Kraj histerije ili nastavak rijalitija

Očigledno je da je loš rad Demokratske stranke, koja je i sama zbunjena svojim protivrečnostima i koja se još bori da se nekako oslobodi pogubnog klintonovskog nasleđa, uveliko olakšao Trampov zadatak. Moramo ponoviti da je impičment pre svega politički proces jer su, strogo pravno gledano, veoma male šanse da će se impičment završiti predsednikovim opozivom. Kako Demokratska stranka može tu proceduru iskoristiti u svoju korist ili je bar na najmanje štetan način po sebe prebroditi? Ovo je kraj ere Klintonovih u Demokratskoj stranci – to važi i za ljude i za ideje. Stranka danas okleva i teško joj je da se odluči između umerenog i radikalnog puta. Kad pogledamo kampanju za predsedničke izbore 2020. godine, postoji ozbiljna rasprava među demokratama kojim pravcem treba ići dalje: „Treba nam umerenost da bismo postigli širok konsenzus i tako ispunili sve uslove kako bismo najbolje pobedili Donalda Trampa“, izneo je jednu od ideja DŽo Bajden. Drugi, poput Elizabet Voren ili Bernija Sandersa, predlažu dijametralno suprotan pristup: „Moramo da ojačamo svoju bazu tako što ćemo poslati snažnu poruku sa predlogom stvarnih društvenih reformi, sa novom ekonomskom politikom, jer ćemo samo tako uspeti da okupimo glasače raznih strana koji su odustali od izbora. Moramo imati na umu da se nalazimo u zemlji u kojoj je glasačka apstinencija veoma važan činilac“, saglasno je ovo dvoje potencijalnih protivkandidata aktuelnom predsedniku Donaldu Trampu. S druge strane, američki predsednik je dosad veoma mudro izbegavao direktne napade na bilo kog demokratskog kandidata, sa izuzetkom Hilari Klinton, koja mu je stalna meta. I to sve čini s vrlo racionalnim razlogom, da ne fokusira pažnju javnosti na neku određenu ličnost, svestan da bi time u medijskom smislu pomogao tom političaru. Ukrajinska afera će ga ipak naterati da se više koncentriše na Bajdena. Ali upućivanje izazova Bajdenu imaće za posledicu, a to će mu verovatno biti i cilj, još veću polarizaciju demokratskog biračkog tela. Neki će reći da je Bajden korumpiran i neće glasati za njega, a drugi će naprotiv reći: Tramp ga napada - zato ću ga ja podržati. Ovaj slučaj impičmenta će pre zabrinuti izbornu bazu Elizabet Voren jer će usmeravanjem pažnje na Bajdena verovatno uslediti žestoka borba u demokratskom glasačkom telu i, što je još važnije, u demokratskom stranačkom establišmentu, prilikom primarnih izbora. Ako ne odigraju pametno (a demokrate u poslednje vreme nisu baš blistali u tom smislu), Trampu će sve to ići u korist. U svakom slučaju, on nikad nije bio delikatan i neće se nimalo ustručavati da, kada za to dođe vreme, napadne bilo Bajdena kao primer korumpiranosti, bilo Vorenovu kao socijalistički nastrojenu političarku koja ništa ne zna o praktičnoj ekonomiji. A šta se događa u republikanskom taboru? Stranačka tradicija bila je vrlo suprotna ne samo Trampovoj ličnosti, već i politici koju je on nametnuo Americi. Republikanski političari su u stalnom stanju neverice i čuđenja pred Trampom. Ne vole ga; ne sviđa im se taj njujorški džetseter koji se nekoliko puta razvodio, koji ima brojne vanbračne afere i koji nedeljom ne ide u crkvu – to nije tip koji odgovara tradicionalnom republikanskom obrascu. S druge strane, mora se konstatovati da je stranka uzeta kao talac i da su po mnogim ideološkim osnovama Tramp i republikanci na istoj liniji: antiekologija, kontrola energije, jačanje vojnog kompleksa, ali i da se ne slažu oko budžetskog deficita i globalizacije. Na kraju, malo je republikanskih prvaka koji