenju nemalog broja episkopa, imalo značajne slabosti uključujući i netačnosti, o kojima se moglo pročitati i u medijima. Nažalost, valja priznati da proces pripreme zvaničnih saopštenja Svetog arhijerejskog sabora ima ozbiljne nedostatke. Tekst zvaničnog saopštenja ne biva pregledan i odobren od celokupnog Sabora, što dovodi do problema koje navodite. Lično mislim da je krajnje vreme da se s takvom praksom prestane i da pre okončanja Sabora svi episkopi moraju postići saglasnost oko teksta saopštenja. Šta je vama sporno u odnosu državnog vrha prema KiM? Da li je tačno, kao što je to već izjavio i episkop Diseldorfa i Nemačke Grigorije, da Vučić na tom sastanku nije izneo nikakav plan? Da je tom prilikom iznet neki plan o njemu bi se danas razgovaralo i stručnjaci i javnost bi mogli da ga ocenjuju. Prema tome, dok čekamo na plan moramo se osloniti na ono što nam je dostupno, a to su predsednikove eksplicitne izjave o podeli i razgraničenju, suprotno pre svega Ustavu Srbije, a takođe i stavu Sabora. Postoji li u vrhu SPC jedinstven stav o kosovskom pitanju, ili postoje dva krila, „tvrdo“ i „meko“? Pravi li se ta razlika na osnovu podozrenja da bi predsednik Vučić mogao da potpiše nekakav sporazum o KiM koji nije u skladu sa zaključcima Sabora? Mogu odgovorno da kažem da po tom pitanju svi episkopi imaju nepodeljeno mišljenje, tako da mi ne znamo ni za „meko“ ni za „tvrdo“ rešenje. Da li je javni istup vladike Grigorija bar malo doprineo da se na spisku „nepoželjnih“ predavača na Bogoslovskom fakultetu, rame uz rame sa vama, nađe još samo profesor Marko Vilotić, sekretar vladike Grigorija? Nadam se da nije. U slučaju docenta Vilotića, Sinod je svoju odluku obrazložio isključivo pozivanjem na Statut Univerziteta i zakonske propise. Pošto je tako, siguran sam da će i u ovom slučaju Sinod u svemu poštovati mišljenje rukovodstva Univerziteta o tome da li je kolega Vilotić u nečemu prekršio Statut ili neki od zakonskih propisa. NJemu se zamera to što je uzeo jednogodišnje plaćeno, a potom i dvogodišnje neplaćeno odsustvo, na šta je imao zakonsko pravo. A čak i da na to nije imao pravo (a jeste), ni jedno ni drugo odsustvo kolega Vilotić nije dodelio sam sebi, niti je to mogao učiniti, već mu je odobreno jednoglasnom odlukom Nastavno-naučnog veća PBF, uz prethodnu konsultaciju sa pravnom službom Univerziteta. Ako se neko u ovom slučaju ima teretiti za nepostojeće kršenje Statuta Univerziteta, onda je to Nastavno-naučno veće PBF i pravna služba Univerziteta, a ne kolega Vilotić koji je ostvarivanje svojih prava potraživao. Teretiti, međutim, Univerzitet što navodno ne poštuje sopstveni Statut, i to preko leđa jednog docenta, sasvim je neosnovano. Pored toga, članovi Sinoda su oduvek gledali izuzetno blagonaklono na crkveni angažman nastavnika na PBF, tako da ne vidim zašto bi u slučaju angažmana kolege Vilotića u nemačkoj eparhiji bilo išta drugačije. Da li je, po vašem mišljenju, „neposlušnost“ bila glavni razlog za prekomandu vladike Grigorija iz Trebinja u Diseldorf? I ko je time više izgubio – Grigorije, vernici ili sama SPC? Vladiku Grigorija niko nije mogao da postavi za diseldorfskog vladiku bez njegove volje. On je iz spremnosti na žrtvu odlučio da ostavi hercegovačku eparhiju u kojoj je uživao izuzetan ugled. Preuzeo je na sebe rizik i, kako vidim, eparhiju u Nemačkoj je postavio na zdrave temelje i u mnogim vidovima unapredio život naših vernika. Velike ličnosti uvek donose dobro novoj sredini, a ona koja ih je imala može da nastavi da živi od blagoslova koje je dobila sa njima. Pogotovo što je na njegovo mesto došao dostojan naslednik u liku vladike Dimitrija. Zbog čega se Sinod u odluci o vašoj smeni poziva i na „neophodnost nastave u duhu vernosti Svetom pismu i svetom predanju Crkve“? Zamereno mi je to što sam pre dve godine dao podršku javnom Stavu grupe nastavnika i asistenata PBF koji su istupili protiv peticije koja je za cilj imala relativizaciju izučavanja teorije evolucije u školskom sistemu Srbije i uvođenje „biblijske