Lepo lice neoliberalizma

Lako je zaljubiti se u DŽastina Trudoa, bar nakratko i na prvi pogled. Četrdesetsedmogodišnji kanadski premijer je u jedan izjutra prošlog utorka u Montrealu izašao pred pristalice Liberalne partije Kanade s istom dečačkom energijom koju je imao i 2008, kada je započeo ozbiljniju političku karijeru. Na putu do govornice je u skladu s holivudskom harizmom poljubio suprugu, a onda je, uokviren monumentalnim javorovim listom na ekranu iza sebe, građanima rekao: „Čuo sam vas, prijatelji.“ Građani su mu na nedavnim parlamentarnim izborima poručili da mu veruju manje no 2015, kada je zaseo u premijersku fotelju. Tada je liberale vodio do pobede, osvojivši 184 od 338 mesta u parlamentu i ujedno okončavši desetogodišnju vladavinu konzervativaca. I sad su liberali bili prvi, ali su osvojili 157 mandata, 13 manje od neophodnog udela za većinu. S druge strane, opoziciona Konzervativna partija Kanade je broj poslanika povećala sa 95 na 121. Osvojila je i više glasova od prvoplasiranih, ali u većinskom jednokružnom izbornom sistemu kakav je u Kanadi, mandat u parlamentu dobija samo onaj kandidat s najviše glasova u svojoj izbornoj jedinici. Otuda i manje mandata. Kako se lider trećeplasirane Nove demokratske partije DŽagmit Sing tokom kampanje zarekao da neće sarađivati s konzervativcima, njihovih 24 mandata izvesno će poslužiti za formiranje nove Trudoove vlade, iako manjinske. Separatistički Kvebečki blok je osvojio 32, a Zeleni tri mandata. Trudoov samouvereni nastup nakon prošlonedeljne pobede nije priličio nekome ko je za četiri godine izgubio 27 mesta vrednu podršku. Taj raskorak – oponenti bi rekli: arogancija – ispoljio se i pre početka govora. Naime, javnosti se obratio pre no što su Sing i lider konzervativaca Endru Šir završili svoje govore, pa su mediji paralelno izveštavali sa sva tri mesta, što je presedan u istoriji Kanade. Možda je ta nestrpljivost posledica toga što su reflektori u Trudoa bili upereni doslovno od rođenja. Na svet je došao na Božić po gregorijanskom kalendaru 1971. godine. Od majke Margaret Sinkler, ćerke ministra za ribolov i okeane, i od oca Pjera, vođe liberala i jednog od najvoljenijih premijera Kanade. Na toj funkciji je proveo petnaest godina. Već naredne godine, predsednik SAD Ričard Nikson je u Montrealu nazdravio odojčetu: „Voleo bih da pozdravim budućeg premijera Kanade, DŽastina Pjera Trudoa.“ Pjer je odgovorio da bi voleo da njegov sin ima „ljupkost i veštine našeg gosta“. Nikson je nakon posete rekao da mu je taj sastanak trebao „koliko i rupa u glavi“. LJupko, nema šta, a Votergejt je pokazao i skromno državničko umeće nekadašnjeg američkog predsednika. DŽastin je ostvario njegovo očekivanje, a ostaje mu još da nadmaši i očevo kurtoazno laskanje. Ako je Pjer bio pandan najpoznatijem Kenediju - DŽonu, DŽastin je u političku orbitu lansiran kao pandan Baraku Obami. Odrastao je u Pjerovoj eri, ili „trudomaniji“, čiji su geopolitički domašaji nalikovali Pokretu nesvrstanih. Uostalom, nisu slučajno DŽimi Karter i Fidel Kastro sedeli jedan do drugoga na sahrani njegovog oca 2000. godine. Kada je Fidel 2016. preminuo, DŽastin ga je nazvao „izvanrednim liderom koji je služio svom narodu“. Kako je potkraj iste godine u susednoj Americi na vlast došao politički analfabeta i