Razvojni planovi jednih izbora

Mada je Vlada usvojila, a zatim i poslala predlog budžeta za narednu godinu u skupštinsku proceduru, nedavne izjave, pre svega, predsednika Srbije Aleksandra Vučića, upućuju na zaključak da će „pravi“ budžet zapravo biti predstavljen tek prvih dana decembra. Za tada je najavljeno predstavljanje novog Nacionalnog investicionog plana, vrednog „između pet i deset milijardi evra“, u narednih pet godina, o kome u predloženom državnom budžetu, jednom od najvažnijih ekonomskih zakona, gotovo da nema ništa. Osim u manje ili više nejasnim naznakama, predloženim budžetom ne nazire se početak sprovođenja još jednog NIP-a, iako se onaj prethodni, kojim je tadašnja vlast nameravala proćerdati novac stečen od privatizacionih prihoda, završio neslavno. Ipak, budžet je barem stavio tačku na dilemu stručne javnosti da li to novi, Vučićev NIP, podrazumeva ulaganje dodatnih pet ili deset milijardi, pored novca koji se već opredeljuje za kapitalne investicije, ili je pak reč o prostom sabiranju onoga što se ionako godišnje izdvaja za te namene. Ako je suditi po ovome što se da pročitati iz predloženog budžeta, u pitanju je zapravo novac koji se ionako godišnje investira, uz njegovo blago povećanje iz godine u godinu. Da nije tako, sredstva za investicije ne bi bila veća u poređenju sa prošlom godinom za 18 milijardi dinara ili oko 150 miliona evra, već za milijardu ili dve milijarde evra, u zavisnosti od odluke vlasti koliko će taj NIP na kraju iznositi i koliko godina će trajati. Možda će pomenuti „pravi“ budžet koga bi javnost, prema najavama, trebalo da ugleda prvih dana decembra i razrešiti ove dileme, ali i dalje ostaje nedoumica kako će se taj novac trošiti u narednoj godini, pošto budžetom gotovo i da nije predviđen. Primera radi, predsednik Srbije najavio je gostujući prošle nedelje na RTS-u kako će država u naredne četiri godine izdvojiti pola milijarde evra za izgradnju jeftinih stanova za mlade bračne parove, a prvih 80 ili 90 miliona evra biće opredeljeno već u 2020. Takođe, u naredne dve godine planira se ulaganje najmanje 200 miliona evra u populacionu politiku, što kroz podršku besplatnoj vantelesnoj oplodnji, što kroz povećanje novčanih stimulacija za rađanje dece, ali se i dalje ne objašnjava u kojim budžetskim stavkama je to moguće videti. „Takozvanog NIP-a nema u budžetu, on se tu ne vidi. Niti kao posebno poglavlje, niti kroz rashode pojedinih ministarstava“, kaže za NIN Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Srbije. Ako predsedniku Srbije kao olakšavajuću okolnost i uzmemo činjenicu da je 2020. izborna godina, te da zbog toga žuri da već sada predstavi ceo „investicioni plan“, ostaje činjenica da se ni obrisi tog plana, odnosno ni četvrtina ili petina tih sredstava ne može videti iz predloženog budžeta, a početak novog NIP-a najavljuje se već od te izborne godine. Od svega što je predsednik u Upitniku RTS-a najavio, poput četiri milijarde evra za puteve i pruge u naredne četiri godine, 2,5 milijardi za vodovode i kanalizaciju, 500 miliona za digitalnu infrastrukturu, uz stanove i podsticaj rađanju, u budžetu jedva da se vidi namera da se nastavi sa izgradnjom započetih putnih pravaca i otpočinjanje gradnje metroa u Beogradu, odnosno ideja da se država zaduži kod pojedinih kreditnih institucija za revitalizaciju infrastrukture namenjene poboljšanju životne sredine, ali se sve i završava na tim namerama. Podsetimo, takvih namera je bilo i u ovogodišnjem budžetu, ali mesec i po dana pre isteka ove fiskalne godine, one nisu realizovane. Naprotiv, NIN-ovo istraživanje o trošenju budžetskih rezervi potvrdilo je da su pojedina ministarstva, pa i ono zaduženo za infrastrukturu, određene iznose, opredeljene upravo za izgradnju putne ili železničke infrastrukture, kasnije preusmeravala za neke druge, neproduktivne, rashode. „Budžetom za 2020. predviđene su javne investicije od gotovo 200 milijardi dinara, dok će sa investicijama ostalih nivoa države to dostići 250 milijardi, što je više od 4,3 odsto BDP-a. Povećanje javnih investicija na nivo između četiri i pet odsto BDP-a, u dužem intervalu od barem 10 godina, je ekonomski opravdana mera, jer je Srbija u prethodne dve decenije ulagala za 30 do 40 odsto manje od drugih zemalja centralne i istočne Evrope“, saglasan je Saša Ranđelović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta uz upozorenje da to investiranje mora da ispuni još neke uslove da bi bilo produktivno i imalo pozitivan uticaj na privredni rast. „Pre svega mora da se uvede metodološki utemeljen sistem selekcije tih projekata, kao i da se unapredi transparentnost i efikasnost realizacije. Da bi ta ograničena sredstva kojima država raspolaže dala maksimalan efekat, potrebno je da svakoj investicionoj odluci prethodi izrada studije opravdanosti, te da se selekcija vrši na osnovu te studije, a ne subjektivne procene. S obzirom da takav sistem ne postoji trenutno, u predloženom budžetu se mogu uočiti razdeli za pojedine