U Srbiju me nisu zvali, previše sam kritičan prema vlastima

Kada se pojavila vest da će bivši poslanici u Evropskom parlamentu, Eduard Kukan i Knut Flekenštajn posredovati u dijalogu vlasti i opozicije u Srbiji, odmah je upala u oko činjenica da su njih dvojica imali sličnu ulogu i u Severnoj Makedoniji. Bili su deo sada već čuvene trojke EP koja je obezbedila postizanje sporazuma iz Pržina i stvaranje fer i poštenih izbornih uslova koji su na kraju doveli do promene vlasti u ovoj zemlji. Međutim, takođe je upala u oko činjenica da ovom diplomatskom dvojcu nedostaje treći član trojke, bivši poslanik u EP i izvestilac za Severnu Makedoniju Ivo Vajgl. Ovaj iskusni diplomata i bivši ministar spoljnih poslova Slovenije, koji je pre raspada SFRJ radio kao dopisnik Tanjuga i jugoslovenski diplomata, svakako je dobar poznavalac domaćih prilika, tim pre što je vršio i funkciju izvestioca iz senke za Srbiju, tako da je njegov izostanak takođe predstavljao vest. Sa gospodinom Vajglom smo o situaciji u Srbiji i paralelama između Srbije i Makedonije razgovarali upravo u Beogradu, gde je učestvovao na devetom Beogradskom bezbednosnom forumu. Bili ste izvestilac za Severnu Makedoniju i deo trojke EP koja je učestvovala u rešavanju krize u toj zemlji. Koliko mislite da je uloga te trojke bila važna za postizanje Sporazuma iz Pržina i kasnije promenu režima? Mislim da je bila dosta značajna, da je zapravo naša uloga bila u tome da budemo katalizatori dijaloga između makedonskih političkih stranaka i na kraju krajeva Komisije EU, komesara i njegovog tima. Ali, bez zaista sjajnog posla koji je odradio komesar Han, naša uloga ne bi bila velika. Ne znam gde bi sve skupa zapelo, ali mislim da ne bismo došli do Pržinskog sporazuma. U svakom slučaju, to je bilo moguće samo uz dobru saradnju sa predstavnicima Komisije, nekim ambasadama i ambasadorima. Uvek su bili tu u prvom planu šef delegacije EU i američki ambasador. Bilo je zadovoljstvo raditi u takvom sastavu. Da li je vaša uloga i učešće EU u rešavanju političke krize i demokratizaciji Severne Makedonije došlo prekasno, s obzirom na to koliko je kriza trajala i da je negativno delovala na institucije? Možda jeste. Možda se moglo ranije videti u kom pravcu se razvija politička situacija u Makedoniji. I možda se moglo sa nekim malo većim intenzitetom doći tamo i odraditi ono što smo posle mi uradili, ali već u kriznoj situaciji, kada je dijalog između vlade i opozicije bio gotovo na nuli. To bi trebalo da bude neka vrsta pouke i za neke druge situacije. Danas u Srbiji vaše kolege Flekenštajn i Kukan posreduju u dijalogu između vlasti i opozicije. Može li se povući paralela između Srbije danas i Makedonije u vremenu kada ste vi bili deo te trojke koja je rešavala krizu? Teško. Mislim da su i vladajuća stranka VMRO, pa čak i premijer Gruevski, koji je sada u izbeglištvu u Mađarskoj, pokazali više spremnosti za dijalog i za nekakav kompromis i sporazum. Ja takve spremnosti u Srbiji ne vidim trenutno. Mislite li da je situacija jednako loša i opasna kada je u pitanju stanje demokratije u Srbiji danas, kao što je nekada bila u Makedoniji? Jeste. Možda je i čak opasnija, s obzirom na neka iskustva iz prošlosti. Ja mislim da bi Vlada Srbije, njen predsednik i njegovi saradnici morali uvideti da demokratija znači otvorenost, razgovor sa onima sa kojima ne deliš isto mišljenje. Kada je reč o parlamentu, znači uvažavanje opozicije. Parlament nije ratište, on je mesto demokratskog, otvorenog odlučivanja. I tu mislim da je glavni deficit situacije u Srbiji. Razgovarajući sa nekim ljudima iz opozicije, ja sam zapravo zapanjen time do koje mere su