Tatin GIMnastičar

U nastojanju da smanji štetu i ubedi javnost da njegov otac Branko Stefanović nema ama baš nikakve veze sa privatnom firmom GIM, koja je od valjevskog Krušika municiju kupovala po povlašćenim cenama, u nekim slučajevima i ispod cene koštanja, ministar policije Nebojša Stefanović nije uvek govorio istinu. Neke stvari jednostavno je prećutao, jer je voditelj emisije Fokus na televiziji sa nacionalnom frekvencijom O2 „zaboravio“ da mu postavi ključna, najvažnija pitanja. U nekoliko navrata, međutim, Stefanović junior je i lagao – da li svesno ili zato što je poverovao u očevu priču, to samo on zna. NIN je na osnovu pisanih dokaza, koje je medijima dostavio uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović, na osnovu novih dokumenata, do kojih je došao NIN, ali i na osnovu javno dostupnih podataka, koji se mogu pronaći u Agenciji za privredne registre i u finansijskim izveštajima dva oštećena državna preduzeća – Krušika i Jugoimporta SDPR – i privatne firme GIM, koju je u pregovorima sa Krušikom zastupao otac srpskog ministra policije, analizirao ključne navode Nebojše Stefanovića i utvrdio da njegova priča ne bi prošla poligraf. Nebojša Stefanović: Moj otac nije vlasnik, ni suvlasnik, ni direktor GIM-a, a neko ko nije akcionar, vlasnik, suvlasnik, nema nikakvu korist od toga da li GIM dobro radi ili ne radi dobro. Moj otac nije povezan sa GIM-om na bilo koji način, to vam decidirano kažem i na kraju krajeva to može vrlo lako da se proveri. Činjenice: U dokumentu, koji su objavili BIRN i Arms voč, na zvaničnom memorandumu GIM-a od 27. aprila 2017. od uprave Krušika traži se odobrenje da se predstavnicima GIM-a omogući ulazak u valjevsku fabriku 8. i 9. maja „radi pregleda robe“. Kao predstavnici GIM-a najavljeni su Goran Todorović, vlasnik firme, izvesni Mirko Manojlović i - Branko Stefanović. Nema, dakle, nikakve dileme da je otac ministra policije najavljen kao zvanični predstavnik GIM-a. Ako Stefanović senior, kao što sada tvrdi njegov sin, sa GIM-om „nije povezan na bilo koji način“, zašto ga je Todorović, koji je lično potpisao zvanični dopis Krušiku, vodio sa sobom u valjevsku fabriku? Zar bi bilo koji gazda na tako važan sastanak, od čijeg ishoda zavisi posao vredan više miliona evra, vodio nekoga ko nema bilo kakve veze sa firmom? Tim pre što su „robu“ tog dana trebalo da pogledaju i kupci, tri predstavnika firme Rinad Al DŽazira iz Rijada, saudijski državljanin Muhamed Abdulkarim Alhasan, libanski državljanin s kanadskim pasošem Čadi Čarani i jordanski državljanin Zejid Hajdar Abdel Rahmani Madi. Tvrdnja Nebojše Stefanovića da „neko ko nije akcionar, vlasnik, suvlasnik, nema nikakvu korist od toga da li GIM dobro radi ili ne radi dobro“ deluje logično. Ali, izgleda da nije baš tako i da je njegov otac, ipak, imao koristi od toga što je GIM od decembra 2015, kada su se Todorović i Stefanović senior prvi put uortačili, postao jedna od najbrže rastućih privatnih firmi u Srbiji. Todorović je do kraja prošle godine Junajtedu BG pozajmio više od šest miliona dinara. „Kvaka“ je u tome što je Stefanović od aprila 2018. jedini vlasnik Junajteda BG, koji je sa Todorovićem osnovao 4. decembra 2015, godinu i po dana nakon što je njegov sin postao ministar policije. U 2018. GIM je Junajtedu BG, iako Todorović više nije bio njegov suvlasnik, odobrio novi beskamatni kredit veći od 4,1 milion dinara. Kao diplomirani ekonomista, a naročito kao doktor ekonomije, Nebojša Stefanović sigurno zna da ni ministar policije ne bi mogao da natera bilo kog bankara u Srbiji da odobri novi kredit firmi koja ni stari dug nije vratila, a pride je prošlu godinu završila sa