kapitalistička ikona Donald Tramp, Trudo je svetu zaličio na samog Kastra, glavom i bradom. Ali nije teško biti progresivan pored Trampa. DŽastinov govor na očevoj sahrani je bio repriziran već narednog dana. „Šuma je divna, tamna i duboka, održao je obećanje i zaslužio spavanje“, parafrazirao je mladi Trudo američkog pesnika Roberta Frosta, a javnost je već sutradan brujala o „rađanju nove dinastije“, što se verovatno nije dopalo Elizabeti Drugoj, i dalje deklarativnom suverenu Kanade. Ako je DŽastin do tridesete godine i vodio život donekle običnog građanina – završio je studije književnosti i pedagogije, bio je izbacivač u noćnom klubu, instruktor snoubordinga, a onda i učitelj – od tridesete se izgrađivao u nadu liberalne scene. NJegova je partija godinama koketirala s kvebečkim nacionalizmom ne bi li privukla tamošnje glasače, a Trudo je upravo kritikom tog sentimenta 2008. ušao u parlament, pobedivši u izbornoj jedinici Papino. „Nacionalizam je sve ono protiv čega se moj otac borio“, rekao je DŽastin i tako prizvao Pjerov duh. Liberali su na parlamentarnim izborima 2011. ostvarili najniži rezultat u svojoj istoriji – svega 18,9 odsto glasova – a mediji i glasači su nakon ostavke lidera Majkla Ignjatijeva zavapili za novom „trudomanijom“. Više od samog Trudoa, čini se. Posle dve godine ubeđivanja, pobedio je na stranačkim izborima sa čak 79 odsto glasova. Anketa kanadskog tabloida Toronto san je već narednog dana pokazala da bi za liberale pod Trudoom glasalo 49 odsto glasača, a za konzervativce jedva trideset. Ubedljiva pobeda liberala na izborima 2015. je delom hodala na DŽastinovoj harizmi, a delom na njegovim ambicioznim planovima. Dvadesetoro univerzitetskih predavača i naučnih saradnika je u julu ove godine utvrdilo da je Trudo delimično ili potpuno ispunio 92 odsto od 353 predizborna obećanja. Naravno, pretežno ih je ispunio delimično. Pred prošle izbore je pokrenuo kampanju „Zamoli je da se kandiduje“ čiji je cilj bio da Kanađani uvere žene iz svog okruženja da im je mesto u javnoj upravi. Kao premijer je sastavio prvu rodno ravnopravnu vladu. Mesta je bilo i za predstavnike domorodačkih naroda. Onim članovima Liberalne partije koji se protive pravu na abortus je zabranio kandidaturu na parlamentarnim izborima. Iz stranke je proterao, a s javnih funkcija je sklonio nekoliko saradnika optuženih za seksualno uznemiravanje. Među njima je bio i uticajni Kent Her, bivši ministar za boračka pitanja. Legalizovao je upotrebu marihuane, ne samo u medicinske već i u rekreativne svrhe. Još 2017. je najavio i do danas je umnogome ostvario ambiciozan plan da do 2020. primi više od milion izbeglica sa Bliskog istoka. Prve izbeglice je lično dočekao, poručivši im: „Dobro došli kući“; na pitanje zašto vladu jednako čine i muškarci i žene, odgovorio je: „Jer je 2015“; ženama je poručio: „Siromaštvo je pitanje seksizma“, a legalizaciju kanabisa je komentarisao sopstvenim „duvačkim“ stažem. Javnosti se predstavljao kao najbolja verzija nje same, uz to transparentna i iskrena. Međutim, i to lice ima naličje. Kao poslanik je od gostovanja i javnih govora nezakonito prihodovao 277.000 američkih dolara, a ranih dvehiljaditih je bio spopao jednu novinarku na muzičkom festivalu. Dan kasnije joj se javno izvinio, rekavši da se ne bi