Dva vodoravno

U knjizi Pakujem svoju biblioteku, Alberto Mangel podseća da je Mona Liza ukradena iz Luvra 1911, ali da su ljudi i dalje dolazili da zure u prazan prostor sa četiri eksera koja su držala sliku, kao da je to odsustvo skrivalo neko značenje. Ako ste se nekada posle predstave zadržali u pozorišnom bifeu i slučajno zagledali u televizor na kome se vidi sada već sklonjena, opustošena scena, s čije je površine izbrisan do maločas razigrani svet, utemeljen jedino još u vašem sećanju – sigurno ćete razumeti zašto su glumci, pre tačno pola veka, skidanje s repertoara predstave Kad su cvetale tikve doživeli kao da je neko umro, „kao da je iz porodice nestao neko nenadoknadiv“. Komad nastao po romanu Dragoslava Mihailovića, u režiji Bore Draškovića, premijeru je imao 6. oktobra, a zabranjen je 25. oktobra 1969, posle govora Josipa Broza Tita u Zrenjaninu. To je već poznata priča („Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice“), međutim, samo su škrta sećanja gledalaca i protagonista sastavljala mozaik da ispune prazninu: kako je izgledala postavka, ko je u njoj igrao, od čega je bila sačinjena scenografija, za kakvim je rešenjima posegao reditelj. Boro Drašković, pisac značajnih, uzbudljivih knjiga Pogled prolaznika i Ravnoteža, stavio je u fusnotu eseja pod naslovom Paradoks o streli u grlu, jednu anegdotu. Na brodu za Španiju, rešavali su ukrštene reči. Dva vodoravno: ime i prezime našeg pozorišnog i filmskog reditelja (Kad su cvetale tikve). Prijatelj mu je rekao: „Predstava je besmrtna ako je dospela čak i u ukrštene reči.“ Upravo zbog zaključka što sledi u tom tekstu, da „verodostojan opis postoji u sećanju gledalaca (i u delovima kritika)“, štampamo osvrt Vladimira Stamenkovića (1928–2018), višedecenijskog pozorišnog kritičara nedeljnika NIN.