Šta se plaća srpskim kulturnim blagom

Jedan od međuvladinih sporazuma potpisanih tokom posete premijera Rusije Dmitrija Medvedeva Srbiji u oktobru nedvosmisleno pokazuje da se ljudi na čelu naše države olako odriču ovdašnjeg kulturnog blaga. Ovakva ocena stručne javnosti može da zvuči neutemeljeno budući da sporazum po ratifikaciji u parlamentima dveju država predviđa kulturnu razmenu, a ne jednostrano darivanje - u Srbiju iz Ruske nacionalne biblioteke u Sankt Peterburgu treba da stigne nedostajuća 166. stranica Miroslavljevog jevanđelja, a u Rusiju iz beogradskog Narodnog muzeja treba da pristigne sedam radova slikara Nikolaja Reriha (1874-1947) za potrebe otvaranja njegovog muzeja u Moskvi. Zaista, ko bi se bunio protiv takvog aranžmana? Samo oni koji znaju da Srbija ovom razmenom potire sopstveno zakonodavstvo, da kao poklon prima nešto što je davno ukradeno, a da daruje radove koje joj je sam umetnik poklonio 1932. godine. Prema procenama Nikole Kusovca za NIN, njihova tržišna vrednost danas je između četiri i sedam miliona evra, zavisno od aukcijske kuće. Trampa je dogovorena u januaru ove godine, tokom Putinove posete Srbiji. Dokument se još nije našao u skupštinskoj proceduri, pa postoji bojazan da će biti usvojen bez mnogo javne rasprave. Smirivanju strasti poslužili su i obostrani spinovi. Ruske novinske agencije su 2017. pisale da su radovi – tri ulja na platnu, tempere na dasci i dva akvarela – nakon 1941. „konačno pronađeni“ u depou Narodnog muzeja, a iz srpskog Ministarstva kulture rečeno je da slike koje je Rerih iz NJujorka poslao u Srbiju ne pripadaju Srbiji i da nikad nisu bile ni evidentirane ni izlagane. Ništa od navedenog nije tačno - em se znalo gde su eksponati, em su posle Drugog svetskog rata bili deo Ruske sobe u okviru stalne postavke Narodnog muzeja, sve do 1996, kada su uklonjeni iz bezbednosnih razloga. Jedna slika je poslednji put izložena 2014. godine. U prethodnim brojevima NIN-a se vodila polemika između predstavnika Ministarstva kulture i Nenada Makuljevića, profesora istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji je razmenu video kao „samovolju vrha srpske države“, a ne kao odraz bratskog rusko-srpskog odnosa. Jer, potcrtao je, iako Zakon o kulturnim dobrima ne predviđa trajnu međunarodnu razmenu, ili otuđenje, potpisani sporazum predviđa upravo to. Iz Ministarstva su odgovorili da ratifikovani međunarodni ugovori na osnovu Člana 16 Ustava imaju preimućstvo u odnosu na lokalno zakonodavstvo, pod uslovom da ne krše sam Ustav. Makuljević je uzvratio protivargumentima, a u Ministarstvu su najavili odgovor za prošli broj. Pred njegovo zaključenje su nam javili da odustaju od polemike. Tužno je što se o pobrojanim umetninama mora govoriti u kontekstu poraza srpske kulturne politike. Spornu stranicu Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg sačuvanog srpskog ćiriličnog rukopisa, koji se nalazi pod Uneskovom zaštitom, iz Hilandara je 1845. bez pisanog odobrenja uzeo naučnik i tada arhimandrit Porfirije Uspenski. Sanktpeterburškoj biblioteci ju je predao 1883. godine. U međuvremenu je podrobno istražena i nema preveliku vrednost bez ostatka rukopisa. Osim za potkusurivanje, ispostaviće se. Jer, ako je Rusija crkvi u Frankfurtu na Odri bezuslovno vratila srednjovekovne vitraže, mogla je i da Srbiji vrati tu jednu stranicu. Izgleda da prijateljstvo vrednuje manje od želje za dobrim odnosima s Berlinom, pošto je 2016. tadašnjem predsedniku Tomislavu Nikoliću predala tek kopiju ukradenog lista, iako potpuno verodostojnu. (Zanemarimo činjenicu da taj list zapravo pripada Hilandaru, budući da je ostatak Miroslavljevog jevanđelja u Srbiju dospeo tek 1896. godine. Navodno ga je i BiH jednom potraživala