Kasting za ulogu opozicije još traje

Izborni rezultati su nam, dakle, saopšteni, ostalo je samo da se odredi tačan datum glasanja i kreira opozicija. Na pompezno najavljenoj sednici Predsedništva SNS u ponedeljak, naime, Aleksandar Vučić je rekao da je cilj naprednjaka da osvoje apsolutnu većinu od 126 mandata u Skupštini Srbije, odnosno nešto oko 46 posto glasova. Do tog cilja, između ostalog, planiraju da dođu formiranjem izbornih lista na kojima će biti „20 posto mladih i neukaljanih“, što, osim što je deo posmatrača navelo na zaključak o „80 posto ukaljanih“ podseća na model primenjen na beogradskim izborima. A tada je naprednjačka lista pogurana imenima kandidata koji nikad nisu ni nameravali da sednu u odborničke klupe, ali su imali jakog razloga da svoj lični ugled pozajme kompromitovanoj stranci. Otkrivena su, u poslednjih nekoliko dana, i druga sredstva kojim se namerava ostvariti taj cilj, a to su, ukratko rečeno – sva raspoloživa sredstva. O tome najbolje govori pokazna vežba satanizovanja Marka Bastaća, predsednika beogradske opštine Stari grad i jedne od istaknutijih ličnosti opozicionog Saveza za Srbiju. Nemoguće je, naravno, sada tvrditi da li je Bastać kriv ili ne – a to će, što je najgore, nakon svega što smo videli, verovatno zauvek ostati predmet različitih tumačenja, u zavisnosti od političkih preferencija. Ali, ono što deluje izvesno, jeste da je propagandni program u kome nam je objašnjeno kako je mršuljavi Bastać sam vezao trojicu odraslih muškaraca, pa potom jednog od njih, i to sopstvenog kuma, devet sati maltretirao, urađen sa toliko preterivanja da to teško da može da bude rezultat neukosti naprednjačkih marketinških magova. Pre će biti da je javnosti sasvim namerno poslata poruka da nije uputno mnogo „talasati“, jer se oblatiti može svako i to na način u kome granice ne postoje. I nije baš da će se sve dešavati samo na televiziji – razne će se scene odvijati na ulici, kako bi na televiziji mogle biti odgovarajuće prikazane. U vreme pripreme ovog NIN-a, recimo, postojala je samo najava okupljanja pristalica „1 od 5 miliona“ ispred RTS-a u utorak uveče, gde je bilo zakazano jedno od gotovo svakodnevnih Vučićevih televizijskih gostovanja – tako da nije bilo jasno da li će manir pravljenja „kontramitinga“ i provociranja incidenata biti dosledno nastavljen, ili će poneka prilika, ipak, biti propuštena. Ali je jasno da ni najmanjeg popuštanja pred opozicionim akcijama ne može biti: na jednom od „bojnih polja“, na tunelu u Grdeličkoj klisuri, sa koga je Bastać bio uklonio ogromni transparent sa slikama Vučića i Milorada Dodika i sloganom „svetlo na kraju tunela“, u utorak su, nakon što su naprednjaci već bili postavili novi bilbord (samo sa Vučićem, bez Dodika) pa su i njega skinule dve opozicione aktivistkinje, osvanula – dva bilborda. Proizvođač bilborda – ukoliko gigantsku mušemu ne isporučuje dobrovoljno i o svom trošku – mogao bi veselo da trlja ruke, pošto bi započeta igra mogla da potraje. Vučić je u ponedeljak rekao da će izbori biti održani „najverovatnije krajem marta“, ali je Bojan Klačar iz CeSida odmah na Tviteru podsetio da je parlament konstituisan 3. juna 2016, a da zakon kaže da „izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike, 90 dana pre isteka mandata Narodne skupštine, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana“. S obzirom na to da izbori moraju da se održe u roku od 45 do 60 dana od raspisivanja, to bi, kad se sve lepo prebroji i izračuna, značilo da bi trebalo očekivati glasanje – ko hoće da glasa – u periodu od 18. aprila do 3. maja. To što zakon nalaže, naravno, ne znači da će tako i biti, pa bi stranke ipak trebalo da se spremaju za kraj marta – bilo da planiraju da na izborima učestvuju, bilo da zaista hoće da ih aktivno bojkotuju. A kako sada stoje stvari, bojkotaškom bloku mogao bi se pridružiti i Pokret slobodnih građana, čiji je lider Sergej Trifunović prošle nedelje rekao da je, ukoliko izborni uslovi ostanu isti, rešenje – bojkot. Time bi se naprednjaci, paradoksalno, našli pred problemom kako da NE osvoje znatno više od 50 posto glasova, mada, možda, ne svih 97 posto, kao na Severu Kosova. I to ne zato što, u slučaju da ne uspe operacija preumljavanja bar dela SzS, paralelno sa željenim prelamanjem PSG, na izbore neće imati ko da izađe. Naprotiv, kandidata će, već sada se vidi, biti puno – i čak deluje izvesno da, bez obzira na to šta tvrde u bojkotaškom bloku, neće baš svi biti „Vučićeva konstruktivna opozicija“. Problem je, međutim, što – iako bi bojkot mogao smanjiti prag potrebnih glasova za ulazak u parlament – nije baš velika šansa da neko od do sada poznatih verovatnih izbornih igrača zaista pređe neophodni cenzus. Pa odatle ona igra sa pravljenjem opozicije od Ivice Dačića koju su već mnogi upravo tako pročitali – a to je čini nedovoljno uverljivom i za „svet“ pred kojim nije baš zgodno tako otvoreno pokazati da je u zemlji, praktično, uveden jednopartijski sistem. Što znači da će se na opoziciji još ozbiljno raditi. Ipak, s obzirom na stepen kontrole svega u državi i proverenu spremnost dobrog dela građana da progutaju baš sve – o čemu govori i odluka o poskupljenju struje pred izbore - predizborni inžinjering nije baš najveći problem pred kojim se nalazi Vučićeva vlast. Borba za uticaj u regionu u punom je jeku, strani emisari smenjuju se kao na traci, a nakon posete Metjua Palmera, čini se i da su porasle šanse da Srpska lista postane deo nove kosovske vlasti. A time je, istovremeno, smanjena šansa da se Priština uverljivo optuži za nekonstruktivnost i dobije još vremena za „gutanje kosovske žabe“ kome se mnogi još nadaju.