neto gubitkom od 3,6 miliona dinara i poslovnim prihodom od samo 10.000 dinara. Zato se nameće pitanje da li je Todorović ovom „pozajmicom“ samo platio neke usluge Branku Stefanoviću? Kao uostalom i drugom pozajmicom od još 20,7 miliona dinara, koliko je GIM lane uplatio firmi Vorldvajd konstrakšn end inžinjering kompani, koju su zajednički u januaru 2018. osnovali stari ortaci, Stefanović i Todorović. Samo, te dve pozajmice firmama u kojima je vlasnik ili suvlasnik otac ministra policije prava su sitnica u odnosu na neto profit GIM-a, koji je 2014. i 2015. bio tri hiljade evra, a 2017. i 2018. se popeo na dva miliona evra. Ministru policije, naravno, nije ništa sporno ni u tome što je njegov otac u maju 2017. Krušiku najavljen kao „predstavnik GIM-a“, iako je platu primao od druge kompanije, i to državne - Telekoma Srbija. Bilo bi zanimljivo saznati da li je 8. i 9. maja 2017. Branko Stefanović u Telekomu koristio godišnji odmor, da li je uzeo slobodne dane, je li bio na bolovanju, ili jednostavno nije ni imao obavezu da, kao većina zaposlenih, uopšte dolaze na posao svaki dan. Istine radi, kamera portala Puls onlajn iz Pirota je baš nekako u to vreme, 25. aprila 2017. zabeležila da je Stefanović boravio u tom gradu i da je tom prilikom izjavio da se tu nalazi „u ime državne kompanije Telekom Srbija“. Stefanović: Ono što jeste tačno i to nisam krio ni u jednom trenutku – moj otac i vlasnik GIM-a su imali drugu zajedničku firmu, Junajted BG... Činjenice: Osim Junajteda BG, Todorović i Branko Stefanović su u januaru 2018. osnovali još jednu zajedničku firmu, Vorldvajd konstrakšn and inženjiring kompani, koju su registrovali za „kupovinu i prodaju vlastitih nekretnina“. Pre nešto više od mesec dana, kada je afera Krušik u prvi plan izbacila sumnjive poslove GIM-a, u koje je bio uključen i otac ministra policije, u APR-u je brže-bolje promenjena vlasnička struktura ove firme i sada je njen jedini vlasnik Goran Todorović. Stefanović senior je uoči penzionisanja sam otvorio još nekoliko firmi – Junajted BG vorldvajld kompani 28. septembra 2017, a posle nepunih godinu dana, 25. juna 2018. i Seven stars kompani. Kada se javnost počela interesovati za njegove poslove, 26. septembra ove godine promenio je ime prve firme u Junajted Bg konsalting. U međuvremenu deo Seven stars kompani postala su i dva restorana, najpre Maksim u Ulici Đure Daničića, a potom, 25. februara ove godine, kao ogranak Seven starsa u APR je upisana i pivnica Maksim 2 u Ulici Đure Jakšića 1. Ni ministar policije verovatno ne zna kako se širi poslovna imperija njegovog oca s obzirom na to da su mu sve tri firme, u kojima je jedini vlasnik i jedna u kojoj je ortak, 2018. završile u minusu od oko 155.000 evra. Stefanović: Jedini povlašćen u trgovini sa Krušikom je bio Jugoimport SDPR. Apsolutno jedini, što je i normalno jer je to državna kompanija. Jedino je SDPR imao bolju cenu od drugih... Doneo sam uporedne cene – GIM je kupovao 50.000, a SDPR 15.000 mina od 120 milimetara, znači tri puta više, a cena za SDPR je bila 193 a za GIM 202,81 dolar, skoro 10 dolara po mini skuplja... GIM je negde za minobacačke mine od 60 milimetara imao jeftiniju cenu za dva, tri ili četiri dolara od SDPR-a... Činjenice: Ministar je na O2 pokazao i papir na kome se, kada se slika zamrzne, vidi broj ugovora, a NIN je uvidom u taj dokument utvrdio da je GIM 29. decembra 2016. ugovorio kupovinu 10.000 mina od 120 milimetara P8 sa šest punjenja po ceni od 201,32 dolara. Cena istih mina za Jugoimport SDPR (za 23.000 komada) po ugovorima iz septembra 2015. i septembra 2014. (za 2.535 komada) bila je 217 dolara. U ugovoru, koji je realizovan 