Napredno gaženje morala

Da li je totalni poraz Srbije - radost povodom oslobađanja, na ponovljenom suđenju, Milovana Milivojevića, oca 25-godišnjeg Milomira, poginulog od eksplozije baruta u Fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima pre dve godine? I sestre nastradalog mladića, Mirjane, u sličnom postupku? Oca zbog iznošenja u medijima istine o uslovima rada sa opasnim materijama, a sestre, odnosno ćerke, zbog otvorenog pisma predsedniku Aleksandru Vučiću istim povodom, a koje je direktor fabrike Radoš Milovanović protumačio kao povredu svoje časti, i zbog toga ih krivično gonio? Jer, da je morala, empatije, pravde, istinske brige za živote radnika i drugih ljudskih vrlina i osnovnih vrednosnih postulata društva, do nesreće ne bi ni došlo, pa ni do sudskog postupka. Da li njih ima makar u tragovima, ili su oslobađajuće presude stvar kalkulisanog ustupka, pokazaće nastavak procesa protiv direktora Milovanovića i još dvojice rukovodilaca, Vladimira Lončarevića i Tome Stojića, okrivljenih za teško delo izazivanje opšte opasnosti, koje je započeto istog dana kada je suđeno Milovanu i Mirjani. Cela istina će izbiti na videlo ukoliko sudija LJubiša Tomićević u dokaze uvrsti audio-zapis razgovora između porodice Milivojević i vrhuške Namenske, u kojem Milovanović sve propuste priznaje, pokušavajući da se iskupi za smrt Milomira (i njegovog kolege Milojka Ignjatovića), nuđenjem ožalošćenima pomoć u novcu, stanu, zaposlenju... Ili, ako Osnovni sud u Ivanjici „odtaška“ izveštaje Ministarstva odbrane o 11 krupnih grešaka fabrike, i glavnokomandujućeg Šerifa, kako direktora zovu zbog neograničene vlasti u Lučanima, a zbog kojih su Milivojević i Ignjatović poginuli. Da podsetimo: bio je vreli julski dan 2017, temperatura oko 45 stepeni, krajnje nepodobna za rukovanje raketnim gorivom. Ignjatović je pokušao da sa elektrokolica skine jedno od pet kartonskih burića prepunih opasnog otpada, a u pomoć mu je pritekao mladi Milivojević. Onda se desila eksplozija, plamen je suknuo iz bureta, zapalivši i dvojicu radnika, požar se preneo na magacin, „bez upotrebne dozvole, i gde je bilo 2,5 tona baruta, umesto dozvoljenih 450 kilograma“, kako za NIN svedoči Milovan, takođe radnik ove fabrike. Advokat porodice Vladimir Todorić tome dodaje da u burićima nije bilo ni antistatik vreće, nužne za stabilizaciju nitroglicerina, da oni nisu imali poklopac, već su ih čelični obručevi držali da se ne raspadnu. Uz to, u novom hidrantu za gašenje požara nije bilo vode, kako naglašava Milovan, a dokumenti Ministarstva odbrane (kasnije zabašureni) i potvrđuju. Ignjatović je odmah podlegao povredama, dok se Milomir borio 19 dana, i izdahnuo na VMA, postajući 21. žrtva incidenata u Namenskoj od 1982, kada je Milovanović postao direktor. „Ubio ga je moj strah“, od bola krši ruke i danas majka Nela, iracionalno se smatrajući odgovornom za to što se desilo Milomiru, jer svakodnevno ga je ispraćala na posao uz bojazan. „Tek nakon nesreće, direktor je nabavio adekvatna radna odela, dok je moj sin radio u običnoj pamučnoj majici. Takođe, Milovanović je kartonske buriće naknadno zamenio prohromskim, a magacin prilagodio propisima“, navodi otac sve što će kao oštećeni ponoviti na suđenju Šerifu i ostalima. „Dežurni“ veštak fabrike prebacio je krivicu za eksploziju na elektrokolica, kao što je prethodne slučajeve