Vladimir Vlada Petrić (1928-2019)

Poslednji put smo razgovarali u januaru 2018. u hotelu Premijer u Vrdniku podno Fruške gore, gde je boravio sa suprugom Darom Čalenić. Zahtevao je da mu pošaljem pitanja kako bi znao šta me zanima. Poslala sam ih imejlom, a kada smo se sreli rekao mi je da su od deset mojih pitanja dva toliko glupa da je nedostojno odgovarati na njih. Ostala je ocenio sa devet minus, pa sam mu uzvratila da je devetka od profesora na Harvardu značajan uspeh. Vladimir Vlada Petrić je profesorsku karijeru započeo na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, a nastavio je na čuvenom Univerzitetu Harvard, gde je osnovao i dvanaest godina upravljao Harvardskim filmskim arhivom, sa ciljem da promoviše film kao umetnost i podstakne njegovo multidisciplinarno izučavanje. Kao filmski kritičar objavljivao je tekstove u Politici, časopisu Književnost, u NIN-u, kao i u uglednim stranim časopisima Sight and Sound, Cinema Journal i Film Quarterly. Kao teoretičar, Petrić je usredsređen na sinematička, specifično filmska izražajna sredstava. Među njegove najznačajnije knjige spadaju Čarobni ekran, Šekspir i film, Uvođenje u film, Razvoj filmskih vrsta, Film i snovi, Konstruktivizam u filmu… Bio je aktivan kao filmski stvaralac, proširujući svoje traganje za „čistom filmičnošću” u praksi, kroz filmove i filmske eseje Nemilosrdni anđeo, Simfonija ruku, Zid uspomena, Emili Dikinson… Osnovao je nagradu za najsinematičniju sekvencu (do 10 minuta trajanja) u čast Slavka Vorkapića na Festivalu autorskog filma u Beogradu. NJegova supruga, glumica Dara Čalenić, finansira dve nagrade na Sterijinom pozorju za glumca i glumicu do 30 godina starosti. Sve što su njih dvoje stekli, zaveštali su kulturnoj baštini svoje domovine, filmu i pozorištu. Prvu filmsku projekciju doživeo je kao dečak u vašarskom šatoru u bosanskom Prnjavoru, gde je rođen: „Ta pokretna slika na mene je oduvek delovala kao magija koja nažalost jenjava. Vašari su u mome detinjstvu predstavljali susret sa čudesnim događajima…“ Govorio mi je tada da ne žali ni za čim. Kao mlad je preživeo razne neprijatnosti i tragedije - gubitak majke u osmoj godini, proterivanje iz NDH u Srbiju. Ali, imao je i sreće. Mogao je da doktorira u Rusiji, ali nije pristao da postupa onako kako su mu sugerisali profesori čuvenog Institutu za kinematografiju (VGIK). U Ameriku je otišao kao gost filmskog odeljenja Muzeja moderne umetnosti (MoMA), a zatim postao prvi doktor nauka iz oblasti filmske umetnosti na novoosnovanom odeljenju za film njujorškog Univerziteta. Amerikanci su tih godina bili u „hladnom ratu“ sa Rusima, pa je to bilo vrbovanje najboljeg u jednoj oblasti. Na Harvardu je prikazivao i filmove jugoslovenske kinematografije - Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Ante Babaje, Želimira Žilnika, a kada je studentima dao spisak od 50 remek-dela svetske kinematografije koje moraju da znaju, uključio je i film Emira Kusturice Dom za vešanje, rekavši da je to remek-delo! Pre skoro pola veka režirao je savremeni srpski mirakl, koji je napisao Zoran Mišić inspirisan našim narodnim pesmama iz vremena kosovskog boja, pod naslovom Slovo svetlosti. Tada vlast nije blagonaklono gledala na popularisanje kosovskog mita. Muziku je komponovala LJubica Marić. Dugotrajne pripreme (pet godina!) tog projekta, njegovo kratkotrajno izvođenje na sceni Srpskog narodnog pozorištu u Novom Sadu (devet izvođenja!), pre no što je predstava skinuta sa repertoara, sve što se tim povodom događalo tokom tih pet godina, Petrić je beležio u svoj rediteljski dnevnik. Objašnjavao mi je da je to još uvek nezavršena knjiga koja ima oko 800 stranica. Kao što je sa finim cinizmom govorio o svemu, tako je gledao i na smrt: „Uskoro upadam u devedesetu, ali nikako da dokučim zašto je Svevišnji, koji je u Americi prekršten u Inteligentnog Dizajnera (ID), sve ovo smislio, stvorio. Odavno sam shvatio besmislenost takvog korišćenja razuma, pa bih najradije sa Darom otišao u Švajcarsku gde postoji klinika koja na najsofisticiraniji način obavlja eutanaziju.“