Ko će prvi da trepne

U klasičnoj varijanti igre „ko će prvi da trepne“, dva vozača automobilima idu direktno jedan drugom u susret, a prvi koji skrene da bi izbegao sudar biva proglašen „gubitnikom“. Ako nijedan od njih ne skrene, verovatno će obojica poginuti. U prošlosti, ovakvi scenariji su proučavani kako bi se procenili rizici do kojih dovode rivalstva velikih sila. U slučaju Kubanske krize, na primer, sovjetski i američki lideri bili su suočeni sa izborom između gubitka obraza i katastrofalne konfrontacije. Pitanje je, uvek, da li je moguće doći do kompromisa kojim bi bili sačuvani i životi i kredibilitet obe strane. Trenutno je u toku nekoliko geoekonomskih igara ovog tipa. U svakom pojedinačnom slučaju, ukoliko ne bude kompromisa moglo bi da dođe do kolizije, posle čega bi najverovatnije usledila globalna recesija i finansijska kriza. Prvo i najvažnije nadmetanje jeste ono između Sjedinjenih Država i Kine oko trgovine i tehnologije. Drugo je produbljivanje spora između SAD i Irana. U Evropi je u toku eskalirajuće nadmudrivanje između britanskog premijera Borisa DŽonsona i Evropske unije oko Bregzita. Konačno, tu je i Argentina, koja bi mogla da se nađe u sukobu s Međunarodnim monetarnim fondom nakon pobede peronističkog političara Alberta Fernandesa na predsedničkim izborima. U prvom slučaju, sveobuhvatni trgovinski, valutni, tehnološki i hladni rat između SAD i Kine bi tekuću silaznu putanju u proizvodnom sektoru, trgovini i kapitalnoj potrošnji preneo i na sektor usluga i privatnu potrošnju, gurajući američku i globalnu ekonomiju u tešku recesiju. Slično tome, eventualni vojni konflikt između SAD i Irana bi cenu za barel nafte podigao na preko 100 dolara, što bi onda dovelo do stagflacije - recesije koja nije praćena inflacijom. To je, uostalom, ono što se dogodilo 1973. tokom Jomkipurskog rata (između Izraela i grupe arapskih zemalja, prim.), 1979. nakon Iranske revolucije, te 1990. posle iračke okupacije Kuvajta. Eskalacija u slučaju Bregzita možda ne bi dovela do globalne recesije, ali bi je sigurno proizvela u Evropi, a odatle bi se prenela i na druge ekonomije. Prema konvencionalnoj logici, „tvrdi“ Bregzit bi doveo do oštre recesije u Velikoj Britaniji, ali ne i u Evropi, jer Britanija više zavisi od izvoza u EU nego što je to slučaj u suprotnom smeru. Ovo je naivno viđenje. Evrozona je već suočena s naglim privrednim usporavanjem i usred je recesije u proizvodnom sektoru; a Holandija, Belgija, Irska i Nemačka - koja se primiče recesiji - zemlje su koje zapravo u značajnoj meri zavise od izvoza na britansko tržište. U situaciji kad je poslovno poverenje u evrozoni već depresirano kao rezultat kinesko-američkih trgovinskih tenzija, haotični Bregzit bi predstavljao poslednju slamku. Samo zamislite hiljade kamiona i automobila u kolonama kako čekaju da popune nove carinske deklaracije u Doveru i Kaleu. Osim toga, recesija u Evropi bi proizvela domino efekat, usled koga bi bila potkopana i globalna stopa rasta, a verovatno bi usledio i period opadanja investicionih aktivnosti. Moglo bi čak da dođe i do novog valutnog rata, ukoliko vrednost evra i funte oštro padne u odnosu na druge valute, a posebno u odnosu na dolar. Kriza u Argentini bi takođe mogla da ima globalne posledice. Ako Fernandes, nakon pobede nad dosadašnjim predsednikom Maurisiom Makrijem, odbaci 57 milijardi dolara vredan program Međunarodnog monetarnog fonda, Argentina bi ponovo mogla da prođe kroz ono što joj se desilo 2001: valutnu krizu i devalvaciju. To bi onda moglo da dovede do povlačenja kapitala s tržišta ekonomija u usponu, i možda do kriza u