Bunt je mera etičnosti

Kultura je uvek pobuna, a njena najveća dragocenost, kako se sve češće i sve glasnije čuje na javnoj sceni, upravo je u tome što ona preispituje postojeći i proizvodi novi svet i nove vrednosti. U ovom vremenu, u mnogim umetničkim oblastima kao što su knjige, slike, film, muzika, teatar, performans, ples... jeftin bofl masovno i uporno se proglašava za kulturu, a kultura svodi na zabavu. Time se potiskuje istinski umetnički stvaralački i kritički duh, a oblikuje inferiorno, pokorno i poslušno društvo. Jasno se vidi ko sve u tom „poslu“ učestvuje, od institucija predvođenih vlašću do pojedinaca bez savesti... BUNT se svojim programom opire prostoti populizma... on smatra da je pobuna neprekidni radni zadatak, smisao svake angažovane umetnosti. Ovo je deo Manifesta ovogodišnjeg sedmog BUNT-a (Beogradska umetnička nova teritorija), koji traje od 9. do 26. novembra u Beogradu. Na ovogodišnjoj manifestaciji izvedena je i nova kompozicija Ivane Stefanović, umetnice za koju je bilo predestinirano da će se baviti muzikom. Unuka pesnika i prevodioca Svetislava Stefanovića, kći estetičara i pisca Pavla Stefanovića i majke, profesorke klavira Vere Bogdanović, neminovno je bila upućena na muziku. Imala je 17 godina kada je upisala Muzičku akademiju. O ovoj novoj kompoziciji za NIN govori: „Moja poslednja kompozicija Mala otkrovenja napisana je za duo violončela i posvećena je sjajnim izvođačima, Sandri Belić i Nemanji Stankoviću. Ona je deo jednog većeg projekta koji me okupira već neko vreme i koji ima zajednički naziv Parafernalije. Ta reč potiče iz rimskog prava i označava imovinu žene koja nije deo miraza. To je imovina koja ne podleže tuđoj upotrebi i ne može se prenositi ni na koga. Stvari koje se označavaju kao parafernalije najčešće su bezvredne i drugima ništa ne predstavljaju, ali ipak jesu specifična imovina žene. U mojoj radnoj sobi, vremenom se sakupilo mnogo materijala koji je bio u skicama, u zapisima, video/klipovima... Sve je to za mene bila neka vrsta parafernalija. Prošle godine sam priredila autorski koncert koji je bio posvećen mojim parafernalijama i kojim sam želela da obeležim svojih 50 godina umetničkog rada. Inače, nisam sklona prebrojavanju godina, još manje jubilejima, ali sam ovim projektom htela da napravim neku vrstu autopoetičkog preseka svega onog različitog čime sa se u svom muzičkom životu bavila. A tu je bilo, osim muzike, i pozorišta, i radiofonije, i muzičkog teatra... Kompozicija Mala otkrovenja je neka vrsta aluzije na Beketovu dramu Srećni dani? Da, ta drama se događa u nekom postapokaliptičkom vremenu gde njih dvoje sede u đubretu najpre do pojasa, a potom do vrata ali govore o „srećnim danima“. U mom „malom (muzičkom) otkrovenju“ naizgled je sve vrlo nežno, a zapravo je teško i sumorno. Meni je ta vrsta alegorijskog govora neophodna. Bili ste jedan od osnivača BUNT-a? BUNT je započeo i danas ga vodi LJubiša Jovanović. Te prve 2013. godine sam bila među osnivačima, pomoćnik u svemu u čemu je bilo potrebno. Sve što se tada desilo bilo je isključivo volonterski. Zato smo i dobili Aprilsku nagradu grada Beograda. Danas sam navijač BUNT-a, i publika i volonter u svemu u čemu mogu da budem od koristi, ali i autor. Kao slušalac iz publike, vidim da je BUNT postao neka vrsta profesionalne mere, umetničke i etičke, on pokušava da nas sačuva od svega jeftinog i lošeg što nezaustavljivo nadire i kroz medije i kroz ukupnu atmosferu u društvu. Kako je to moguće? Moguće je jer ova