objasnio „nepažnjom radnika“. Jedan od svedoka promenio je izjavu u policijskoj istrazi, preplašen otkazom, koji je ipak dobio, a što je omogućilo advokatima direktora da svoju odbranu zasnuju na „ispuštanju bureta“, odnosno, navodnoj grešci pokojnih Milivojevića i Ignjatovića. Iako Šerif nijednom nije posetio Milomira u bolnici, niti pomogao da se u Čačak, pa na VMA on brže dopremi, pozvao je porodicu Milivojević na sastanak 89 dana nakon tragedije, da bi ih navedenim obećanjima podmitio. „Zar vi mislite da ću ja svog mrtvog sina da prodam“, Milovan mu je odgovorio, a pokušaj nagodbe snimio. Već sledećeg dana, direktor je prijavio Milovana zbog navodne pretnje da će na njega baciti bombu. Istraga započeta po službenoj dužnosti, prekinuta je zbog nedostatka dokaza. U međuvremenu je došlo do još jednog požara u fabrici, i povrede još dvojice radnika, pa su menadžment i sindikat izdali saopštenje u kojem „sve dobronamerne ljude mole da ne iskorišćavaju tragediju za politički obračun sa neistomišljenicima“, pritom misleći na odijum koji se u javnosti digao protiv direktora. A to je bio samo uvod u ono što će se desiti na prvom (neuspelom) glavnom pretresu u sudskom postupku protiv trojice rukovodilaca. Ali, dok se u Osnovnom tužilaštvu u Ivanjici spremala optužnica protiv Milovanovića, odeljenje u Guči Prekršajnog suda u Čačku je (24. novembra 2017) protiv njega je pokrenulo prekršajni postupak. „Tata je obišao sve nadležne institucije i na kraju se obratio zaštitniku građana Zoranu Pašaliću, ne bi li se to zaustavilo“, objašnjava Mirjana. Jer, dokazivanjem prekršaja, direktor i preduzeće morali bi samo da plate novčanu kaznu, dok za isto delo Šerif ne bi mogao da bude gonjen i krivično. Taj postupak je, međutim, obustavljen jer je Osnovno javno tužilaštvo u Čačku podnelo krivičnu prijavu protiv inspektora rada Vukića Lekića, zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, ali optužnica ni potom nije podignuta. Dodatno ojađeni takvim razvojem situacije, Milivojevići su se odazvali pozivu Tanje Vojtehovski i nastupili u emisiji Život priča, u martu prošle godine, iznoseći punu verziju događaja. Ćerka Mirjana se otvorenim pismom obratila Vučiću, ne bi li on sudski postupak pogurao sa mrtve tačke. Oba je čina Šerif shvatio kao uvredu, i uzvratio privatnom tužbom koja se u prvom navratu završila osudom i javnom opomenom Osnovnog suda u Ivanjici, uz zahtev da plate po 450.000 dinara, plus sudske troškove. Nakon žalbe, Vrhovni sud je presudu poništio, i postupak vratio na početak, ali sa prekrojenom optužnicom, na štetu okrivljenih. „To je pravno nedozvoljivo“, bio je jedan od argumenata advokata Todorića, zaslužan za preinačenje sudskih odluka u ponovljenom postupku, kao i izjava direktora da mu ugled nije narušen, izrečena na prethodnom suđenju. Ali i pritisak javnosti, kako pretpostavljamo. Za konačno pokretanje krivičnog postupka protiv Milovanovića i ostalih, možda se može zahvaliti Vučiću sa kojim su se Milivojevići sreli, jer on je iznad svih institucija, ali je on i taj koji je ocu oprhvanom tugom rekao da mu poginuli sin „nije radio na modnoj pisti“. Vučićeva se senka nadvija i nad činjenicom da su se na vest o podizanju optužnice, pobunili radnici i Sindikat Namenske, tvrdeći da na čelu preduzeća „mora da ostane Milovanović, jer jedino u njega imaju poverenja“. I aplaudirajući