San o ujedinjenoj Evropi

U današnje vreme u modi je da se glavna rasedna linija u Evropi vizionira između onih koji su pristalice federalizacije, to jest produbljivanja jedinstva unutar Evrope, i onih koji se zalažu za zaštitu suvereniteta nacionalnih država. U oba tabora, međutim, ostala su pitanja na koja još nisu dali odgovore, a na to su dužni. Tabor federalista ostao je dužan odgovor na pitanje: kakav bi mogao biti jedinstveni evropski identitet, na kojim vrednostima bi bio baziran?... Naime, evropski socijalni model na koji se pozivaju čini se pomalo neiskrenim?! Socijalističke i socijaldemokratske stranke koje su, prateći Tonija Blera – i ne uzimajući u obzir specifično nacionalno nasleđe – izabrale deregulaciju, liberalizaciju tržišta i predstavljanje parcijalnih interesa i parcijalnih biopolitičkih identiteta (pol, boja kože, seksualna orijentacija) umesto jedinstvenog naroda – postale žrtve toga da je neoliberalna logika erodirala socijalnu bezbednost. Takođe, i predlog „drugog puta“ (ili političkog pravca), onoga koji su ponudili britanski sociolog Entoni Gidens i bivši nemački kancelar Gerhard Šreder – odbio se od skandinavskih socijaldemokrata kao gumena lopta. Stoga, nije slučajno da je socijaldemokratija u Skandinaviji i dan-danas u boljem stanju nego ona u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Srednjoj Evropi! Druga strana, suverenisti, opet ostaje dužna odgovor na pitanje: kako bi se na izazove globalizacije mogao dati nacionalni odgovor, ili odgovor nacionalne države na način koji omogućava da se, uprkos svemu, što veći deo suvereniteta zadrži kod nacionalnih vlada? Međutim, najvažnija stvar je u tome da nijedna strana ne može zaobići odgovor na pitanje – odnosa prema naciji. Konkretno, odgovor na pitanje nacionalnog identiteta. I levica treba da uvidi da je nacionalni identitet mnogo stariji od same nacije, jer je stvoren pre nje. Kasnije, doista, identitet i nacija u uzajamnom delovanju i s velikom ulogom države (ili neke druge ustanove koja obuhvata stanovništvo, kao što je crkva u slučaju Srba) postepeno formiraju čvrstu koheziju. Dakle, mnogo pre formiranja građanske nacionalne države već je postojao „mekani“ sistem vrednosti, na osnovu kojeg su ljudi koji su živeli na jednoj teritoriji – sami sebe identifikovali (jer nije svaki kolektivni identitet nacionalni, on zavisi od toga kako se nacionalni identitet definiše). Nacionalni identiteti formirali su se tokom dugih vekova od parcijalnih identiteta. Na taj način prilično je površna floskula koju levica predstavlja – da je nacija veštačka konstrukcija (ova stereotipija, inače, sve više je dominantan stav i u kulturnoj antropologiji i etnologiji). Suština nacionalne države, to jest državne administracije i njenog sistema, zaista je u stvarnom predstavljanju moderne formacije. Međutim, identitet pojedinaca i grupa nastao je mnogo pre formiranja nacionalnih država i ono što je najbitnije – mogao je opstati i bez savremene administracije. Stoga, nacionalni identitet nije stvar koja se mehanički može zameniti čovečanstvom ili evropskim identitetom. Nažalost, pri formiranju nacionalnih identiteta ne može se zaobići ni ksenofobija. Ako posmatramo istoriju Evrope, videćemo da je odnos prema susednim narodima i državama kao referencama tokom više vekova određivao kako su pojedini narodi gledali sami na sebe. Naravno, ne samo „narodi“ nego i njihova inteligencija učinili su mnogo da bi se predrasude dugoročno učvrstile kroz delove raznih hronika, uzrečica i krilatica… Pogledajmo samo istoriju skandinavskih naroda. Ovaj primer uzimamo zbog toga što ove države volimo na stereotipan način, kao miroljubive i pacifističke... I stvarno, te države su danas takve, ali to je relativno nova pojava nastala poslednjih 80-90 godina. Švedska Gotlandska pesma (napisana u 15. veku) piše o susednim Dancima koji su tada smatrani iskonskim neprijateljima Šveđana upoređujući ih sa „podmuklom škorpijom koja se sprema da ubode“. Nasuprot njima, pesma ističe pošten i pravilan stav Šveđana „koji ni najmanje neće odstupiti od datih obećanja“. Do 19. veka švedski i danski nacionalni identiteti formulisali su se jedan nasuprot drugome. Na dramatičan način, danski i švedski identitet ipak su se počeli približavati jedan drugome. NJihovo shvatanje nacije skoro potpuno ih je pomirilo pojavom novog neprijatelja Danaca – Nemačke. Od toga momenta Šveđani su se „izgubili“ kao neprijatelji, drugačije su počeli da se cene, jer se pojavio mnogo opasniji rival. Zbog pojave opasnosti od nemačkog ujedinjenja u Šlezvig-Holštajnu i proširivanja nemačkog nacionalnog identiteta, danski i švedski identiteti su se pomešali i „rastvorili“ u ideju skandinavskog zajedništva... Sa padom Hitlerovog Trećeg rajha nestala je i opasnost od nemačke imperije. Međutim, sa istoka se pojavio novi neprijatelj, Sovjetski Savez, koji je nastojao da uspostavi svoju hegemoniju na Baltičkom moru. Zajednički animozitet prema Sovjetskom Savezu učvrstio je jedinstvo i slogu među skandinavskim narodima. Prusko-nemačka i rusko-sovjetska imperijalna nastojanja protekle dve stotine godina izrazito podsticajno delovala su ne samo na ideju skandinavizma, već i posebnog zajedništva brojnih drugih evropskih država (od pribaltičkih do srednjoevropskih koje predvodi Višegradska četvorka – Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska). Sumirajući stvari, jasno je da nacionalni identitet često menja neprijatelje i da je zajednički neprijatelj najviše zaslužan za formiranje zajedništva, jedinstva. Na primer, na formiranje evropskog identiteta u velikoj meri, kao što je obrazloženo, uticao je izazov koji su predstavljale ugroženost i opasnost od totalitarnih diktatura nacizma i sovjetskog boljševizma. Od kada je nestao Sovjetski Savez, SAD poriču evropsko jedinstvo, štaviše Amerika u Evropi u ekonomskom smislu vidi takmaca. Shodno tome, američka politika bezbednosti nije zainteresovana za jaku EU. U okviru toga, treba da se razmatra i Bregzit, koji podstiče i američki predsednik Donald Tramp. Ne sasvim slučajno. Bregzit može da dovede do „trijanonizacije“ Velike Britanije. Pokret za nezavisnost Škotske i zamrznuta severnoirska kriza su opšte poznati. Međutim, ima jedna stvar koja je od toga mnogo teža: pitanje Gibraltara vrlo lako može da zatruje špansko-engleske odnose. Do sada se pitanje Gibraltara držalo pod tepihom, pošto su obe države bile deo jedne imperije. Međutim, zahvaljujući Bregzitu i ovaj zamrznuti konflikt može da se otopi. Trenutno se čini da EU nije sposobna da bilo šta uradi sa zamrznutim konfliktima (u koje svakako spada i pitanje nezavisnosti samoproglašene srpske pokrajine Kosovo i Metohija) i zbog toga ideja o Ujedinjenim državama Evrope predstavlja naivnost. Još uvek!