visokozaduženim zemljama poput Turske, Venecuele, Pakistana i Libana, te dodatno zakomplikuje stvari za Indiju, Južnu Afriku, Kinu, Brazil, Meksiko i Ekvador. U sva četiri scenarija, obe strane žele da sačuvaju obraz. Američki predsednik Donald Tramp želi sporazum s Kinom kako bi stabilizovao ekonomiju i tržišta pre no što krene u kampanju za reizbor 2020. godine; kineski predsednik Si Đinping takođe želi dogovor pre nego što kineska ekonomija još više ne uspori. Ali nijedan od njih ne želi da bude doživljen kao „plašljivac“, jer bi to potkopalo njihovu političku poziciju kod kuće i ojačalo drugu stranu. Svejedno, ako sporazuma ne bude do kraja ove godine, sudar će postati verovatan. Kako vreme prolazi, loš epilog postaje sve izvesniji. Slično ovome, Tramp je verovao da američkim povlačenjem iz nuklearnog sporazuma s Iranom i uvođenjem rigidnih sankcija može da natera Teheran na popuštanje. Ali Iranci su na to odgovorili sopstvenom eskalacijom regionalnih provokacija, vrlo dobro znajući da Tramp sebi ne može da priušti upuštanje u oružani sukob, te posledični nagli skok cena nafte. Osim toga, Iran ne želi da uđe u pregovore koji bi Trampu doneli pozitivan publicitet pre nego što deo sankcija ne bude ukinut. Budući da nijedna strana nije spremna da prva trepne - te s obzirom na to da i Saudijska Arabija i Izrael huškaju Trampovu administraciju - rizik da dođe do nekog incidenta se uvećava. Možda i inspirisan Trampom, DŽonson je naivno poverovao da bi pretnjom tvrdim Bregzitom mogao da natera EU da mu ponudi bolji sporazum od onog koji je osigurala njegova prethodnica. Ali sada kada je parlament usvojio zakon kojim treba da bude isključena mogućnost tvrdog Bregzita, DŽonson u isto vreme na dve strane igra „ko će prvi da trepne“. Kompromis s EU oko budućeg režima na granici s Irskom je i dalje bio moguć (tekst je pisan pre DŽonsonovog dogovora s Unijom i odluke o najnovijem produženju roka za izlazak Britanije iz EU, prim.), ali verovatnoća da dođe do de facto tvrdog Bregzita se takođe uvećavala. U Argentini se obe strane junače. Fernandes je želeo jasan izborni mandat, i kampanju je zasnivao na poruci da su Makri i MMF krivi za probleme u kojima se zemlja nalazi. Poluga uticaja MMF-a je očigledna: ako bi Fond trajno povukao narednu tranšu od 5,4 milijarde dolara i okončao program spasavanja tamošnje ekonomije, Argentina bi doživela još jedan finansijski krah. Ali i Fernandes ima sredstvo pritiska, jer bi dug od 57 milijardi dolara bio problem za svakog kreditora; sposobnost MMF da pomogne drugim zemljama u problemima bila bi ograničena u slučaju argentinskog kolapsa. Kao i u drugim slučajevima, kompromis kojim bi bio sačuvan obraz bio bi bolji za sve zainteresovane, ali se sudar i finansijsko rastakanje ne mogu isključiti. Problem je u tome što, dok kompromis zahteva da obe strane deeskaliraju situaciju, taktička logika igre „ko će prvi da trepne“ zahteva ludačko ponašanje. Ako bih mogao da stvorim utisak da sam skinuo volan, druga strana ne bi imala drugog izbora nego da skrene. Ali ako obe strane odbace volane, sudar postaje neizbežan. Dobra vest je da u svim pomenutim slučajevima dve strane i dalje razgovaraju, ili su makar otvorene za dijalog pod uslovima koji bi im omogućili da sačuvaju obraz. Loša vest je da su sve strane u ovim sporovima još veoma daleko od bilo kakvog sporazuma. Još gore od toga, mora se računati s velikim egom njihovih aktera, od kojih bi neki radije da dođe do sudara nego da ih proglase za plašljivce. Budućnost globalne ekonomije stoga zavisi od četiri igre čikanja, od kojih bi svaka mogla da krene i nabolje i nagore.