Kućna sreća

Ah, Boncarevo, Boncarevo! Videh, u prošli petak, i to dugo očekivano čudo! I to iz „mercedesa“ mog Pavla, agenta CIA koji me dovezao iz Beograda, jer je u prestonici nastala panika u obaveštajnim krugovima oko Šojguovog prstena?! Kao, otkud znam da je taj prsten Šojgu dao mom Majoru? Eh, otkud znam?! Ko da nemam krtice i u Kremlju... Nego, preko Boncareva, brale, od Niša do Bele Palanke stiže se za – četrnaest minuta! Još malo pa će moja Blanš Palanš da postane niško predgrađe! A tih par minuta kao da prolaziš kroz Švajcarsku, recimo, pored Gotharda na čijem vrhu je manastir Svetog Bernarda, duhovnog vođe krstaških ratova. Verujte, čini mi se da mi je Trem, najviši vrh Suve planine, nadohvat ruke. I sve je to bajkovito, ali zato ne vidiš više Sićevo, Dolac, Crvenu reku, a to su još živa sela, ali kojima, eto, nije suđeno da pored njih prođe Evropa... Samo da se klizišta, kod prvih obilnih kiša, ne sjure i zaustave tu istu Evropu koja hita za Tursku, a i dalje... A na književnoj večeri u Beloj Palanci govorio sam o Veroniki, mom najnovijem romanu. A ona je bila jedna od onih šest Isusovih žena koje su jedino i ostale ispod Raspeća, a apostoli, sve dični muškarci su se brže-bolje razbežali kao miševi. E njih hrišćanska crkva diže u nebesa, a imena onih hrabrih žena pominju se sa, tek, na pola usta! I sem majke Marije, sve ove žene su, manje-više, ukaljane. Marija Magdalena se, gle, sa Isusom ljubila u usta, a Lazareve ćerke, Marija i Marta su svojim dugim kosama brisale Isusova stopala, a Veronika je, maltene, kriva što je Isusu lice ubrusom brisala i što je na ubrusu ostao njegov lik. Galome i Kleopa su, takođe, bile „sumnjivog ponašanja“. Ispašće, bre, da je ranohrišćanstvo bilo jedan jak feministički pokret! U svakom slučaju, apostoli su izgleda sporedni likovi koji su se tek kasnije osilili i Isusovo učenje potpuno iskrivili. To vam je kao da proučavate Marksa iz Lenjinovih spisa. K. G. Jung, moj guru iz Švice se na ovo nadovezuje: „Ako između Marksa i Lenjina jedva da ima pedesetak godina, čini mi se da od Isusa do Nikejskog sabora ima takođe svega pola veka! Jer, ako je po starim srpskim rodoslovima Olimpijada, mati Aleksandrova, prababa cara Likinija, a on vlada zajedno sa carom Konstantinom, onda ne postoji šeststo godina! A toliko deli Olimpijadu iz četvrtog veka pre nove ere, sa praunukom Likinijem koji, jelda, živi u četvrtom veku nove ere?! To tvrdiš i u romanu o Veronici pa se posle čudiš što svi misle da si skroz pošandrcao!“ A šta ćete, tek, reći na ovo. Elem, prošle nedelje, potpisao sam ugovor za televizijsku humorističku seriju Vaćaroši. Jedna epizoda je o izvesnom pop Vići iz Bele Palanke koji od nasmrt bolesnog tajkuna Krste traži novac za megaprojekat. A megaprojekat podrazumeva rušenje Bele Palanke, ispod koje je rimski grad Remizijana. Za megaprojekat pop Vića traži novac kao da će da gradi „Beograd na vodi“. Krsta brzo kapira da ima posla sa vaćarošem koji je raščinjen i optužen za osnivanje sekte „Deca Nikite Remizijanskog“. Zbog toga mu preti zatvor i raspop Vića se sprema da beži za Novi Zeland. Ispratim popa Viću za Novi Zeland i iz Gročanske krenem u cvećaru da kupim cveće Aleksandri, a ona i Veka slave godišnjicu braka. Stane mi oko na crvenim koralima divnog imena: „Kućna sreća“! Kad, šta se ispostavi? „Kućna sreća“ je poreklom sa Novog Zelanda! Za ovo moja Crna ima objašnjenje: „Kako ne razumeš? To cveće ti je pop Vića poslao sa Novog Zelanda u znak zahvalnosti što si ga ovekovečio! Kao što će se i tvoj Alek pamtiti, pre svega, po Boncarevu!“