teorije stvaranja“ kao njene naučne alternative. Međutim, po ovom pitanju Sveti arhijerejski sabor je već raspravljao i sve što je zaključio jeste da je ovaj naš istup bio „bespotreban“. Ne mogu ni da zamislim da je neko u Sinodu imao nameru da preinači ovu odluku Sabora i sada za suprotnu hrišćanskom učenju proglasi jednu naučnu teoriju – u ovom slučaju, teoriju evolucije. To bi zaista bio nebivali presedan u istoriji pravoslavlja. Pored toga, prigovoreno mi je i da sam zastupao blagonaklono viđenje prema taoizmu u tekstu u kome sam zapravo samo citirao mišljenje trećeg autora. Raduje me što su u svom pisanom obraćanju Sinodu nesumnjivu pravoslavnost mog učenja potvrdili dvojica vodećih teologa među našim arhijerejima – mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije. Neki od vaših kolega nisu nimalo blagonaklono gledali na apel grupe profesora sa Bogoslovskog fakulteta nakon peticije grupe građana vezane za mesto Darvinove teorije evolucije u srpskom školskom sistemu? Zbog čega ste se oglasili? Zašto se, po vašem mišljenju, Bog i Darvin međusobno ne isključuju? Oglasili smo se prvenstveno kako bismo zaštitili integritet pravoslavne teologije od pogubnog uticaja (ne)razvijenih oblika protestantskog i islamskog kreacionizma. Od ovog uticaja je bilo potrebno zaštititi naročito mlade generacije koje se školuju u Srbiji na svim obrazovnim nivoima. Pravoslavna crkva nikada nije ulazila u sukob sa naukom, pa nema potrebe ni sada da to čini. Želeli smo, takođe, da pokažemo da nastava iz veronauke i biologije nije u međusobnom sukobu. Stoga oni koji tvrde da veronauka uvodi disonantne tonove u harmoničnu naučnu sliku sveta, koja se deci u školama predstavlja, naprosto nisu u pravu. Naposletku, želeli smo da zaštitimo i princip autonomije naučnih disciplina i kažemo da se o onome što će svaka od njih smatrati za kredibilno naučno znanje ne može odlučivati putem populističkih peticija. Da li ste očekivali tako burne reakcije „tvrdih“ vladika? Mislite li da je i taj „greh“ doprineo zahtevu Sinoda da više ne budete predavač na Bogoslovskom fakultetu? Nisam očekivao tako burne reakcije, ali sam ih razumeo. Mnogi od naših episkopa školovani su u vreme u kojem je teorija evolucije zaista često služila kao „bič“ za vulgarno gonjenje religije kao „opijuma za narod“, i to u školskim učionicama. Ne treba se zavaravati – brojni ateisti, od kojih su neki i naučnici, tako tretiraju ovu naučnu teoriju i dan-danas. Međutim, u svom javnom istupu, mi smo i takvu praksu osudili kao formu scijentizma. Iz navedenih razloga mi je jasno zašto su brojne vladike pogrešno razumele ili imale veliki otpor prema prihvatanju osnovne ideje našeg Stava – a to je da se hrišćanska vera i nauka međusobno ne potiru. Kao što rekoh, međutim, Sabor je odlučio da ovaj problem i nije problem. Otuda ne vidim zašto i kojim mehanizmom bi se ta odluka Sabora mogla odbaciti ili preinačiti. Dolaskom patrijarha Irineja na čelo SPC delovalo je da je on uspeo da smiri nesuglasice između ekumenista i antiekumenista unutar Sinoda i da je, penzionisanjem vladika Pahomija i Kačavende, ublažio negodovanje javnosti zbog srebroljublja i optužbi za pedofiliju, ali je zaista kažnjen samo bivši vladika Artemije. Zašto? Mislim da je patrijarh veliki doprinos dao u tom pogledu. Inače, Artemije (sada Marko Radosavljević) je zaista kanonski sankcionisan zbog sukoba sa celom Crkvom. Od ostalih pomenutih arhijereja jedan je penzionisan od strane Sabora, dok ste o slučaju drugog napravili previd, jer o njemu Sabor nikada nije raspravljao, nego Sinod, i on nije penzionisan. Razgovor o ovoj krupnoj i zamršenoj temi zahtevao bi ceo jedan novi intervju. Lično sam za veću transparentnost u radu Crkve. Sasvim ležerno smo dopustili da TV kamere snimaju najsvetije momente liturgije, a druge manje svete momente ljubo­morno skrivamo od očiju javnosti. Paradoksalno, zar ne?! Ako se javno proklamuje odvojenost države i crkve, šta je motiv za sve čvršću vezu između izvršne vlasti i poglavara i episkopa SPC, sa