od Rusije, jer je rukopis prema pojedinim enciklopedijama nastao na njenoj teritoriji.) Tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić je rekao: „Teškom bolesniku ste presadili organ koji će mu pomoći da živi“. No dobro, prijateljstvo s kulturnom politikom ima veze koliko i Nikolić s govorništvom ili moć Srbije s moći Nemačke - veoma malo. Ruska računica je predvidiva, s obzirom na najmanje dve decenije dugu tradiciju otkupljivanja dela ruskih umetnika koja su se posle Oktobarske revolucije i potonje emigracije rasula po svetu. Prema podacima vodećih aukcijskih kuća (Kristi, Sotbi, Bonams), devedesetak odsto telefonskih kupaca ruskih umetnina su upravo Rusi. Ponekad je reč o kolekcionarima, ponekad o oligarsima bliskim vlastima. Rerih je 2013. postao najskuplji ruski slikar svih vremena, kada je njegova „Madona Laboris“ iz 1931. prodata za 10,2 miliona dolara. Šta ne uspeju preko posrednika, ruske vlasti urade oružjem, pa su tako 2017. policijske snage upale u moskovski Međunarodni centar „Rerih“ kojim rukovodi Nikolajev sin Svjatoslav. Zaplenili su oko 200 slika, crteža i dokumenata. Pre toga su pokušali da vlasništvo nad njima dobiju transformacijom vlasništva nad zdanjima u kojima je smešten Rerihov centar, a koja je centar prethodno bio dobio od države. Dakle, ruska ofanziva na Rerihova dela traje već neko vreme, što ne čudi, jer ih je u Rusiji donedavno bilo manje nego u Americi ili Indiji. Nevolja je što „beogradski Rerih“ više pripada našoj kulturi nego ruskoj, uglas za NIN napominju Makuljević i Kusovac. Polihistor, slikar i književnik i mistik, Rerih je emigrirao iz Rusije nakon Oktobarske revolucije, iako je prema nekim izvorima kao član organizacije „Sindikat umetnosti“ bio među viđenijima za narodnog komesara za kulturu. U Londonu je 1920. osnovao školu religijsko-filozofskog misticizma pod nazivom „agni joga“, čiji će motivi postati sastavni deo njegove slikovnosti. Tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za mir zbog osnivanja organizacije „Paks kultura“, svojevrsnog Crvenog krsta za umetnost i kulturu. S porodicom je putovao po svetu da bi se kasnije trajno nastanio u Indiji, gde je i umro. Interesantno je da Indija zakonski zabranjuje prodaju Rerihovih slika van njenih granica. Kada je njegov muzej u NJujorku 1929. počeo s radom, zamolio je kralja Aleksandra Karađorevića za pozdravnu poruku. Poklonio mu je sliku „Zemlja Slovena“, koje danas nema na popisu Kraljevskog dvora na Dedinju. Zahvaljujući poznanstvu s Ivanom Meštrovićem je 1930. izabran za člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, a potom je odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda. Sastajao se s Nikolom Pašićem, ali i s Pajom Radosavljevićem, prijateljom Nikole Tesle i utemeljivačem eksperimentalne psihologije u SAD. NJegove veze sa Srbijom i Jugoslavijom bile su delom posledica njegove socijalne snalažljivosti (poznavao je i Indiru Gandi i Teodora Ruzvelta, između ostalog), a delom iz zahvalnosti zbog dobrodošlice kojom su ruski emigranti dočekani u Srbiji. Zato je iz svog njujorškog muzeja u Beograd kao „trajnu pozajmicu“ poslao dvadeset radova, a u Zagreb deset (koje Rusi takođe potražuju, svesni da pravnog osnova izvesno nemaju, kako je rekao Anvar Azimov, njihov ambasador u Zagrebu). Trinaest od dvadeset radova iz Beograda je kasnije poslato u Prag, pa u Moskvu. O Rerihovim vezama s našim podnebljem postoji iscrpno istraživanje „Rerihov pokret u Kraljevini Jugoslaviji“ Nemanje Radulovića (Godišnjak Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, XI, 2016). „Ruski emigranti nisu došli i prošli kroz Srbiju, oni su i njoj živeli, bili njeni građani, zasnivali su porodice čiji su potomci danas među