manifestacija pre svega stoji na snazi uverenja a ne interesa, jer ima nekoliko jasno profilisanih fokusa. Prvi je čuvanje visokog umetničkog kvaliteta, drugi je promocija mladih a treći fokus je na mladima sa posebnim potrebama. Najzad, četvrti fokus festivala je da vraća zaboravljeni sjaj delima iz prošlosti, i dovodi na pozornicu one izvođače koji bi zasluživali da ih čujemo mnogo češće nego što je to slučaj. BUNT vodi računa da se ne zaboravi šta je bilo pre nas. Tako je ove godine početak festivala posvećen Enriku Josifu i Ludmili Frajt, a potom su se čula i (pre)dugo neizvođena dela Miloša Petrovića i Nikole Hercigonje... Sa generacijom mladih umetnika dobili smo novo čitanje i nove intepretacije. U znaku te kombinacije čitanja starog i pronalaženja novog, dobijaju se snažne inovacije. Recimo, sopran Katarina Jovanović otpevala je Uspavanku Ludmile Frajt iz 1971. Modernizam u muzici o kome govorite imao je tokom sedamdesetih, pa čak i osamdesetih, svoje dobro mesto u javnosti, posebno na RTV Beograd? To je bilo vreme kada je modernizam bio dobrodošao, a Katarina je danas od toga napravila vibrantni, minijaturni muzički performans. Isto se dogodilo sa interpretacijama violinistkinje Jelene Dimitrijević, flautistkinje Simonide Rodić, čembaliste Milana Popovića, pijanistkinje Nataše Penezić... Dogodilo se i da je pronađena kompozicija Enrika Josifa koju nismo poznavali i sada smo je prvi put čuli u interpretaciji poletnog ansambl Metamorfozis. Program BUNT-a se kreće od Baha do Ane Gnjatović i Jasmine Mitrušić, od pedagoškog master programa svetski poznate pevačke dive Marjane Lipovšek do mladog violončeliste Vuka Ovaskainena, od Šubertovih pesma koje se ređe čuju a sada ih izvode Katarina Jovanović i Dejan Sinadinović, do promocije zbornika o komičnoj operi Dejana Despića, od Bahove umetnosti fuge koju izvodi ansambl hor flauta Flautino Lola klasik do jednodnevne konferencije o ulozi umetnosti danas, pod nazivom „Glas kulturne baštine u Evropi“ u saradnji sa organizacijom Evropa Nostra. Festival zatvara Kanadski gudački kvartet Molinari koji na programu ima dela Ane Sokolović i Snežane Nešić. Od devedesetih do danas, mnogo je učinjeno da se savremena muzika protera sa javne scene? Da. Kao da je bio plan. Najpre prodor turbofolka, pa prodor ratne „estetike“, pa prodor banalizacije, a sada i marketinške kul-kulture... Da li je BUNT jači kada okolnosti ne idu na ruku, kao što u Srbiji poslednjih godina ne idu pa mladi ljudi sve više napuštaju zemlju? Danas je toliko naših muzičara svuda na raznim stranama sveta da bi se moglo formirati više simfonijskih orkestara. Tako je i sa kompozitorima. Mnogi od ljudi okupljenih oko BUNT-a su u nekom trenutku bili u inostranstvu pa su mogli i da ostanu tamo. I LJubiša Jovanović, i Katarina Jovanović, pa i ja, na kraju. Razni su razlozi zbog kojih smo se vratili, ali zajedničko nam je da smo se vratili. I svi imamo zajedničku meru opiranja trendu kulturnog propadanja. Ne, nećemo da propadnemo, daćemo sve od sebe da se to ne desi. To je u kulturi i umetnosti veliki motiv. Umetnici moraju da stvaraju i da propagiraju vrednosti: moraju da prave filmove, moraju da slikaju, moraju da pevaju, moraju da glume... i taj moćni motiv daje rezultate. Nema te politike koja može da prisvoji nešto što je delo umetnosti. Mogu da pokušaju da izmišljaju nagrade, „karijere“, ali to sa umetnošću ne ide tako. Ili jeste ili nije... Ovde se većina pravi kao da je sve u redu, a znamo koliko je vlast, odnosno