Revolucija za četiri centa

Četiri centa. Zbog tolikog poskupljenja karata za metro su žitelji Santijaga, prestonice Čilea, pre mesec i kusur dana pokrenuli kampanju „Izbegni“ kojom su pozivali sugrađane da beže lokalnim „ridžovanima“. Nedelju dana kasnije, kampanja se omasovila i iz podzemnih tunela prenela na ulice. Policija je na prve incidente reagovala suzavcem, gumenim mecima i vodenim topovima. Do danas je uništeno sedamdeset od 136 metro stanica, zapaljeno je na desetine autobusa, a brojne su prodavnice opljačkane. Za sada je potvrđena 21 smrt, oko 2.500 ljudi je povređeno, a više od 5.000 uhapšeno. Predsednik Čilea Sebastijan Pinjera je ni nedelju dana pre incidenata ovu zemlju nazvao „oazom prosperiteta“ – i zaista, spolja gledano, Čile je najsnažnija ekonomija Latinske Amerike s godišnjim rastom BDP-a od 3,5 do 4 odsto – a nedugo po omasovljenju protesta je teatralno izjavio: „Država je u ratu.“ Pobunjeni građani su, shvativši da su vlasti priznale svoje pravo na nasilje, zaoštrili pozicije, da bi krajem oktobra izveli najveći nenasilni marš u Čileu, još od demonstracija koje su 1990. s političke scene sklonile krvoloka Augusta Pinočea. NJegov duh je, međutim, ostao, baš kao i Ustav iz njegovog vremena. Pinjero je vratio cene karata na staro, a potom je obećao da će predložiti ustavne reforme. Čini se da je zakasnio, kao i svi čileanski vladari pre njega. Jer, po ivici građanskog rata se ne hoda zbog četiri centa. Ne, to poskupljenje je bilo samo iskra koja je zapalila generacijama generisano nezadovoljstvo, a koje se danas ogleda u transparentu: „Neoliberalizam je rođen u Čileu, u njemu će i da umre.“ Podsećanja radi, Pinoče je uz pomoć američkih službi na vlast došao 1973, zbacivši izabranog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea. S njime su došli čuveni „čikaški momci“, čileanski ekonomisti školovani u Čikagu, delom namereni, a delom plaćeni da čileansku ekonomiju ustroje po osnovama deregulacije tržišta i privatizacije svih sektora. Politikolog Piter Kornblu smatra da je čileanska ekonomija i funkcionisala kao pozitivan primer istupanja države iz društva upravo zahvaljujući sredstvima koja su stizala iz Vašingtona. Danas gotovo da nema sektora u Čileu koji nije privatizovan. I gotovo da nema sektora bez problemima, od korupcije do lošeg funkcionisanja. Javni dug možda nije veliki (25,6 odsto BDP-a), ali su privatni dugovi u stalnom porastu i iznose 189,1 odsto BDP-a. Prosečna plata je oko 800 američkih dolara, a mesečni troškovi življenja su gotovo 720 dolara. Naročit problem su i posledice Pinočeove penzione reforme iz 1980. koja je potpuno ukinula javni PIO fond. Oni radnici koji su do danas i uspevali da ponešto uplate, računajući na apanažu, sada se suočavaju sa iznosom od 38 odsto vrednosti njihove poslednje plate. Rečju, Čile možda jeste raj za makroekonomske pokazatelje, ali je pakao za veliki broj deprivilegovanih, od kojih značajan deo potiče iz sve siromašnije srednje klase. Naličje čileanskog scenarija su nemiri u Ekvadoru. Predsednik Lenjin Moreno je, već mu ime sugeriše, levičar, koji je imao nezavidnu ulogu da na vlast dođe nakon saradnika Rafaela Koree koji je, opredelivši se za kineske kredite umesto dogovora s „trojkom“, podigao životni standard i osnažio privredu. Nagli pad potražnje sirove nafte i drugih prirodnih resursa značio je i pad izvoza, te udvostručenje javnog duga za šest godina, s tendencijom rasta (trenutno iznosi skoro 46 odsto BDP-a). Pregovori s MMF-om su nudili četiri milijarde dolara hitne pomoći u zamenu za liberalizaciju radnog zakonodavstva, povećanje poreza i