druge strane? U Crkvi je često zastupljena jedna prevaziđena i dosta naivna vera u simfoniju crkve i države po uzoru na srednji vek, zasnovana na trenutnoj proceni odnosa snaga. Uprkos svemu, nadam se da pred dolazećim naraštajima nećemo crveniti zbog sadašnjeg odnosa prema vlasti. Da li se ta veza učvršćuje i gestovima kao što je dodela Ordena Svetog Save prvog stepena predsedniku Vučiću? Orden ima simboličnu funkciju, a kada simbol funkcioniše na pravi način tada on ima moć da objedinjuje, a ne da razdeljuje. Bojim se da je ovde došlo do previda. I dok sadašnji predsednik Srbije neprekidno ponavlja da je za razgraničenje i podelu, dotle Sabor Srpske crkve trajno insistira na tome da razgraničenje i podela predstavljaju izdaju. Kako sada to dvoje pomiriti? Eto, taj paradoks ne može da pojmi najmanje polovina srpskih arhijereja, a ni veliki deo naše Crkve. Da li ste prisustvovali i svečanoj akademiji u Sava centru, na kojoj su dodeljeni ordeni Vučiću i Miloradu Dodiku? Toj akademiji nisam prisustvovao jer sam suštinsku dimenziju proslave (a ona uključuje crkveno-narodni sabor) prepoznao u Žiči i Pećkoj patrijaršiji. Sagledavši, zajedno sa većinom episkopata, da je beogradska proslava donekle ispolitizovana, nisam se premišljao da li da odem na nju. Svakako, imam razumevanja za one koji su joj prisustvovali. Uostalom, više od trećine aktivnih vladika je i pismenim putem izrazilo nezadovoljstvo zbog činjenice da su Sinod i organizacioni odbor za proslavu (koji se za godinu dana sastao, čini mi se, samo dva-tri puta), odlučili da na takvu istorijsku proslavu ne pozovu nijednog pravoslavnog poglavara, nijednog uglednog stranog gosta itd. Čak i slavu ili važnu proslavu ljudi ne proslavljaju samo u krugu porodice ne pozvavši ni komšije, ni kumove ni goste iz drugog sela ili grada. Mislim da je to suprotno duhu i zaveštanju Svetoga Save. Šta političare kandiduje za najviša crkvena odlikovanja? Zašto je deo vladika, uključujući i vašeg duhovnog oca, penzionisanog vladiku Atanasija, bio protiv odluke Sinoda da se Vučiću dodeli Orden Svetog Save? Mislim da na prvom mestu treba da bude duhovni integritet osobe kojoj se dodeljuje orden – i otuda reakcija vladike Atanasija, mitropolita Amfilohija i mnogih drugih. Kako je primetio jedan od vladika, Sinod ima pravo da dodeli orden kome želi, ali kada zna da to nije želja saborske većine – tada treba da odustane od postupka koji će sablazniti javnost i podeliti episkopat i Crkvu. Da li Vučić zaslužuje orden trebalo je proveriti saborskom većinom. Pretpostavljam da bi mnogi bili iznenađeni ishodom glasanja. U ovoj godini orden je trebalo dati pravim čuvarima naše svete kosovskometohijske zemlje, a to su ljudi koji tamo žive. I predsednik države, i Crkva, svako sa svoje strane trebalo bi da simbolizuju jedinstvo naroda. Kako u tom smislu gledate na odluku akademika Matije Bećkovića da, upravo zbog ordena Vučiću, ne održi govor na centralnoj svečanosti u Sava centru? Mislim da je ta odluka bila opravdana i da neki treba da se zapitaju šta su to učinili da tako znamenite ličnosti, poput Bećkovića i Lompara, odluče da ne dođu i zajednički se raduju velikom jubileju. Patrijarh Irinej kaže da je Vučić orden zaslužio zbog „delatne ljubavi prema majci Crkvi“. Znamo da je nezahvalno tumačiti tuđe misli, ali šta dodeljivanje takvog crkvenog priznanja treba da predstavlja? O tome bi trebalo pitati članove Sinoda koji su tu „delatnu ljubav“ prepoznali. Dok proslavlja 800 godina autokefalnosti SPC, Sinod se oštro protivi autokefalnosti makedonske, crnogorske i ukrajinske pravoslavne crkve. Može li se, uopšte, povući paralela između ta tri slučaja i kako vi gledate na njih? Ne mislim da se tu mogu povući jasne paralele pošto je svaka od pomenutih oblasti slučaj za sebe. U kanonskom pravu stoji da za dobijanje autokefalnosti treba da bude ispunjeno barem pet uslova, a ti uslovi se ne poklapaju kod pomenutih crkava, pri čemu spoljašnji uslovi nisu uvek dovoljni. Sadašnji ukrajinski poglavar mitropolit Onufrije