2016. svaku od 4.000 mina iste vrste SDPR je Krušiku plaćao čak 222,85 dolara. Cena po komadu je, dakle, za SDPR bila 15,68 i 21,53 dolara viša nego za GIM. Samo prilikom kupovine mina od 120 milimetara P9, na prvi pogled izgleda da je SDPR bio u povoljnijem položaju. Međutim, SDPR je 4. januara 2017. naručio 15.000 tih mina po ceni od 193 dolara, ali je naplatio proviziju od 3,25 odsto. GIM je, pak, za 30.000 mina po ceni od 195 dolara naplatio proviziju od pet odsto. Cena mina od 60 milimetara za GIM je uvek bila ista - 45,2 dolara za minu sa sva četiri punjenja (29. decembra 2016. potpisan je ugovor za 40.000 mina, 5. marta 2018. za 10.000 komada i 18. maja 2018. za 25.000 mina). Jugoimport SDPR je za iste mine Krušiku uvek plaćao više - cena je varirala od 51,9 do čak 80 dolara, kada je naručeno samo 400 komada. U jednom ugovoru cena te mine za SDPR bila je 53, a u dva po 52,3 dolara. Cena mina od 60 milimetara za GIM bila je ne samo znatno niža nego za SDPR, već i ispod cene koštanja njene proizvodnje u Krušiku. Iz dokumenata se vidi da mina od 60 milimetara sa sva četiri punjenja Krušik košta (troškovi proizvodnje, naknada za prevoz materijala do fabrike i demonstracija) 45,34 dolara, što je 14 centi iznad cene koju je plaćao GIM. Stefanović: Doneo sam da vidite kako izgleda otprilike minobacačka mina M73... Dešava se da GIM kupuje ovu minu bez dodatnih barutnih punjenja, što znači da mina ima manji domet. GIM ih kupuje sa dva prstena, SDPR sa četiri... Jedan prsten za minu od 60 milimetara košta oko 1,7 dolara, za minu od 82 milimetara oko 2,75 dolara, a za minu od 120 milimetara oko pet dolara... Kada kupite minu sa dva prstena manje, ona bi suštinski trebalo da košta od četiri do 10 dolara manje... Kada uračunate ova dodatna barutna punjenja jasno je da je prednost na strani SDPR-a. Činjenice: Ministar je poredio mine, koje se ne mogu porediti. SDPR jeste uvek kupovao mine sa svim punjenjima, a GIM je samo jednom 26. juna 2018. kupio 60.000 mina od 60 milimetara sa dva umesto sa četiri punjenja, po ceni od 45,2 dolara. To je ista cena koju je GIM plaćao i za četiri punjenja, ali je ona daleko niža od najniže cene po kojoj je Krušik iste mine prodavao SDPR-u i po toj ceni Krušik ne pokriva ni sve troškove proizvodnje. Istim ugovorom GIM je kupio 50.000 mina P10 od 120 milimetara sa četiri umesto šest punjenja po ceni od 193,5 dolara uz proviziju od pet odsto. GIM je 26. juna 2018. kupio i 150.000 mina od 81 milimetar i 7.000 mina od 82 milimetra sa četiri umesto šest punjenja po ceni od 71,5 dolara, dok je 29. decembra 2016. ugovorio 70.000 mina od 81 milimetar sa svih šest punjenja po ceni od 72,2 dolara. Po toj ceni GIM je 18. maja 2018. ugovorio i 10.000 mina od 82 milimetra sa svim punjenjima. Za SDPR je cena mina od 81 i 82 milimetra uvek bila veća – u rasponu od 73,05 do 84 dolara. Tvrdnja ministra Stefanovića da je preduzeće koje je predstavljao njegov otac kupovalo mine sa slabijim punjenjem vojnom analitičaru Aleksandru Radiću liči na hvatanje davljenika za slamku. „To su trivijalnosti, zapravo neuspeo pokušaj da se iz dokumenta izvuče nešto što bi ličilo na iole prihvatljivo objašnjenje, ali to ne može da prođe. Suština je kako su naglo rasle zarade firmi poput GIM-a, koje su dobijale privilegovane cene“, ističe Radić za NIN. Stefanović: Priča da neko kupuje skuplje ili jeftinije od Krušika je besmislena, jer niko ne kupuje na takav način, već zajedno sa Krušikom kao komisionar učestvuje u prodaji nekoj trećoj zemlji. Dakle, kada postignete cenu od 100 dinara, vaših je pet dinara, ako postignete 80 vaših su četiri dinara. I vrlo je važno da je nekad SDPR