oni rezignirani u pogledu bilo kakve mogućnosti dijaloga. A kad se pogledaju mediji, većina njih vodi krstaški rat protiv političke opozicije. Ja moram da verujem predstavnicima opozicije da je u celoj Srbiji rasprostranjena jedna mreža pritisaka na ljude i na lokalnom nivou, da ne budu kritični i kooperativni kada je reč o dijalogu sa opozicijom. Mislim da je tu situacija zaista kritična i nikad nisam osećao potrebu da je ulepšavam. Bojim se da se mnogi koji dolaze iz Brisela vrlo brzo prilagođavaju i na neki način se daju obmanuti. Ja se ne mogu obmanuti, jer sam previše dugo živeo u ovoj sredini. Imajući u vidu te ocene, da li je „Žan Mone“ format odgovarajući model ili je Srbija zrela za neki drugi vid mešanja EU, u vidu trojke EP ili nekog drugog mehanizma? Treba biti otvoren prema ponudi EP i verujem da ima smisla probati. Bio sam član trojke u Severnoj Makedoniji, ne znam iz kog razloga nisam više u Srbiji. Niko mi to nije objasnio. Štaviše, pitali su me da li bih bio spreman biti, ali verovatno nisu svi bili oduševljeni time, posebno ne u Beogradu. Tako da, naravno, i to treba prihvatiti. Nisu vas pozvali da budete deo trojke? Ne, mislim da su želeli izbeći nekog ko je previše kritičan prema njima. A možda je čak i bolje, ako postoje predrasude te vrste, onda nema smisla sarađivati. Jedanput, kada sam pozvao u Brisel predstavnike srpske opozicije, imali smo tamo jedan sastanak, tada sam pročitao u nekim medijima ovde da sam ja jedan od najvećih srbomrzaca. U stvari, ja sam uvek podržavao Srbiju na putu ka EU, i kao izvestilac iz senke, što sam bio četiri godine. Uvek sam pozivao na tolerantnost prema Srbiji, čak i po nekim kritičnim tačkama. Moji amandmani su uvek bili ti koji su podržavali neke specifičnosti srpske politike. Na primer, otvorenost prema Rusiji, tradicionalne veze sa Rusijom u verskim i kulturnim područjima. Koliko je bio od pomoći Pribeov izveštaj, i uopšte takav jedan pristup EU koji je jasno označio kakvi su problemi i šta bi zapravo trebalo da se učini? U Srbiji nemamo takvu vrstu odnosa Brisela prema Beogradu, a onda nema ni jasnih argumenata da EU prepoznaje probleme. Taj dokument je bio ključan, i to je bio dokument koji je zapravo naručila Komisija od stručnjaka. To je bio stručno izrađen dokument, manje politički, više stručan. Mislim da bi i u slučaju Srbije bilo jako dobro kada bi postojao takav dokument kao osnov za podsticanje nekog konstruktivnog nacionalnog dijaloga o prioritetima i obavezama svih koji su u politici. Rekli ste da je deo medija u Srbiji propagandna mašinerija vlasti. I u izveštaju Evropske komisije navodi se problem slobode medija, ali nije dovoljno jasno čija je to odgovornost i koji su konkretni problemi. Da li je poželjan izveštaj EU, koji bi na adekvatan način analizirao stanje u medijima? U većini tih izveštaja koje pominjete, te formulacije o medijima su bile moje, jer sam se stalno susretao sa predstavnicima medija i organizacija civilnog društva. To jeste izuzetno važno pitanje. To je pitanje bazičnog kredibiliteta demokratije. Mediji ne mogu da budu propagandna mašinerija. Ovde je zaista to preterano, a to je moguće samo u uslovima grubih političkih pritisaka na novinare i medije. Da li je EU suviše slepa na probleme medija koje ste uočili? Najosetljiviji na to su bivši novinari, a ja jesam bivši novinar. U EP sedeli su još neki bivši novinari, recimo Tanja Fajon. Mi znamo šta znače mediji i šta znači sloboda medija, ali i šta znači pritisak na medije. Političari koji se nisu bavili medijima verovatno potcenjuju taj element demokratije, a on je izuzetno važan. Kakvu poruku EU šalje vlastima u Severnoj