je svojevremeno bio potpisnik zvaničnog zahteva ukrajinske jerarhije da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu. Očigledno da je fenomen autokefalije danas u ozbiljnoj krizi i taj problem, po meni, može da razreši jedino svepravoslavni sabor. Izvršna vlast stalno ponavlja da bi rado pozvala u zvaničnu posetu vrhovnog poglavara Katoličke crkve, papu Franju, ali da pre toga takvu odluku mora da podrži SPC. Šta vi mislite o toj poseti, posebno ako se ima u vidu da Sveta stolica ne priznaje KiM kao nezavisnu državu? I da li će se ikada steći uslovi da papa poseti Srbiju? Papa treba da dođe kada budemo u stanju da se iskreno hrišćanski i ljudski pogledamo u oči i kada se oslobodimo pomisli (i mi i rimokatolici) da je papa tu radi demonstracije neke imperijalne moći, a ne kao episkop drevne Crkve sa kojom nismo u opštenju. Ta poseta je bitnija od dnevnopolitičkih rasprava koje tu stvar drže na površini. Reći ću vam kako je Crkva Grčke rešila taj problem. Postojala je želja grčke države da papa poseti Grčku, ali je deo jerarhije kao i sveštenstva i naroda bio protiv toga. Ipak, episkopi su skupa sa svojim arhiepiskopom odlučili da do posete, ipak, dođe. Poseta je trajala vrlo kratko i posle nje sve se sleglo i vrlo brzo posle toga o tome više niko nije govorio. Reakcije više nisu bile toliko negativne, a poseta je na duhovnom nivou doprinela zbližavanju. Šta vam je kao arhijereju najveći problem u zapadnoj Americi? Pravoslavni narod na zapadnoameričkoj obali ima privilegiju da je udaljen od raznih srpskih podela. Imamo složno sveštenstvo i duhovni unutrašnji prostor vernog i ocrkvenjenog naroda, što je znak uređenog eparhijskog života. Stoga se kod nas otvara polje za misiju među inoslavnima. Smatram da na tom polju treba više da dam, svedočeći snagu pravoslavlja kao najradosnijeg hrišćanstva. Želja mi je da im ne govorim saopštenjima i ukazima nego da omogućim da budu preobraženi svetlošću Jevanđelja i da njime žive sa istim blagim izrazom lica sa kojim Hristos gleda ljudski rod. Zašto Sinod nije prihvatio izmene Ustava SPC, kojima ste tražili novu administrativnu organizaciju eparhija na severnoameričkom kontinentu? Nismo doneli nikakve odluke ili izmene osim onih koje su u svemu u skladu sa ranijom odlukom Sabora. Potrebno je da se sumnje koje se usled loše informisanosti o prirodi i načinu donošenja ovih izmena što pre otklone kako ne bi izazivale bespotrebnu smutnju u Crkvi. Očekujem da nam uvaženi članovi Sinoda u tome pomognu. Koji je, po vašem mišljenju, pravi zadatak pastira SPC? U kojoj meri na to utiču nove tehnologije, nedovršena tranzicija, da svakom četvrtom stanovniku Srbije preti rizik od siromaštva... Vrednosti koje su utkane u umetnost pastirstva nisu neki moralni spomenici isklesani pre mnogo vekova, nemi i nepomični. NJih u svakoj generaciji osvežavaju oni sveštenici koji se trude da svoju praksu usklade sa „Hristovim umom“ i sa preovlađujućim egzistencijalnim pitanjima, damarima i brigama savremenog čoveka. Oni se pitaju: ko je Hristos za svaku epohu, a ne samo za apostolsko doba? Ako pogledamo poznatije duhovne oce – sv. Jovana Kronštatskog, sv. Justina Popovića, Aleksandra Šmemana, da navedem samo neke – videćemo da su oni bili istovremeno tradicionalisti i koreniti inovatori svoga vremena. Nikada nisu delali ili pisali a da nisu gledali kakve posledice to ima za bližnjeg čoveka. Oni su uvek ispred sebe stavljali drugog: Boga i vernike, s poštovanjem, iskrenošću, poverenjem itd. Nadviti se nad rane modernog čoveka i izliti na njih „vino i ulje“, poput milostivog Samarjanina – mislim da je to pravi zadatak pastira. Verujem da ćemo se uzdići iznad letargije i samodovoljnosti kako bismo se isprobali na tlu realnosti slobode, susrećući prezrene i zaboravljene ličnosti oko nas, na ulici, u sirotištima, bolnicama... Ima mnogo iskušenja oko nas, ali drevna istina glasi: „Oduzmi iskušenja, i niko se neće spasiti“. Daj Bože da nas sadašnja istorijska iskušenja i stradanja uzvedu do plemenitosti i čiste ljubavi!