Svi imamo udbaške spavače u svojim redovima

Već ispod samog naslova stoji neistina na kojoj Boško Obradović gradi celokupnu priču o „pokradenim Dverima“, a to je teza da je menica lažna i da sadašnje rukovodstvo Dveri za nju nije znalo. Naime, ne postoje lažne menice i nije moguće realizovati neregistrovane menice, a registar menica je dostupan svima na sajtu NBS. Dakle, svako imalo pismen, a valjda takvi sede u sadašnjem rukovodstvu Dveri, u dva klika mogao je da proveri informaciju o menicama. Da bi ovu neistinu učinio uverljivijom svojoj ciljnoj grupi, Obradović u istom pasusu, kao i svi ostali demagozi koji ne raspolažu činjenicama i dokazima, poteže za infantilnim teorijama zavere tvrdeći da iza „svega stoji BIA“. Obradoviću je očigledno lakše da izmisli ovu teoriju zavere i za sve okrivi neku tajnu silu i grupu, nego da prizna sopstvene greške. I to mi je jasno. Ono što mi nije jasno jeste sa kojom lakoćom Obradović, koji se predstavlja kao veliki hrišćanin, osuđuje i presuđuje drugima. On „zna“ da sam ja „spavač“ ili „ucenjen“, a kao dokaz nudi svoju pretpostavku. To kako Obradović shvata pravo i pravdu najbolje ilustruje način na koji sam ja izbačen iz Dveri. Predsedništvo SP Dveri, čijom odlukom sam izbačen, nikad i ni na koji način, ni posredno ni neposredno, nije imalo priliku da od mene čuje makar jedno slovo o ovoj temi, a odluka je doneta na istoj sednici na kojoj je Obradović tu odluku predložio. Ne samo da nije bilo nedvosmislenih dokaza o mojoj krivici, nego nije bilo ni procesa, već samo presuda. Odatle ne čudi Boškovo ludiranje i upadanje po sudovima, jer njegovo shvatanje prava se svodi na to da se na licu mesta presuđuje po njegovom htenju, a da optuženi nema pravo reč da izgovori. Ono što me dodatno čudi jeste tolerisanje ovakvih Boškovih ispada od strane ostalih članica Saveza za Srbiju. Stranke i političari koji se zalažu za uspostavljanje moderne pravne i demokratske države u svojim redovima drže srednjovekovnog despota koji nije u stanju da shvati da nije u redu da odseče glavu svom kmetu kad to poželi. Da ne govorimo o tome da je svim državnim i sudskim službenicima koji ne rade kako on želi zapretio obračunom kad dođe na vlast. Da li je to uređenje koje nude građanima? Da se sruše sve institucije i da Boško na licu mesta presuđuje kao što je meni presudio? Da li je sloboda medija, o kojoj se stalno govori, to što su na TV Naša skoro cele tri ili četiri emisije bile posvećene pljuvanju mene lično, a da me niko nije pozvao da dam makar komentar? Politički bih mogao da razumem tolerisanje Obradovića od strane ostatka SzS kada bih znao da on opoziciji donosi neku korist ili veću podršku. Ali upravo on je sve i u Dverima i u SZS uveravao da treba da se izađe na izbore u Lučane sa pričom da su tamo Dveri same imale 12 odsto i izuzetno jaku strukturu, da sa prijateljski nastrojenim lokalnim medijima i podrškom i parama kompletnog SzS osvajamo barem 40 odsto glasova, a završilo se sa ispod 10 procenata. I za taj poraz je bila kriva Služba, država i svi redom osim njega, koji je na osnovu pređašnjih iskustava i upozorenja saradnika lako mogao sve to da predvidi i prema tome deluje a ne da daje lažna obećanja, i građanima i partnerima iz Saveza. Neko bi rekao da je svojim učešćem u protestima Obradović zaslužio da ga kolege iz opozicije tolerišu. Ali upravo on je svojim nastupima nanosio štetu, jer je konstantnim velikim obećanjima podizao očekivanja ljudi, a ništa od tih obećanja se nije ispunilo, što je naročito kulminiralo 13. aprila. Zato se pitam da li će i na dalje SzS svoje delovanje podređivati Boškovoj potrebi da bude u centru pažnje, pogotovo što njemu uopšte nije bitno da li je ta pažnja pozitivna ili negativna? Toliko se uživeo u ulogu sopstvene umišljene veličine da je izmislio ceo paralelni svet u kome su sve državne službe i službenici podredili svoje postojanje nameri da napakoste njemu „prebitnom“. Svoje najbliže saradnike, koji su imali ozbiljne karijere i život mimo politike i Dveri, proglašava nekakvim „spavačima“ koji su po sedam ili osam godina na tajnom zadatku da upropaste NJEGA. Neko ko na izborima na svoje lično ime osvoji svega 2,2 odsto glasova nije pretnja ni za jednu vlast, a pogotovo za ovu, čija koalicija ima stabilnu natpolovičnu većinu. Nadam se da će opozicija smoći mudrosti da vlast pokuša da obori time što će pokazati da će biti bolja od nje, a ne tolerisanjem onih koji će urušiti i ovo malo institucija da bi mogli na miru da presuđuju u mračnim ulicama, momentalno i konačno.