„Agora“ iz Gornjeg Milanovca

Baš me živo zanima da li rođeni Beograđanin može da zamisli šta se dešava sa plućima jednog, recimo, suvoplaninskog brđanina kada kroči u prestonicu?? Taj nesrećnik, verujte, počne da diše kao dunavski som na suvom! Stičem utisak da Beograđani i ne znaju šta je vazduh i da dišu, onako, po navici, a u tom disanju nema, nimalo, brđanske strasti! Tako je jedino i objašnjivo što Beograđani kao poslušni robovi ili već roboti pristaju, bez građanske pobune, da udišu jedan od najštrokavijih vazduha na planeti! I ne lažimo se više! Taj ubitačni vazduh nije zbog dugog beskišnog miholjskog leta, niti zato što tinja deponija u Vinči. Taj vazduh dolazi iz smederevske železare u kojoj se spaljuje svašta, onako, uz radioaktivnu rudu gvožđa iz Čilea i Perua. A stiže do Beograda i vazduh iz Bora i Majdanpeka gde nam Kinezi, budzašto, vade zlato. I tek ćemo videti „blagodeti“ kineskog komunističkog kapitalizma od koga već cela Kina diše na škrge. A ako tako diše Kina, zašto ne bi i Srbija? Zaista vam kažem; neprimetno smo skliznuli u kineski čelični komunizam, iliti u primitivni srpski nacionalsocijalizam. Moj Alek je to, majstorski, izveo: na krovu piramide on se baškari sa svojom primitivnom elitom za koju rinta pet miliona „komunističkih“ robova. Ali, ne zaboravimo da je sve započela Mira Marković sa svojim poslušnim mužićem, i, evo, postajemo kineska provincija, a bojali smo se da ćemo postati ruska gubernija. Mada, stižu i Rusi. Medvedev, uz rakete, nudi i rusku nuklearku na Dunavu! Samo nam još to treba, pa da „ruski rulet“ postane kućevna ili kafanska zabava. I, kakva smo mi to braća, moji tavariši, kada nam za jednu stranicu Miroslavljevog jevanđelja drpite sedam Rerihovih slika iz Narodnog muzeja! Ili, donosite nam krpicu spornog Isusovog plašta, a tražite desnu ruku Jovana Krstitelja sa Cetinja?! U subotu su bile Zadušnice, i, čini mi se da na Novom groblju nije gužva kao lane. Zato je, valjda, i manje prosjaka i Cigana koji skupljaju hranu sa nadgrobnih spomenika i to brže od gavrana. A košava duva li duva sa Karaburme, sa Karpata. Stari Škokljev je govorio da su „bogovi sa Olimpa poreklom sa Dunava, te da Zevs duva iz Đerdapa“. Mada Grci tvrde da je Zevsova pećina na Kritu, na visoravni Lasiti. A i, tamo, brale duva pa rastura... U svakom slučaju, Srbi, ili bar Beograđani, trebalo bi zbog košave koja im čisti pluća, da slave đerdapskog Zevsa, a ne tamo nekog Nazarećanina od koga nemaju ama baš ništa! Moja Greta iz Zemuna mi u „Delfiju“ poklanja „Agoru“, časopis za filozofiju učenika gimnazije iz Gornjeg Milanovca. Da ti mozak stane! Šta su ta deca sve napisala! Ali, kome su danas u Srbiji potrebni filozofi, kad vam moj Alek, odmah, sve objasni... Nego u „Agori“ dugo gledam sliku Sokratova smrt Žan-Luja Davida. Sokrat, sedeći u postelji, drži posmrtnu besedu sa kažiprstom uperenim ka nebu. Okružen je, gle, sa dvanaest očajnih učenika koji tugu ne skrivaju. Ah, koliko drame u toj slici! K. G. Jung, moj guru iz Švice, takođe pomno gleda sliku Žan-Luja Davida i primećuje: „Ne podseća li te ova Sokratova smrt na Isusovu Tajnu večeru?! A, seti se, pravo ime Sokratovo je Isokrat! Možda je, po njemu, Isus dobio ime? Jer, ako je Platon učenik Sokratov, a Aristotel učenik Platonov, te Aristotel učitelj Aleksandra, oca Isusovog, onda to ne zvuči ni tako blesavo? A moju Crnu druge misli muče: „Mene zanima da li će na prolećnim izborima da učestvuju i Kinezi!? Jer, ako Beogradom šetaju kineski policajci kao da su u Pekingu, zašto onda i kineski turisti ne bi glasali za tvog Aleka? Jer, evo, Dačić se odmetnuo od njega...“