su se odvažili da javno kažu ono što misle o Trampu. Redak primer je bio senator Mekejn, ali on je umro. Jedini kongresmen koji se još javno odupire Trampu je Mit Romni ali i on je dosta usamljen, sa svojom uskom izbornom bazom. Ono što je važno da se shvati jeste da kad ste republikanac u Sjedinjenim Državama i kada gledate Foks televiziju, imate prilično drugačiju viziju od one koju nude Si-En-En ili Em-Es-En-Bi-Si programi. Kada slušate konzervativne medije, nalazite se u drugom svetu od onoga koji prikazuju vodeći vašingtonski mediji. Sasvim je drugo pitanje koliko su i jedna i druga slika obojene predrasudama i iskrivljene u odnosu na realnu stvarnost.... Recimo, komentari Foks TV na ukrajinsku aferu ovako izgledaju: „Uzbunjivač, čovek koji je pokrenuo aferu, nije neposredni svedok iz Bele kuće.“ „On izveštava samo o onome što mu je prepričano, tako da lako možemo dovesti u pitanje njegove iskaze.“ „Cela ta priča oko impičmenta će samo podeliti zemlju; sad kada bi je trebalo ujediniti – istovetan argument su listom iznosili demokratski prvaci u vreme pokretanja procedure impičmenta protiv bivšeg predsednika Bila Klintona.“ „Tramp je u pravu kada želi da istraži sumnje o korupciji u Ukrajini: jasno je da Bajdenov sin nije znao ništa o nafti niti o Ukrajini i da je on, dok je sedeo u upravnom odboru ukrajinskih naftnih kompanija, tu bio samo da bi zastupao interese svoga oca, potpredsednika, koji je morao biti korumpiran (tipičan primer „afere u aferi“...) Konzervativci i dobar deo Amerike to slušaju i veruju u to. Atmosfera u Vašingtonu je u osnovi prilično slična onoj u kojoj Amerika živi već više od tri godine, otkad je Tramp predsednik, to je gotovo histerična i opsesivna kampanja u potpunosti usmerena na ličnost predsednika i na brojne skandale koji su obeležili njegov mandat. NJegovo obavljanje predsedničke dužnosti podseća na rijaliti šou koji se stalno obnavlja u svojim skandalima i preokretima, te nastavlja da deli Amerikance oko ovog kontroverznog predsednika. Od trenutka kada imamo jednog američkog predsednika koji ne odgovara nijednom od klasičnih kriterijuma ponašanja, sve je moguće - u nastavku ovog serijala očekuje se saslušanje sada već slavnog uzbunjivača... Ali, bez obzira na sledeću epizodu ili na razvoj cele afere - Trampova linija uvek će biti ista: On je nevina i neshvaćena žrtva levičarskih medija koji su skandalozno fokusirani na to da se izdejstvuje njegov pad. Od samog početka Tramp je neko ko ne razume ili ne želi da razume razlike između sebe kao privatne ličnosti, sebe kao biznismena, sopstvenih političkih interesa (koje može imati sasvim legitimno – a u te interese spada i diskreditovanje protivnika) i dužnosti koje podrazumeva funkcija predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Pritom ta začuđujuća mešavina žanrova ima jednu karakterističnu konstantu - ni najmanje ne poštuje nikakvu političku korektnost. Od 2016. Tramp neprestano prelazi crvene linije. Rugao se novinarima sa invaliditetom, ismevao članove i članice Kongresa po rasističkim i seksističkim osnovama, čak se rugao i senatoru Mekejnu kao gubitniku, jer je dozvolio da bude zarobljen u Vijetnamu... Do sada je prelazio sve pragove pristojnosti bez ikakvih posledica - a svaki put se verovalo da će ga usled kumulacije gafova već pri prvom sledećem neprimerenom i nepristojnom koraku stići kazna. Najavljeni impičment je još jedan predsednikov istup u tom pravcu. Ta procedura zaista pravi mnogo buke, ali buka i galama nikada nisu zasmetali ili bilo kako naudili Donaldu Trampu. Naprotiv.