Zašto nije bilo kraja istorije

Datum pada Berlinskog zida, tog simboličnog, a potom i građevinskog poduhvata koji je jemčio da je kraj hladnog rata zamisliv, a globalna pobeda liberalne agende izvesna, određen je birokratskom greškom. Devetog novembra pre trideset godina, šef Jedinstvene socijalističke partije Nemačke za Istočni Berlin Ginter Šabovski izašao je oko 19 časova pred radoznale novinare iz svih krajeva i dalje podeljenog sveta. Tokom sedmominutne konferencije je šturo saopštio da će jedanaest zvaničnih kontrolnih punktova duž zida biti otvoreno. Na pitanje kada, zbunjeno i ne baš samouvereno je odgovorio: „Pa, koliko znam, odmah“. Naime, kolege mu prethodno nisu saopštile da se na otvaranje punktova mora čekati najmanje jedan dan, budući da dopis mora stići do svih graničara. Niko nije bio zbunjeniji od istočnonemačkih pandura kada se, kasnije te večeri, pred čuveni punkt Čarli u ulici Fridrihštrase stuštilo na desetine hiljada građana. Znajući da su nadbrojani i da otvaranje vatre ne dolazi u obzir, mirno su se sklonili. Građani su u orgazmičnoj mešavini nade i gneva pohrlili u zapadni deo Berlina gde su ih čekali sunarodnici sa šampanjcem i karanfilima u rukama. Nedugo potom su otvoreni i drugi kontrolni punktovi duž granice Istočne i Zapadne Nemačke, a zbog haotične papirološke liberalizacije, kretanje „istočnjaka“ je prvi put bilo manje nadgledano od kretanja „zapadnjaka“. Ovaj korak vlasti Istočne Nemačke bio je iznuđen. Emigracija u Zapadnu Nemačku, što preko graničnih prelaza, što kroz Mađarsku, Austriju i Čehoslovačku, rasla je snagom prirodnog zakona. Samo tokom prethodeće, 1988. godine, iz DDR-a je nelegalno pobeglo oko 250.000 ljudi. Vrhunac nezadovoljstva građana bio je protest na Aleksanderplacu 4. novembra, koji je okupio oko milion beznadežnih. NJihovi su transparenti bili nedvosmisleni: neki su zahtevali „socijalizam bez Egona“ (Egona Krenca, poslednjeg lidera JSPN) i „nezavisne sindikate“, a neki su pratili duh Gorbačovljeve „glasnosti“: „Privilegije za sve“, pisalo je na jednom, „Četrdeset godina (razdvojenosti) je dovoljno“, stajalo je na drugom, a najstroži je slovio: „Građanska prava ne samo na papiru“. Tri dana kasnije, vlasti DDR-a su pristupile uspostavljanju zakonskog okvira koji bi između ostalog dozvolio i trajnu emigraciju. Baš kao i komična pres-konferencija, neophodnost ovih promena regulative bila je jasan znak da je Varšavski pakt položio oružje pred svetlima kapitalističkog slobodnog tržišta. Međutim, za razliku od dešavanja 9. novembra, sve što je tom datumu prethodilo i sve što se danas kao njegova posledica dešava – ponajpre kriza samog kapitalizma, te ponovno stvaranje multipolarnog sveta – nipošto nije slučajno. Potkraj Drugog svetskog rata, predstavnici Sovjetskog Saveza, Velike Britanije i SAD su u Potsdamu dogovorili podelu okupirane Nemačke na sfere uticaja. Berlin je, budući dobrano unutar sovjetskog parčeta kolača, takođe bio podeljen na četiri dela (i Francuzi su dobili deo na upravljanje). Uvidevši da će posleratna obnova Evrope biti nemoguća bez obnove poražene Nemačke, sve su strane već 1948. godine najavile da će kroz Maršalov plan pomoći i donedavnoj nacističkoj imperiji. Svi, osim Sovjeta, koji su zauzvrat uveli potpunu blokadu Zapadnom Berlinu. Trajala je gotovo godinu dana i danas se smatra prvom ozbiljnom hladnoratovskom diplomatskom krizom. Dok se od 1949. do 1952. godine u Zapadnu Nemačku slilo čak 18 milijardi današnjih evra, u njenom istočnom delu su među prvima stradale građanske slobode. Iz DDR-a je do početka šezdesetih posledično izbeglo čak 3,5 miliona ljudi. Prva cigla budućeg zida oko Zapadnog Berlina je postavljena već u avgustu 1961. godine. Kako je lider komunista u Istočnoj Nemačkoj Valter Ulbriht još sredinom juna bio uveravao međunarodnu javnost da „niko ne želi dizanje zida“, presudna naredba je po svoj prilici bila stigla iz kabineta Nikite Hruščova. Zid je naposletku bio dug 155 kilometara, a visok 3,6 metara. Sadržao je trideset bunkera i 302 osmatračnice. Pored takve infrastrukture, nije ni čudo što je od 100.000 ljudi koji su tokom 28 godina pokušali da prebegnu iz istočnog u zapadni deo grada u tome uspelo svega njih 5.000. Život je izgubilo oko 200 ljudi. Iz današnje perspektive zvuči ironično da je vesnica neoliberalizma, britanska premijerka Margaret Tačer, najglasnije kritikovala rušenje zida, koje je i fizički počelo u junu 1990, a okončano je u novembru sledeće godine. „Mi ne želimo ujedinjenu Nemačku. Promena posleratnih granica bi mogla da ugrozi i stabilnost međunarodnog poretka i našu bezbednost“, rekla je Gorbačovu. Francuski predsednik Fransoa Miteran