imao i 6,5 odsto, znači veći procenat od GIM-a Činjenice: Da je GIM zarađivao samo od komisione provizije koju je dobijao od Krušika njemu bi u interesu bilo da cena mina bude što viša. Iz ugovora se, međutim, vidi da je GIM od Krušika mine kupovao po nižim privilegovanim cenama. Na fotografijama GIM-ovih sanduka sa minama vidi se da ih nije prodavao direktno Ministarstvu odbrane Saudijske Arabije već preko ofšor preduzeća sa Britanskih Devičanskih ostrva Larkmont holdings LTD, čije ime piše na etiketi. To rađa sumnju da je preko ove firme iz poreskog raja GIM mine preprodavao po znatno višim cenama Saudijskoj Arabiji, a GIM je tu neoporezovanu razliku između cene koju su platili Saudijci i cene po kojoj je mine kupio od Krušika mogao da zadrži za sebe. Nije tačno ni da je SDPR imao veću proviziju od GIM-a. GIM je uvek imao komisionu proviziju od pet odsto na ukupnu neto cenu, SDPR je samo jednom dobio 6,5 odsto, dva puta po pet, po jednom četiri, 3,92 i 3,25 odsto, a čak 12 puta ostao je bez ikakve provizije, jer je ova državna fabrika imala dozvolu da raspolaže oružjem. Stefanović: U periodu od 2000. do 2011. Jugoimport SDPR je ostvario dobit od 2,8 milijarde dinara, a od 2012. do 2018, u značajno kraćem periodu 15,5 milijardi dinara. Činjenice: Neto dobit Jugoimporta tri poslednje godine dramatično pada. U 2016. profit te državne kompanije bio je 4,49 milijardi dinara, godinu dana kasnije pao je na 3,13 milijardi, a lane na samo 1,98 milijardi. Za samo tri godine, baš kada su u ofanzivu krenuli privatni trgovci oružjem, od kojih neki imaju bliske odnose sa vladajućom SNS, neto dobit Jugoimporta je više nego prepolovljena - smanjena je za 56 odsto. U istom periodu neto dobit GIM-a, koji je u pregovorima sa Krušikom zastupao upravo otac ministra policije, povećana je sa 968.000 na 147,9 miliona dinara. Ili za 15.100 procenata! S druge strane profit CPR Impeksa je sa 12,7 miliona dinara, koliko je bio 2017, lane pao na 956.000 dinara. A tu firmu provladini tabloidi napadaju zato što se u njoj, nakon penzionisanja u Krušiku, zaposlila majka Aleksandra Obradovića. „Jedan tabloid napada uzbunjivača iz Krušika preko njegove majke koja je kao penzioner zaposlena u CPR Impeksu. To preduzeće više godina unazad nije imalo promet oružja i ne može da bude konkurent GIM-u. To je svesno plasirana neistina i napad sa ciljem da se relativizuje položaj Obradovića, a pri tome je, objavljivanjem podataka iz Fonda PIO, prekršen zakon“, ističe Aleksandar Radić. Stefanović: Plate radnika Krušika su 2011, na vrhuncu vlasti Dragana Đilasa bile 38.000 dinara, a danas su 51.000 dinara? Da li je to lošije? Činjenice: Od početka 2011. do septembra ove godine potrošačke cene povećane su ukupno za 38 odsto. U skladu sa tim, samo da je pratila rast cena, plata u Krušiku od 38.000 dinara pre osam godina sada bi trebalo da bude 52.400 dinara, a ona je, ako je Stefanović izneo tačan podatak, manja za 1.400 dinara. Dakle, ispada da je 51.000 dinara danas, ipak, lošije od 38.000 dinara pre osam godina. Diplomirani ekonomista, a pogotovo doktor ekonomskih nauka, trebalo bi to da zna. Ministar uopšte nije govorio o malokalibarskom oružju iz MUP-a koje je preuzeo GIM, koji za skladištenje koristi i magacin policije kod Avale. Iako je NIN još 7. novembra uputio zvaničan zahtev da nam se dostave ugovori između GIM-a i MUP-a i odgovori na pitanja koliko je oružja i pod kojim okolnostima predato GIM-u, koliko vozila, koje marke i pod kojim okolnostima je GIM ustupio MUP-u, zašto se oružje GIM-a nalazi u magacinu MUP-a... Ako u MUP-u nemaju šta da kriju, valjda će ih dostaviti. Osim ako im šef ne naredi drugačije.