Makedoniji, ali i celom regionu odlaganjem početka pregovora sa vladom u Skoplju, uprkos svemu, pa i Sporazumu iz Prespe? To je katastrofalna poruka. Ona dovodi u pitanje kredibilitet EU i njenih institucija u svim zemljama kandidatima. To je, rekao bih, najobičnija prevara. Ja ne mislim da je prihvatljivo da jedna zemlja, makar to bila i Francuska, može da protiv svih ostalih blokira jednu takvu stvar i da prouzrokuje blamažu EU. Tom odlukom se ponižavaju jedna zemlja i njeni političari. Jedan sam od potpisnika predloga da se premijerima Ciprasu i Zaevu da Nobelova nagrada za mir. Mislim da su je oni zaslužili. To je bio jedan redak pozitivan slučaj da se u ovom delu sveta jedan tako komplikovan politički problem reši na prosvetljen, demokratski način. I sada je to neko bacio u kantu i zapravo obezvredio napore tih državnika, i dao pravo onima koji su iz nekih nacionalističkih pobuda bili protiv takvih sporazuma. Kakvu reakciju to može da izazove u Beogradu i Prištini? Da li za Vučića i Tačija, ili novog premijera Kosova, to može da bude znak da nema potrebe da se postigne kompromis, pošto ni obećanje Severnoj Makedoniji nije ispunjeno? Slažem se. Siguran sam da je to veoma loša poruka. Posebno je to loša poruka onima koji sa „figom u džepu“ potpisuju neke obaveze i sporazume. Ako EU to radi, zašto mi onda ne bismo radili isto. Kredibilitet evropske politike u celini dovodi se u pitanje na takav način. U Francuskoj i Holandiji na vlasti su liberali i generalno se stiče utisak da evropski liberali imaju otklon prema Zapadnom Balkanu, da nemaju baš razumevanja za probleme sa kojima se suočavaju zemlje regiona i da se najviše protive proširenju. Da li je to ispravan utisak? Mislim da se to ne može generalizovati. Ja znam da je grupa ALDE u kojoj sam bio 10 godina apsolutno većinski podržavala širenje EU kao zajednički strateški cilj Evrope. Za jačanje njene ekonomske snage, za jačanje bezbednosnih situacija. Vi imate u Holandiji nekoliko liberalnih stranaka, samo je jedna bila protiv, ostale su bile za. Francuska je uvek imala neku rezervu prema proširenju i francuski članovi naše grupe, koja je bila tu i pre Makrona, bili su dosta rezervisani. Ne znam koji su njihovi motivi i čak se postavlja opravdano pitanje - ne znam zašto ga niko ne postavi - koji su to razlozi Makrona? To da Evropa treba najpre da se reformiše i sama obnovi, ja mislim da to nije valjani razlog. Mora biti nešto drugo, a šta je to drugo ja ne znam. To drugo nije liberalno. Utisak je da se EU aktivirala u rešavanju političke krize u Srbiji onda kada je postalo očigledno da postoji opasnost od bojkota izbora 2020. Da li je EU zaista zabrinuta zbog bojkota? Da li je razlog za brigu i što bi to onemogućilo Srbiju da kasnije primeni sve dogovore sa Kosovom? Ne mislim da je bojkot dobar potez. Mislim da treba izlaziti na izbore i treba prihvatiti ulogu opozicije ako ti pripadne. Ne treba se plašiti toga da tvoja snaga nije dovoljno velika. Recimo, ako se dobije 10 odsto, to je 10 odsto. Kada sam u Severnoj Makedoniji pregovarao sa socijaldemokratama, koji su bojkotovali parlament, rekao sam im: „Slušajte, vi imate više od 30 odsto, a u EU postoje države u kojima se može solidna vlada formirati sa tom podrškom. Prema tome, nemojte potcenjivati sami sebe ako imate manje glasova nego što ih ima neka buduća vladajuća koalicija. Treba prihvatiti tu ulogu. Naravno, onda tu nastupa uloga EU i njenih institucija da zaštiti opoziciju ako treba, ako treba da uslovljava napredak u procesu približavanja EU sa punim funkcionisanjem parlamentarnog sistema. Bojkot nije najbolje rešenje, štaviše, mislim da ne koristi nikome.