nama. Pomagali su obnovu zemlje koja je u svakom smislu katastrofalno nastradala u Prvom svetskom ratu. Predstavljali su intelektualnu elitu i Rerihove slike su u tom smislu deo naše baštine i svedočanstva naše, srpske istorije. Mi sada poklanjamo ono što nam je sam Rerih poklonio, a kao država nemamo para da na aukciji kupimo ni jedno jedino njegovo delo. Nemamo sredstava čak ni da kompletiramo zbirke naših slikara“, kaže Makuljević za NIN. Prema Kusovčevim rečima, poklanjanje jedne slike u ime bratskih odnosa dveju država bi bilo prihvatljivo, ali davanje svih sedam mu se čini kao nerazumna odluka. „Muzeji teško prihvataju poklone, jer čuvanje umetnina u adekvatnim uslovima mnogo košta. To se finansira iz budžeta, iz džepova građana. Višedecenijsko čuvanje Rerihovih slika nas je sigurno koštalo pravo malo bogatstvo. S druge strane, čuvanje umetnine u muzeju joj naglo podiže i tržišnu cenu i umetničku vrednost. Rečju, mi smo čuvali i održavali nešto čemu smo podigli vrednost, a sada to nešto poklanjamo, iako je bilo nama poklonjeno. Manja bi šteta bila da smo za te milione evra upotpunili inače siromašnu kolekciju Narodnog muzeja, ali Rerihu je i dalje pre svega mesto u stalnoj postavci Narodnog muzeja“, kaže on. Ne vidi ni velike benefite od dobijanja 166. stranice Miroslavljevog jevanđelja. Kaže da će se time upotpuniti knjiga koja se jednom ili dva puta godišnje iznese pred publiku, koju je nemoguće uzeti u ruke i pročitati i koja je do tančina poznata struci. „Jedan list koji ne sadrži nikakvu tajnu za sedam dela traženog ruskog slikara - zaista mi nije jasno. Nema tog ministra, dekreta ili uprave muzeja koji mogu da otuđe umetninu bez odobrenja vlasnika umetnine. Kako se Rerihov muzej u NJujorku nije oglašavao, i kako su dela na trajnoj pozajmici, vlasnici tih slika su građani Srbije“, zaključuje on. Međutim, postoji opasnost da Srbija gubitkom Reriha potencijalno izgubi mnogo više eksponata iz Narodnog muzeja. Naslednici Eriha Šlomovića su se već sudili s državom oko vlasništva nad njegovom kolekcijom, koja sadrži Pikasa, Renoara, Matisa… godine 1996. su pobedili, da bi se ponovni proces započet 1997. završio u korist države. Tužbu su 2012. potom podneli naslednici kolekcionara Ambroaza Volara, prvobitnog vlasnika spornih umetnina, čiji je Šlomović bio sekretar. Šlomovićeva zbirka je i dalje u muzeju. Pojedine slike italijanskih umetnika (Ticijana i Tintoreta, između ostalog) koje su kod nas došle kao ratna reparacija su 2016. bile na meti italijanske države. Makuljević upozorava da „pitanje ostavine i vlasništva u zemlji u kojoj ništa nije sređeno“ ostavlja prostor za bojazan od gubitka umetnina, te da ne treba ovlastiti vlast, koja god bila, da dogovorima nalik ovom od građana otuđuje nešto izuzetno vredno. „Međunarodna potraživanja umetnina su postala unosan posao koji privlači i najprestižnije advokatske kancelarije. Srbija je siromašna i neuređena i treba da se kloni dogovora s drugim stranama. Jer, gotovo sve druge države, od Hrvatske i Slovenije do Nemačke, imaju uređeni spisak umetnina koje žele da nabave, a mi ga nemamo. Zato imamo obilje nerešenih vlasničkih i ostavinskih pitanja zbog kojih bi neko dovoljno vešt na sudu mogao relativno lako da nas pobedi, pod uslovom da ima pravnog osnova. Kako će protumačiti da smo svojevoljno dali sedam umetnina koje su legitimno bile naše“, pita se Makuljević. Odgovor se nameće - kao poziv drugim akterima da pročešljaju listu eksponata u Narodnom muzeju. Među njima uskoro neće biti Rerihovih umetnina, ali će građani, prema najavama ministra kulture Vladana Vukosavljevića, makar moći da se oproštajnom izložbom s njima pozdrave pred put. Samo da takve oproštajne izložbe ne postanu svakodnevica…