Delikatna čitanja slike

Isprepletenost filmskog i likovnog sveta slike tema je koju na izložbi 13. bijenala akvarela na šest lokacija u Zrenjaninu razrađuje selektor Miroslav Karić. Prateći imaginarni tok kamere po postavci koja sugeriše pripremljen filmski set, posetilac preuzima ulogu snimatelja, scenariste, reditelja ili glavnog junaka filma u kinematografskom ostvarenju čiji narativni tok sam kreira. Akvarel, kao izabrana tehnika u kojoj radovi nastaju ili tehnika koja se u umetničkim rešenjima redefiniše, karakterističnom luminoznošću, treperavom nestalnošću i atmosferičnošću, podvlači utisak svetlosne iluzije prilikom projekcije filma na filmskom platnu. Naročito uspela rešenja nudi interakcija dve animacije Biljane Đurđević – Vilin konjic i Repetiranje, zatim filmski plakati Vladimira Miladinovića, akvareli iz serije Borski rudnici Milice Ružičić i instalacija Mije Ćuk Brod je iznutra potonuo. Iako rađeni delikatnom, prozračnom, i u tonu najčešće optimističnom likovnom tehnikom kakav je akvarel, svaki od ovih umetnika uspeva da potcrta kontrast između emotivnog utiska klasične likovne discipline sa preispitivanjima društvenog okruženja, podvlačeći u tom spoju dubinu i nesrazmeru oprečno intoniranih doživljaja. Sličan kontrast razvija Rastko Ćirić u animiranom filmu Svetlosti i senke koristeći dečiju igru i tehniku animacije. Tačno 14.880 sličica utkano je u desetominutni crtani film, čijih se 190 prizora našlo na zidovima galerije Singidunum. Proizašao iz kombinacije predstava koje nastaju igrom ruku pred svetlošću filmskog projektora, film razrađuje motiv prodaje duše đavolu, ali i naglašava mogućnosti izbora, koji čoveku pomažu da prevaziđe sva životna iskušenja i teške obmane. Ideja za film rođena je još 1990. i medijski je razgranata i u formama stripa, knjige i izložbe. O tome svedoči dokumentarna fotografija sa izložbe senki Svojeručni Zoo, u sada nepostojećoj galeriji Doma kulture „Đuro Salaj“ 1991. godine, koja pleni svojom mističnom teatarskom atmosferom. Cikličnost ponavljanja motiva Fausta u društvenom, profesionalnom i ličnom životnom krugu daje posebnu dimenziju Ćirićevoj bogatoj, nepresušnoj, zabavnoj, višeslojnoj i disperzivnoj imaginaciji. Dva srodna umetnička istraživanja realizovana u klasičnim likovnim formama – grafici i crtežu, takođe privlače pažnju. Radovi pripadaju dvojici umetnika Vladimiru Milanoviću i Nikoli Markoviću i predstavljeni su u izlozima galerije Akademija i Salonu Muzeja savremene umetnosti. Polazišta su im remek-dela svetskog slikarstva koja interpretiraju na inovativan način integrišući u njih savremena shvatanja i predstave. Iako koriste istorijski likovni okvir, njihova konačna rešenja ne govore prevaziđenim jezičkim formama. NJihov ton je aistoričan, bezvremen i zahteva delikatnog pratioca, jer se istorijski predložak ne koristi u izvornom semantičkom kodu. To posebno važi za friz radova malog formata u Salonu MSU u kojima Nikola Marković istančano interveniše na Đotovim kompozicionim predlošcima sa fresaka iz kapele Skrovenji u Padovi, stvarajući savremene žanr scene u srodno intoniranim prostornim strukturama slike.