Ekstremno desno postaje tesno

Kada je, prošle sedmice, Vojislav Šešelj ocenio da je Krušik sklapao nepovoljne ugovore sa privatnom firmom GIM, te da u toj firmi postoji sukob interesa jer je otac ministra unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović „u najmanju ruku zaposlen“ u njoj, mnogi su ocenili da je na pomolu „puštanje niz vodu“ jednog od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, u nekim teorijama čak i „broja dva“ u državi. Ali, činjenica da za Šešeljev apel da se preispita poslovanje Krušika nije bilo mesta u provladinim medijima, dala je na značaju drugim tumačenjima razloga za radikalsko ispaljivanje strele u ministra Stefanovića, i to svega nekoliko dana nakon najave mogućeg bojkota prolećnih izbora stranke koja, uglavnom, deluje u skladu sa interesima nekadašnjeg istaknutog člana. Jedno od popularnijih tumačenja je ono kojim se Šešeljevo ponašanje dovodi u vezu sa sve očiglednijim državnim protežiranjem ekstremno desničarske zvezde u usponu – Miše Vacića: prema tim teorijama, lider radikala je, zapravo, protestovao zbog pojave konkurencije, poslavši poruku da može i da odustane od konstruktivnog ponašanja i premetne se u suštinskog oponenta. A ima i nešto blažih tumačenja, prema kojima je iznenadno radikalsko opoziciono delovanje samo rezultat potrebe da se, uoči skorih izbora, podigne rejting, kako bi se povećale šanse za prelazak cenzusa. Jer, nakon debakla na prošlogodišnjim beogradskim izborima, na kojima je lista SRS, sa svega 2,34 odsto osvojenih glasova, ostala ispod crte, radikali imaju razloga da brinu od moguće reprize: bilo je, doduše, istraživanja javnog mnjenja u kojima su „viđeni“ iznad cenzusa, ali to baš i nije pravilo bez izuzetka. Upravo je ove sedmice, recimo, objavljeno istraživanje agencije Faktor plus, prema kome bi za SRS glasalo 3,1 odsto birača, što je značajno ispod „magičnih“ pet procenata koji omogućavaju ulazak u parlament. Političku budućnost mogle bi, pritom, dodatno da im zakomplikuju ambicije sve većeg broja potencijalnih igrača zainteresovanih za borbu za isto biračko telo. Za izbore se, osim pomenutog Vacića, spremaju i Zavetnici, koji su se letos registrovali kao stranka, a akciju skupljanja neophodnih potpisa za to pratile su spekulacije prema kojima su u tome imali ogromnu pomoć vladajuće SNS. U prilogu TV N1, koji je pokušavao da proveri te navode, Milica Đurđević Stamenkovski, glasnogovornica nove stranke, upitana da li ima problem s tim da neko bude član SNS i Zavetnika, odgovorila je odrečno. „Nije reč o organizovanom skupljanju, prosto postoje ljudi koji na privatnoj liniji pripadaju nekim drugim strankama, a odazvali su se svojim komšijama koji vode odbor Zavetnika i pomogli da se taj proces provede kraju“, rekla je najpoznatija ličnost stranke koja je, na parlamentarnim izborima 2016. osvojila manje od jedan odsto glasova, ali je to nije obeshrabrilo, pa je učestvovala i na beogradskim izborima, gde je osvojila oko 5.000 glasova. Izborne namere najavio je i Goran Davidović Firer, vođa Nacionalog stroja, a u medijima se spekulisalo o takvim ambicijama pokreta Levijatan koji se, navodno, bavi zaštitom životinja, ali time što preti ljudima i preduzima veoma brutalne akcije - i pritom se intenzivno bavi satanizovanjem opozicije aktuelnom režimu. Još uvek, međutim, nema potvrde takvih ambicija, a lideri Levijatana su na svom tviter-nalogu objavili video u kome pominju samo mogući izlazak na izbore „nekad, tamo, u budućnosti“. U celu računicu valjalo bi ukalkulisati i činjenicu da na deo glasačkog korpusa koji zastupa ekstremno desničarske stavove računaju i Dveri – koje se zalažu za bojkot predstojećeg glasanja. Na prvi pogled, zato, moglo bi se govoriti o potpuno besmislenim pokušajima pomenutih stranaka da se dokopaju