tako poneo „da je znao da je novinarka“. Pred poslednje izbore, javnost su preplavile slike iz DŽastinove mladosti kada se za maskenbal parodično maskirao u Indijca. Multietnička Kanada je s pravom odjednom postala sumnjičava. Jer, umesto da je greške i neukuse prijavio još 2015, ćutao je. Znao je da ima šta da krije i da ono što je vredno prećutkivanja može da ispliva. Prvo se okrnjila reputacija vedrog dobrice. Kanada se namah prepoznala u toj pukotini. Nastavila je da se širi po ostatku njegovog imidža, pa su i nemali državnički propusti ponovo došli pod lupu javnosti. Zanemarimo njegova letovanja s porodicom na privatnom karipskom ostrvu filantropa Age Kana, čijoj je fondaciji kanadska vlada samo 2016. uplatila 38 miliona dolara. Ne, pravi skandal koji bi i Niksona koštao vlasti, desio se u februaru tekuće godine. Kanadske novine Gloub end mejl su objavile da je Trudo sa članovima svog kabineta pokušao da izvrši pritisak na ministarku pravde i vrhovnu tužiteljku DŽodi Vilson Rejbuld. Predmet kojim je rukovodila – optužnica protiv kvebečke kompanije SNC-Lavalin koja je u periodu 2001-2011. od vlade Muamera el Gadafija uzela mito u vrednosti od 36,7 miliona dolara – zadirala je u najviše finansijske i političke tokove. Trudo je tvrdio da nije uticao da se istraga obustavi, a parlamentarni komesar za etiku Mario Dion je nakon istrage nedvosmisleno zaključio da jeste. Nakon što je Vilson Rejbuld podnela ostavku, iz solidarnosti je isto učinila i ministarka finansija DŽejn Filpot. Trudoova reakcija? Izbacio ih je iz stranke, a potom je rekao da je reč o nesporazumu. Kao protivnik intervencija na Bliskom istoku i kao neko ko je izbeglice dočekao širom otvorenih ruku, licemerna je bila i njegova odluka da ne obori sporazum koji je prethodna vlada sklopila s vlastima Saudijske Arabije, uprkos pritisku javnosti. Prodala joj je čak 15 milijardi dolara vredno naoružanje koje je završilo na ratištima u Jemenu, Siriji i Iraku. Dok su predstavnici Kanade u Parizu zagovarali zadržavanje globalnog zagrevanja u postojećem okviru od 1,5 stepeni Celzijusa, Trudo je u maju 2018. za 4,5 milijardi dolara nacionalizovao gasovod koji bi trebalo da iz pokrajine Alberte dovede energente do SAD. „Nijedna država na svetu ne bi ostavila 173 milijarde barela nafte u zemlji“, rekao je šeretski na sastanku industrijalaca u Hjustonu. S jedne strane mu tapše ekološki osvešćena omladina, a s druge zadrigli milijarderi. S treće strane, eksploatacija i prodaja tih barela nafte proizvešće trećinu ugljeničkog otiska neophodnog za prekoračenje praga od 1,5 stepeni Celzijusa. U poređenju sa sporohodnom kataklizmom, činjenica da će gasovod prolaziti kroz teritorije domorodačkih plemena nažalost ne deluje naročito važno. Zato pitanje nije da li je DŽastin Trudo čuo glasače. Važnije je da li su oni čuli njega, političara posvećenog identitetskim politikama koji će pre izabrati moć i profit nego održivost, čak i demokratičnost. Uostalom, jedno od njegovih najvažnijih neispunjenih obećanja ticalo se promene izbornog sistema, koji teoretski dozvoljava da većinsku vladu formira stranka koja je osvojila svega 40 odsto glasova. Nije ga promenio, a sada je pobedio s manje glasova od konzervativaca. Ako dela govore glasnije od reči, Trudo je zasad lepo lice neoliberalizma.