njeni pojedinci na vlasti, zainteresovana uglavnom za ono što su njihovi favoriti u kulturi? To što se ljudi prave da je sve u redu ne znači da ne vide ono što nije u redu – od javnog jezika, preko uličarskog tona do toga da se neki političari ponašaju kao navijači, a navijači uvode red. Ipak, moram da ukažem na jedan paradoks. Postoji velika diskrepancija između onoga koliko se i kako ulaže u kulturu i umetnost i onoga što se dešava. Današnja umetnička scena je toliko živa i sva vri od kvalitetnih događaja, a sve to dolazi iz dubinskih umetničkih resursa, ne zbog budžeta ili neke druge vrste podrške i podsticaja. Možemo samo da se divimo toj neverovatnoj umetničkoj snazi koja i u nepovoljnim vremenima ume da govori glasno. Zvanična kulturna politika favorizuje nešto drugo od ovoga o čemu vi govorite? Uočljivo je da Ministarstvo kulture favorizuje konzervativne pojave i prakse. Ima mnogo dokaza o tome pa je logično zapitati se po čemu su neke izložbe, neke manifestacije, neki poduhvati relevantni za srpsku kulturnu scenu? A sve pod čuvanjem tradicije? Čuvanje tradicije je i te kako potrebno svakom društvu. Međutim, ključna reč ipak mora biti savremeno, jer bez savremenog stvaralaštva nema ni kulturnog profila zemlje, nema ni kulturnog identiteta, niti samopouzdanja građana. Bili ste u Nacionalnom savetu za kulturu, bili ste pre toga državni sekretar za kulturu, imate i to iskustvo? Svim snagama sam za to da se za kulturu odvaja najmanje jedan odsto iz nacionalnog budžeta, jer je to minimum minimuma. Ali tu postoji još jedno pitanje, a to je na koji način se distribuira postojeći novac, tj. kako se raspoređuje onaj koji je već u budžetu za kulturu. U samom sistemu raspodele sredstava postoje razne zamke i niše kroz koje se novac preliva, razliva, gde se lako prenebregava profesionalnost, gde se dobacuje onima koji su „pogodni“... U Srbiji postoji ozbiljna glad za kulturom. Sigurna sam da je to kapitalno važno i da se za to vredi boriti. U svakom gradu u Srbiji ljudi su željni dobrih umetničkih izvođenja, dobrih predstava, dobrih izložbi, književnih manifestacija... Do njih treba dopreti i kontinuirano, ne samo sporadično. Poslednjih pet godina ste organizovali tribine Novi zvučni prostori. Ko je sada u fokusu? Od 2014. sam obnovila razgovore o novi(ji)m delima iz pera srpskih kompozitora, jer takvih tribina predugo nije bilo zbog čega su neki veoma važni stvaralački dometi prošli u nezasluženoj tišini. Tribine „Novi zvučni prostori“ podrazumevaju da se najpre sasluša delo posle čega sledi razgovor sa muzikolozima, izvođačima, producentima, stručnjacima raznih profila. Na tribinama smo do sada predstavili 35 novih dela domaćih autora svih generacija i stilova i estetika i promovisali više od 25 kompozitora, bez obzira na to da li trenutno žive u Srbiji ili ne. Sve ove razgovore vodila je veoma kvalifikovano Zorica Premate koja upravo sada priprema i sledeću tribinu posvećenu Ani Sokolović, kompozitorki koja živi i radi u Kanadi gde ima status kulturnog blaga te zemlje. Zajednička ideja tribine i festivala BUNT bila je da ove godine upravo ona bude gost. Zar ona nije i kulturno blago Srbije? Vrednosti treba sakupljati, a ovdašnja publika treba da ima mogućnost da ih čuje i vidi. Uskoro će, u saizdavaštvu sa RTS-om, izaći i zbornik radova sa svih dosadašnjih tribina „Novi zvučni prostori“. Tako će bar jedan broj naših značajnih savremenih kompozicija steći i „drugi život“, a moje zadovoljstvo zbog toga je zaista veliko.