projekte putne infrastrukture, ali i 30 miliona evra za prvu fazu izgradnje stadiona u Surčinu, iako na internet stranicama vladinih organa nema raspoloživih podataka o studijama ekonomske isplativosti ovih projekata“, kaže Ranđelović. Najavljen kao razvojni, odnosno kao budžet koji konačno stavlja tačku na fiskalnu konsolidaciju i otpočinje novi investicioni ciklus, u državnoj kasi se primetno „razvijaju“ jedino tekući rashodi za plate. NJihovo povećanje od gotovo 10 odsto u proseku, smanjilo je prostor da se dodatno povećaju javne investicije, ali i osetno smanji poresko opterećenje rada, što bi moglo onda uticati na veći privredni rast zemlje. Ovako, država očekuje da će rast bruto domaćeg proizvoda pogurati potrošnja, povećana zahvaljujući uvećanju plata, ali taj recept, oproban u Srbiji toliko puta, uvek je ishodovao jedino povećanjem spoljnotrgovinskog deficita, jer se višak novca trošio na uvoznu robu, razvijajući ekonomije sa kojima imamo veliki obim razmene i veliki deficit u trgovini. Baš kao što je oproban recept i NIP, pošto se onaj Mlađana Dinkića, a kasnije Dragana Đilasa, završio rasipanjem novca poreskih obveznika na projekte koji su na ovdašnji ekonomski rast imali uticaja onoliko koliko to ima i povećanje domaće potrošnje. Očekujući ovoga puta suprotne efekte, vlast je ovogodišnji budžet projektovala na stopi privrednog rasta od četiri odsto, i uprkos savetu Fiskalnog saveta da to ne bude više od tri procenta. Vučković kaže pak da je dobra stvar što prihodi budžeta nisu projektovani ambiciozno, čak su i manji nego što bi mogli biti, te kao opasnost ne vidi mogući rast deficita na kraju godine. Sa druge strane, Ranđelović kaže da još nije izvesno da li će Srbija ove godine ostvariti privredni rast od 3,5 odsto, a nema potvrde da faktori koji su uticali na ovogodišnje usporavanje, poput problema u funkcionisanju EPS-a, jačanje dinara koje smanjuje neto izvoz, izostanak reformi javnog sektora i poslovnog okruženja, kao i posustajanje evropskih privreda, neće delovati ni u narednoj. „Zbog svega ovoga stopa rasta od četiri odsto deluje optimistično, a ukoliko bi ona u 2020. bila za jedan procentni poen niža, to bi uticalo na smanjenje prihoda za oko 0,3 do 0,4 odsto. U tom slučaju, država bi morala da odustane od realizacije nekih rashoda, da poveća poreze ili da prihvati veći deficit.“ Ovaj sagovornik NIN-a, ipak, smatra da bi i nešto veći deficit bio podnošljiv, ukoliko bi sve drugo ostalo nepromenjeno. Uz pohvale Vladi zbog činjenice da je Predlog budžeta na vreme poslala u skupštinsku proceduru, kao i toga što planira umereni budžetski deficit od 0,5 odsto BDP-a na nivou cele države i uvodi „švajcarsku formulu“ za usklađivanje penzija, Ranđelović upozorava da je propuštena prilika da se budžetom pruži snažniji podsticaj za dugoročan rast privrede. „S obzirom na dobre fiskalne rezultate u ovoj godini, procenjuje se da postoji prostor od 0,8 do jedan odsto BDP-a za smanjenje poreza ili povećanje rashoda. Da bi budžet bio u većoj meri razvojni, ovaj prostor je trebalo iskoristiti za povećanje investicija u infrastrukturu i osetnije smanjenje fiskalnog opterećenja rada. Umesto toga, iskorišćen je za povećanje zarada u javnom sektoru, što se može objasniti činjenicom da se budžet odnosi na izbornu godinu“, kaže Ranđelović uz objašnjenje da je umesto da korist od dobrih rezultata ovogodišnjeg budžeta osete svi zaposleni i poslodavci u Srbiji Vlada odlučila da korist osete zaposleni u javnom sektoru. „Brži rast zarada u javnom sektoru može uticati na rast zarada u privatnom, što bi dovelo do bržeg rasta zarada od produktivnosti, odnosno pada međunarodne konkurentnosti privrede Srbije. Poređenja pokazuju da je produktivnost rada u Srbiji niža od proseka drugih evropskih zemalja, a ovakvom politikom se taj jaz može dodatno povećati, što će onda imati negativne posledice po izvozne performanse naše privrede“, zaključuje Ranđelović. Drugim rečima, u ovogodišnjem budžetu jedino su izbori razvojni. Izvoznicima, koji bi trebalo da podstiču brži ekonomski rast privrede, ne samo da ne pogoduje jak dinar ili loš poslovni ambijent, nego ni najavljeni „razvojni“ budžet za 2020. Za očekivati je da posledice prekomernog povećanja zarada u javnom sektoru dovedu do još većeg jaza između uvoza i izvoza, pošto se vlada odlučila da uvoz pogura. Važnost ulaganja u infrastrukturu niko za sada ne spori, ali postoji ozbiljna i opravdana bojazan da bi se sve moglo završiti kao onomad kod trenutnog Vučićevog najvećeg političkog protivnika. S razlikom što se on tada razbacivao novcem stečenim prodajom državnih preduzeća, a ovaj će se investicioni ili izborni zamajac finansirati i kreditima koje će neko morati da vraća. Ako sve ne ostane samo na namerama, dok ne prođu izbori. A, s obzirom na poznate planove a nepoznate argumente zbog kojih su ti planovi najbolji put za ekonomski uzlet Srbije možda bi i bilo bolje da sve ovo bude samo još jedno predizborno zamajavanje građana. Manje će da boli.