Siromah čovjek gotov Đavo

Bio je slučaj pre nekoliko godina, Fidel Kastro je još bio živ, da je rušilački tornado sa Atlantika udario na Kubu, prešao je preko ostrva, s kraja na kraj, kuda je protutnjao sravnio je sve sa zemljom i nastavio dalje. Na Haiti je tornado stigao već malo oslabljen, ali je i tamo počinio ogromnu štetu. Takve su nepogode u tom delu sveta uobičajene, ali je u ovom konkretnom slučaju zanimljivo da nevreme, iako je na Kubi bilo snažnije, kod Fidela nije odnelo nijednu ljudsku žrtvu, dok su na Haitiju izginule hiljade. Naime, kubanska država, koja jeste diktatura i narodu je ukinula mnoge slobode, makar zauzvrat pruža minimum koji se od države očekuje - zaštitu i bezbednost. Stanovništvo je na vreme upozoreno na opasnost i date su instrukcije za ponašanje dok traje. Haiti vode ljudi nedorasli tom zadatku. Mi smo pre neki dan imali ozbiljnu opasnost za javno zdravlje, zagađenje vazduha je širom Srbije bilo rekordno, vazduh je bio toksičan, najotrovniji na celom svetu, a naša država ama baš ništa nije preduzela. Prvo su se oglasili mediji, ali oni toliko lažu da im više niko ništa ne veruje, pa smo primetili da se zapravo gušimo, pa se posle par dana javio i nadležni ministar rekavši da su za zagađenje krivi stari automobili. On je, znači, em slagao, em krivicu prebacio na nas jer, eto, vozimo stara kola. Tu se, makar meni, samo postavlja niz sasvim logičnih pitanja - zašto deponija u Vinči nadomak grada već dugo vreme neprekidno tinja? Zašto niko ne kažnjava poljoprivrednike koji krše zakon i pale strnjike na njivama? Hoće li neko staviti filtere na dimnjake termoelektrana? Zašto se niko nije potrudio da se što pre ugasi požar na Staroj planini, biseru nacionalne prirode? Zašto niko nije pozvao međunarodnu pomoć na vreme? Zašto nam je ruski protivpožarni avion stigao prekasno? Zašto su zataškavali ozbiljnost tog požara? Zašto se naša država ne bavi svojim poslom, javnim interesom? Zašto opozicija nije prekinula bojkot parlamenta i smesta pritisnula Vladu da deluje? Gde su oni što stalno dižu paniku među narodom oko radijacije da se oglase sada, kad se očigledno gušimo? Kome uopšte da se obratimo kad počnemo da gubimo dah od dima? Ko je plaćen da se brine o zdravlju građana? Ko će da nas uputi kako da se ponašamo u slučaju vanrednog stanja? Možda država? Čemu služe Ministarstvo za životnu sredinu i sve ostale službe koje građani plaćaju, a ništa efikasno ne preduzimaju? Kako li je tek u Pančevu i Boru, kad se u Beogradu vidi vazduh? Zašto je jedini dim oko koga se državni aparat uznemirio dim neke petparačke knjige zapaljene pod sumnjivim okolnostima? Izdramili su oko toga kao da je neko zapalio Miroslavljevo jevanđelje, pretili sudom. A ko će da sudi ovima što dopuštaju da se deca i astmatičari dave u dimu? Da li porodica nekoga ko je umro od srca za vreme zagađenja može da tuži državu? Lično imam utisak da u Srbiji vlast niti zna svoj posao, niti ih je briga za dobrobit građana. Vlast nas laže, zamajavaju nas bajkama, glupostima i đinđuvama i šarenim lažama, od novogodišnjeg nakita do izmišljenog metroa. Međutim, ništa tu mene od Šešeljevih đaka nije iznenadilo. Ono što ne prestaje da me iznenađuje je fascinantan nivo poraženosti kod građanstva, koje umesto da traži zaštitu od države, da zahteva brze i odlučne mere za obezbeđenje fizičkog opstanka, trpi i diše na škrge. Kao da građani ne znaju za šta služi država ni koje su čije društvene obaveze. Na drugom mestu bi to bilo dovoljno za narodni ustanak. Koliko je potrebno da nas maltretiraju i tretiraju kao okupaciona sila da bismo se digli na noge i rekli: Ili radite svoj posao ili srećan put? Dokle ovako? Jesmo li mi stvarno toliki jadnici da nam je ovakva država dobra? Ali je još u 19. veku Nićifor Dučić, srpski istoričar, o svom narodu pisao: Koliko su na bojnome polju hrabri, toliko su, pred strogošću apsolutne vladavine – meki, bez jasnoga pojma o građanskim pravima i dužnostima! Uzroka tome ima više, između kojih je i siromaštvo. A narod veli: „Siromah čovjek, gotov Đavo.“