Nije uspeh razmeniti poklonjeno za ukradeno

Odgovorna kulturna politika zasniva se na racionalnim promišljanjima, zakonskim principima, sistematičnim analizama i stručnim konsultacijama, a ne na nacionalnom zanosu i trenutnim političkim odnosima i interesima. Ministarstvo kulture prikazuje dogovor Srbije i Rusije o razmeni 166. stranice Miroslavljevog jevanđelja za sedam umetničkih dela Nikolaja Reriha kao izuzetan uspeh za razliku od neuspešnih višedecenijskih „pregovora” Grčke i Velike Britanije povodom vraćanja skulptura sa Partenona. Ovakva konstatacija je, najbliže rečeno, krajnje neozbiljna. Ne samo što je složenost problema neuporediva - jedna stranica iluminiranog srednjovekovog rukopisa i antičke skulpture Partenona - već i Grčka bespogovorno traži da joj se vrati oteta umetnička baština i ne nudi nikakvu razmenu umetnina. Čak su se pojavljivale i vesti da bi vraćanje skulptura bio jedan od uslova Grčke za potpisivanje Bregzita. Grčki zahtev zasnovan je ne samo na pravičnosti nego i na danas dominantnom principu da se bespravno otuđeno kulturno blago vraća prvobitnim vlasnicima. Shodno tome, u toku su brojni zahtevi i postupci povratka umetnina, što se istovremeno predstavlja kao ispunjenje istorijske pravde i čin dobrih međudržavnih odnosa. Kao izraz dobre volje i političke bliskosti, Sovjetski Savez je vratio Istočnoj Nemačkoj deo umetnina uzetih kao ratni trofej krajem Drugog svetskog rata, poput Pergamonskog žrtvenika. U duhu novih prijateljskih odnosa Rusija je vratila dragocene srednjovekovne vitraže crkvi u Frankfurtu na Odri. Za razliku od ovih primera Rusija razmenjuje otuđeni list iz Miroslavljevog jevanđelja za sedam Rerihovih slika, pristiglih kao poklon od umetnika. List 166 Miroslavljevog jevanđelja krišom je uzeo iz Hilandara ruski naučnik Porfirije Uspenski. Ovaj list je i proučen i poznat, te nema opravdanja, zakonske osnove, ni naučne potrebe da se ne vrati vlasniku. Na osnovu informacija u javnosti može da se zaključi kako je inicijativa za razmenu Rerihovih dela pokrenuta od ruske strane i to oko 2017. Tada je TASS netačno javio da su ona bila zaboravljena od 1941. i da su „pronađena“ u depou Narodnog muzeja, iako su bila redovno izlagana i o njima je pisano. Tvrdnju da su Rerihova dela bila zaboravljena u depou i da nikad nisu bila izlagana ponovio je ministar Vladan Vukosavljević u razgovoru za Sputnjik u januaru 2019, što jasno govori da u tom trenutku nije bio informisan o njihovom značaju i istorijatu. Prema medijskim napisima zahtev za Rerihovim delima Rusija upućuje i Hrvatskoj, što samo pokazuje da je u pitanju složena kulturno-politička akcija, koja će biti okončana ustanovljavanjem novog Rerihovog muzeja. Ironično je da se dogovorena razmena predstavlja kao izraz dobrih odnosa i zasluga Srbije, kada je ona očigledno uspeh spoljne i kulturne politike Rusije. U zaključku Odgovora Ministarstva netačno se navodi da se „nakon više od sto sedamdeset godina“ list vraća u Srbiju. Miroslavljevo jevanđelje nalazilo se u Hilandaru, u trenutku kada je iz njega odstranjena 166. stranica, a tek pet decenija kasnije poklonjeno je kralju Aleksandru Obrenoviću i doneto u Srbiju. Pravno gledano, ukoliko nije izvršen prenos vlasništva, pravo na list 166. i dalje ima manastir Hilandar. Kulturno nasleđe Srbije i srpskog naroda ne čini samo jedan - vredan, najvredniji ili najstariji artefakt, već je ono konstituisano od celokupne baštine sa državne teritorije, nastale i korišćene od strane srpskog naroda i svih stanovnika Srbije. Rerihova umetnička dela iz Narodnog muzeja u Beogradu pripadaju i našoj kulturnoj baštini, što se očigledno ne razume. Mnogo važnije od svakog simbolizma je očuvanje svedočanstava o kompleksnosti nasleđa i kulturno-istorijskim tokovima, jer će se samo tako omogućiti trajan uvid i promišljanje umetničke i kulturne prošlosti. Poklanjanje sedam Rerihovih dela Rusiji, njegove celokupne kolekcije iz Narodnog muzeja, zato predstavlja brutalan čin brisanja dela srpske i jugoslovenske prošlosti. Nerazumno je da nestaju tragovi o nosiocu visokog državnog odlikovanja Svetog Save prvog reda, i ličnosti kojoj je poklanjana velika pažnja u državnim i naučnim krugovima, kao i kulturnoj javnosti međuratnog perioda. Ministarstvo, iz nepoznatih razloga, navodi da nije sačuvan kupoprodajni ugovor. Takav ugovor nije ni postojao, Rerihova dela su darovana 1932, kako o tome precizno pišu novine Vreme od 4. i 7. septembra 1932. Danas se zna da je trideset Rerihovih dela stiglo kao poklon u dva beogradska muzeja, a potom je deset odneto za Zagreb. Još uvek nije poznat ugovor ili uslovi pod kojima su Rerihova dela darovana. Da li je u pitanju bio nekakav „trajan poklon“ ili nešto drugo, pokazala bi detaljnija istraživanja u NJujorku, Beogradu i Zagrebu. Jedino je sigurno da Rerihova dela nisu poklonjena da bi bila zamenjena za neke druge umetnine. Tragično je da su Rerihova dela bila kontinuirano izlagana u Beogradu, u vreme kada nisu privlačila veću pažnju, a da nestaju u trenutku kada je revalorizovana njihova umetnička, idejna i ekonomska vrednost. Treba naglasiti da se u ovom trenutku Srbija odrekla umetničkih dela autora čija je slika Madona Laboris dostigla vrednost od 12 miliona dolara. Iz odgovora Ministarstva se vidi da domaće zakonodavstvo nije predvidelo ovakve razmene, već da će se, na osnovu političke odluke, zakonitost ustanoviti tek ratifikacijom međudržavnog sporazuma Srbije i Rusije u Narodnoj skupštini. Ovakav postupak otvara vrata pakla. Osnovano može da se postavi pitanje da li će onda sličan sistem da se primeni i na nekim drugim slučajevima. Srpsko kulturno nasleđe je uništavano i raznošeno vekovima. Sve što je oteto ne sme da bude predmet nekakve „prijateljske“ međudržavne trampe, već mora da bude vraćeno.