uvođenje mera štednje. Morenova popularnost je od januara prošle godine spala s osamdeset na jedva trideset odsto. Kao i u Čileu, uzrok protesta je po sebi nedovoljno važan – ukidanje subvencija za gorivo. Poginulo je osmoro ljudi, a po oko 1.200 je povređeno i uhapšeno. Nisu to jedini nemiri južno od američko-meksičke granice. Tokom poslednjih desetak dana oktobra, nakon predsedničkih izbora u Boliviji, na ulice je zbog moguće izborne krađe izašlo na desetine hiljada građana. Pobedio je dosadašnji predsednik Evo Morales, bivši sindikalni vođa i plantažer koke, koji je nakon svega prihvatio politički azil u Meksiku. Nezadovoljne građane je isprva pokušao da umiri pozivanjem međunarodnih posmatrača, a potom i poništavanjem izbora. U poslednjim satima prošle nedelje je, pod pretnjom vojnog puča, podneo ostavku nakon trinaest godina vladavine. NJegov takmac Karlos Mesa je obećao da će po dolasku na vlast ponuditi dokaze o izbornoj krađi. Dokazi o razlozima Moralesove popularnosti su nepobitni – nacionalizacijom ključnih sektora i velikom javnom potrošnjom je smanjio DŽini koeficijent (kojim se meri nejednakost prihoda) za 19 odsto, a više od polovine većinski domorodačkog stanovništva Bolivije je izdigao iznad granice apsolutnog siromaštva. Početkom novembra je čak raskinuo ugovor s jednom nemačkom kompanijom o izgradnji postrojenja za preradu litijuma, kojim je Bolivija veoma bogata, nakon što su meštani grada Potosi protestovali protiv realizacije projekta. Ruku na srce, bolivijsku su državu morile korupcija i partokratija, kao i druge latinoameričke zemlje. Ko mu je presudio? Međunarodna Organizacija američkih država, sa sedištem u Vašingtonu. Poginulo je najmanje troje, a povređeno najmanje 200 ljudi. Tokom nemira je stradao spomenik Moralesovog prijatelja i pokojnog predsednika Venecuele Uga Čaveza, čiji naslednik Nikolas Maduro nema ni harizmu ni državničko umeće svog prethodnika. Iako je intenzitet protesta u Venecueli drastično opao, naročito od marta, kada se činilo da će na Madurovo mesto doći Huan Gvaido, drugoplasirani na januarskim predsedničkih izborima, Venecuela je i dalje ophrvana krizom. Međunarodne sankcije bitno utiču na venecuelansku ekonomiju, gotovo isključivo zavisnu od ogromnih rezervi nafte čijom prodajom vlada otplaćuje dugove. Nakon američkog upozorenja da će svetske kompanije koje trguju s Venecuelom snositi posledice, izvoz nafte je u septembru bio najniži zabeležen – oko 770.000 barela dnevno. Vašington je u Gvaidu video mladog harizmatičnog lidera koji će lako privatizovati ovaj resurs, pa je Gvaido u maju čak zahtevao i vojnu intervenciju američkih snaga. I bez nje je za sada život izgubilo 107 ljudi, više od 500 je povređeno, a oko 1.000 je uhapšeno. Maduro je i dalje na vlasti – da li zbog narodne podrške uprkos snažnim elementima autokratije ili nečeg drugog, videće se kad ode s vlasti. Neredi na Haitima, nevelikom karipskom ostrvu, traju najduže – od juna prošle godine, i ne deluje da će da stanu. Razlozi su, kao u Ekvadoru, sprovođenje mera štednje i korupcija, naročito pronevera kredita koje je predsednik Žovenel Moiz uzeo od Venecuele. U Hondurasu je situacija najjasnija – za nemire je dovoljno bio saznanje da je predsednik Huan Orlando Ernandez 2013. kampanju i podršku kupovao parama koje je dobio od narko-kartela. Uzroci su raznorodni, ali mahom potiču s istih nekoliko izvora – planetarnog trgovinskog rata, isključenosti latinoameričkih privreda iz globalnog lanca snabdevanja, prevelikog oslanjanja na izvoz primarnih resursa, visokog nivoa korupcije i, naravno, igara velesila. Poglavito Amerike.