parlamenta – s obzirom na rezultate dosadašnjih izbora, ali i imajući u vidu pokazatelje iz istraživanja javnog mnjenja. Prema rečima sociologa Zorana Gavrilovića iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) potencijal u biračkom telu kome se ekstremno desničarske organizacije obraćaju je oko četiri odsto, kojima bi se moglo dodati još toliko „konzervativaca“ – dakle, negde oko osam procenata ukupno. Najava izbornog bojkota od strane dobrog dela opozicije donekle menja računicu, jer manja izlaznost birača znači i manji izborni cenzus – a to povećava šanse inače besperspektivnih izbornih takmaca i recimo da bi moglo predstavljati razlog za ulazak u trku. A da li je to baš jedino moguće objašnjenje pojačane aktivnosti na ekstremnoj desnici – ili bi, recimo, valjalo obratiti pažnju i na najavu donošenja novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, kojim se, suštinski, bitno olakšava promena Ustava, uključujući i preambulu o Kosovu? Prema rečima nadležnog ministra Branka Ružića, naime, Nacrtom zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, o kome se javna rasprava završava ove sedmice, predviđeno je da za uspeh referenduma više nije potrebna izlaznost veća od 50 odsto upisanih birača, već će se usvajati odluka većine izašlih. Da li se, imajući takvu novost u vidu, može razmišljati o, recimo, upotrebi ekstremno desničarskih stranaka u nekoj vrsti amortizovanja nezadovoljstva u društvu u slučaju eventualnog donošenja nepopularnog dogovora o Kosovu? Gavrilović misli da to jeste moguće i kao primer navodi sudbinu Parade ponosa – sve ono nasilje koje je godinama pratilo taj oblik javne borbe za prava seksualnih manjina, iznenada je nestalo kada su na vlast došli preimenovani radikali sa proevropskim namerama, kojima nije u interesu onemogućavanje kretanja manjinskoj populaciji. Ali, nije to jedina potencijalna korist koju bi vlast mogla imati od delovanja ekstremne desnice. Tu je i ona poznata uloga „strašila“ pred međunarodnom javnošću, zahvaljujući kojoj se lakše dobija „razumevanje“ za autokratsku vladavinu, ali i prava „blagodet“ na unutrašnjem planu, u vidu velike pomoći u disciplinovanju protivnika vlasti. Vesti o tome, uostalom, dobijamo gotovo svakodnevno, bilo da je reč o Vacićevim pretnjama Nebojši Zelenoviću i Mariniki Tepić ili, recimo, Šešeljevim uvredama na račun (uglavnom ženskog dela) pripadnika opozicije i kritičke javnosti. A čuli smo i od Suzane Vasiljević, savetnice predsednika Srbije, da su za bacanje pretećih letaka u dvorište te TV N1 odgovorni „desničari“ - iako istraga u tom trenutku nije bila rezultirala takvim saznanjima. Da li se takvim, po svemu sudeći, planskim dodavanjem gasa ekstremnoj desnici, celo društvo pomera u opasnom pravcu? Možda ne nužno: Gavrilović kaže da „mi već imamo na vlasti latentni etnonacionalistički pristup“ te da vladajući naprednjaci faktički uzimaju teme ekstremnoj desnici, čime amortizuju njen rast. On primećuje i da im režim ne dozvoljava da se predstave javnosti u glavnim medijima - prisutni su, uglavnom, putem socijalnih mreža, odakle uznemiravaju deo nezavisnih medija i javnosti osetljive na pitanja kršenja ljudskih prava. Situacija bi se, međutim, mogla promeniti ukoliko bi te stranke ušle u parlament i dobile mogućnost da postanu autonomne, što, prema njegovom mišljenju, sada nisu. A da li je to baš sasvim nemoguće? Koliko god verovatnoća delovala neznatno, ostaje činjenica da su radikali u parlamentu skoro tri decenije i da je Miša Vacić prošao na izborima u Medveđi i „alternativnim putem“ dobio odbornike u još nekoliko opština. A, što se tiče utiska da dotični ne poseduje kapacitet za političko delovanje, valja se upitati: ko je, pre 2012, mogao da poveruje da će, recimo, Aleksandar Vulin postati bitan politički faktor?