mu i uzvikujući usklike podrške, a Milovana psujući, prilikom prvog glavnog pretresa, 3. oktobra. Jer, njihove sramne i beslovesne (ili samo - poslušničke) reakcije mogu se povezati sa obećanjima 13. i 14. plate, kao i organizovanim autobusima iz Lučana. Što je opet bar ideološka zasluga predsednika države. Glavni pretres je odložen na zahtev Tužilaštva dok se sa okrivljenim Stojićem, u vreme nesreće odgovornim za bezbednost rada, ne zaključi sporazum o priznanju krivice, po sopstvenom zahtevu. I ovo je izostalo, jer „glavni tužilac iz Čačka nije dao saglasnost“, kako je objasnio njegov zamenik Stevan Milićević. Milovanović se konačno našao na optuženičkoj klupi, 15. novembra, i sa njim Stojić i Lončarević, vodeći inženjer u Pogonu za proizvodnju raketnih goriva, uz prisustvo čitave armije branilaca (pa i Vučićevog advokata i kolege sa studija Miloljuba Jovičića). Ovoga puta podrška medija i građana je bila na strani oštećenih, pa su se sada usklici „uaaa“ odnosili na Šerifa, koga su pristalice, na njegovu „molbu“, samo ispratile iz fabrike. Predlog tužioca da se za teško delo ugrožavanja bezbednosti, okrivljenima dodeli minimalna kazna zatvora od godinu i po do tri (maksimalna je 8), prošla je bez komentara, možda i stoga što je tužilac Milićević sebi govorio u bradu. I najblaže rečeno – bio krajnje neubedljiv obrazlažući optužnicu. Branioci rukovodilaca Namenske su se, tome nasuprot, prilično razgalamili, pokušavajući da skrenu pažnju na moguće „greške u lečenju“ nastradalog Milomira. Takođe, probali su da nametnu nešto što bi se moglo nazvati antikomandnom odgovornošću, naglašavajući da je Milovanović generalni direktor, te da između njega i krivice postoji čitav lanac zaposlenih. Insistirali su i na „pozamašnim svotama“ koje je Namenska izdvojila na ime bezbednosti radnika (ali, nakon nesreće). Pozivali se na to što je direktor (naknadno) proveravao izdržljivost kartonskih burića, tako što je „naredio da se 250 komada pretovari“ na isti način, kao prilikom eksplozije. Opirali se zahtevu Todorića da za svedoka pozove lekara koji je do smrti bdio nad Milomirom, „jer sve postoji u medicinskoj dokumentaciji“. Kukumavčili na „orkestrirane medijske harange sa elementima fašizma“, koje su poput „golootočkog ’toplog zeca’’“ na nož dočekali okrivljene. Farsa je nastavljena saslušavanjem Šerifa, snuždenog i pravedničkog izraza, čiji je glavni argument bio da je on „samo - generalni direktor“. Činjenicu da je on već 17 godina u penziji prethodno je istakla Mirjana, na sopstvenom suđenju. Nastavak procesa protiv rukovodilaca zakazan je za 17. decembar. Zašto su njihovi branioci beskrupulozni, nikog ne čudi, jer oni rade za novac. Ali, zašto su radnici i sindikat štitili rukovodstvo, umesto da stanu na stranu unesrećenog kolege, malo je zamršenije pitanje. Odgovore su probali da daju učesnici tribine Zašto su nam se dogodili Lučani na Filozofskom fakultetu u Beogradu, zaključivši sledeće: Lučanski sindrom može se pripisati siromaštvu koje vodi podleganju ucenama, ali isto čini i plata od oko 1.000 evra, kako su (naknadno) nagrađivani radnici Namenske. Strahom se najlakše vlada, ali on mora da ima svoje granice. U uslovima kad nema sistema, sloboda se osvaja i to repetativno, kako jedino možemo da se odupremo autoritarnom režimu Vučića i njegovih lokalnih kopija. I da budemo čovečniji.