ju je podržao, rekavši da bi ujedinjena Nemačka Evropu vratila u 1913. godinu, a da bi mogućnost novog Hitlera naglo porasla. Budući da postoje glasovi koji tvrde da je Nemačka u 21. veku uspela evrom ono što sredinom 20. veka nije uspela puškom – naime, da pokori celu Evropu – može se reći da su i Tačer i Miteran donekle bili u pravu u predviđanjima. Nemačka je preuzela kulturni, privredni i politički primat u Evropskoj uniji, čega je posredno posledica i čitava farsa oko Bregzita; u Saveznom kancelarijatu ne predsedava novi firer, ali se na njegovom čelu već 14 godina nalazi ista osoba – Angela Merkel, koja je te 1990. bila portparolka poslednjeg lidera Istočne Nemačke, Lotara de Mezijera. Još joj dve godine fale da prestigne po dužini mandata drugog nemačkog kancelara, Helmuta Kola, „arhitektu ponovnog ujedinjenja“. Prvi će zauvek biti Oto fon Bizmark, arhitekta prvog ujedinjenja iz 1871. godine. Kolov nacrt ujedinjenja je predviđao desetogodišnje usaglašavanje Zapadne i Istočne Nemačke. Međutim, ove države su se spojile već 3. oktobra 1990. godine, a Sovjetski Savez se raspao u decembru sledeće godine. Sa sobom je povukao i Varšavski pakt. Činilo se da je nastupio Fukujamin „kraj istorije“, globalna pobeda liberalnokapitalističkog modela u kojem će slobodni protok ljudi, robe i kapitala proizvesti jednakost prilika za sve. Mnogi su kapitalistički bum devedesetih pripisali inherentnim vrlinama samog kapitalizma, a ne njegovoj fundamentalnoj zakonomernosti: para se množi ako ima gde. Ogromni delovi evropskog i srednjoazijskog tržišta su se preko noći otvorili ka zapadnom kapitalu. Pored pojavnih pokazatelja ove činjenice – isti brendovi i slični lajfstajlovi postali su susretljivi u Bakuu, Tbilisiju i Astani koliko i u Bukureštu, Pragu i Krakovu, odnosno Parizu, Londonu, pa i samom Berlinu – postojali su i manje vidljivi, finansijski tokovi. Prema računici ekonomiste i nobelovca DŽozefa Stiglica, priliv kapitala u tržišta u nastajanju se od 1993. do 1999. ušestostručio, a prihodi od ulaganja su bili još veći. Istorija je, međutim, uzvratila udarac. Pokazala je da se diplomatski i oružani sukobi širom planete i te kako mogu odvijati i bez očitih ideoloških razlika, preslikanih iz hladnoratovske palete. Raspad Jugoslavije i krvoprolića u Ruandi su bili među najranijim primerima. Krize vezane za Donbas i Krim samo su eksplozivne verzije rusko-američko-kineskih tenzija u vodama Južnog kineskog mora. O biblijskim razmerama bliskoistočne tragedije od invazije Amerike na Avganistan i Irak je već gotovo sve rečeno. Strah od komunizma zamenio je prezir prema diktatorima, iako su do tada često bili saradnici nominalno najliberalnijih država. Vašington je drugovao sa Sadamom Huseinom protiv Irana, Pariz i Otava su s Muamerom el Gadafijem dogovarali kupoprodaju zlata i građevinske radove, a Bašar el Asad je na Zapadu slovio za modernog, „mekog“ autokratu s kojim je dogovor moguć. Istorija je pokazala i da su oružani konflikti unosan posao iz kojih, sasvim očekivano, jedino profitiraju međunarodni donosioci odluka. Prema analizama Međunarodnog istraživačkog instituta za mir iz Stokholma, obim spoljne trgovine oružjem je u periodu 2014-2018. bio za 7,8 odsto veći nego u periodu 2009-2013, odnosno 23 odsto veći nego u periodu 2004-2008. Najveći izvoznici? Amerika, potom Rusija, Francuska i Nemačka. Ujedno se ispostavilo i da je sektor namenske industrije samo najočitiji primer finansijskog „slivanja naviše“. Prema istraživanju Oksfama, radnici i zaposleni su prošle godine bankovne račune postojećih milijardera „otežali“ za dodatnih 900 milijardi dolara, ili za 2,5 milijardi dnevno. Dvadeset šestoro najbogatijih ljudi na svetu je imalo novca koliko i 3,8 milijardi najsiromašnijih. Istovremeno, od svakog dolara koji se na svetu prikupi na osnovu poreza, svega četiri centa potiču od poreza na bogatstvo. I taj je jaz Stiglic bio predvideo, kada je već početkom dvehiljaditih upozoravao na opasnosti preterane deregulacije i nenadgledane privatizacije. Valja u vidu imati da je deo radnog veka proveo u Klintonovoj administraciji, a potom je obavljao funkciju glavnog ekonomiste Svetske banke, pre no što je dobio otkaz. Dakle, čak su i negdašnji barjaktari neoliberalnih politika postali dosledni kritičari sna koji se od 1989. naočigled svih izjalovio u košmar. Iz današnje perspektive tužno zvuči obećanje Helmuta Kola iz 1989: „Nikome neće biti lošije no sad, ali će mnogima biti bolje.“ Istini za volju, obraćao se stanovnicima Istočne Nemačke, ali su mu verovali svi koji su za to imali razloga. Današnji svet može samo da izazove nevericu. Naročito jer je zidova sve više.