Erdoganov svilen gajtan

Teško da Redžep Tajip Erdogan sam po sebi za bilo koga može biti dobra vest, a kada još traži glavu nekoga za koga misli da je onomad, tokom neuspelog državnog udara, radio o njegovoj glavi, problemi se multiplikuju. Baš jedan takav, Mohamed Dahlan, nekadašnji moćni šef palestinske obaveštajne službe, kome su tamošnje vlasti sudile zbog korupcije nakon što je izbačen iz svoje stranke Fatah, ima srpsko državljansto od decembra 2013. Štaviše, nekoliko meseci ranije tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić uručio mu je Orden srpske zastave drugog stepena zbog, kako je objašnjeno, „učvršćivanja miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata”. Da stvari budu komplikovanije, nakon što je u Emiratima bio savetnik šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, Dahlan, prema pisanju medija, već duže vreme s porodicom, koja je takođe dobila srpsko državljanstvo, adresu ima i u Beogradu i to u luksuznoj vili na Dedinju, u kojoj je nekada stolovao bivši predsednik Srbije Boris Tadić. I baš za tog i takvog odlikovanog državljanina Turska nudi 635.000 evra za informacije koje bi mogle dovesti do njegovog hapšenja. E sad, nije da Erdogan zbog iste stvari ne goni pola Turske i pride juri sumnjivce na raznim meridijanima, uključujući i Fetulaha Gulena, koga je označio kao organizatora puča, ali nije ni da je Dahlan „bez istorije“. Potencijalna „mina“ za srpske vlasti nije to što se Palestincu „prišiva“ trovanje lidera PLO Jasera Arafata, što su njegovi saradnici dovođeni u vezu sa likvidacijom novinara DŽamala Kašogija, ni to što je, kako navode mediji, logistički sasluživao egipatskom komandantu Abdelu Fatahu el Sisiju kako bi s vlasti zbacili bivšeg predsednika Mohameda Morsija. Nije problem ni to što predsednik Srbije Aleksandar Vučić zna da bi Dahlana Erdogan, kao i hiljade drugih samo kad bi ih se dočepao, „nabio na kolac“ i proglasio se Alahovim mlađim bratom. Nevolja za Vučića je to što je Dahlan bio čovek za vezu s Emiratima, a iz tog prijateljstva „rodio“ se projekat Beograd na vodi, Etihad Ervejz je postao manjinski vlasnik Er Srbije, a u srpsku poljoprivredu duboko je zabrazdila kompanija Al Dahra. Naposletku, u oktobru je poslanica i potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić navela da Dahlan i njegov saradnik Adham Abo Madalala imaju dogovor s vrhom SNS-a za izvoz oružja na Bliski istoki i kao dokaz, između ostalog, ponudila i fotografije predsednika Srbije i dvojice Palestinaca. Kao i u mnogim drugim slučajevima, videli smo klasični iskaz Vučićeve političke dramaturgije koja podrazumeva marljive protagoniste i obavezne antagoniste kojima je jedino destrukcija na umu. Sada bi tom srpskom prijatelju Erdogan želeo da „izmeri rep“, a u toj nameri mogao bi da potraži pomoć, kako je rekao tokom poslednje posete Beogradu, svog beogradskog prijatelja - predsednika Vučića. U ovakvom scenariju, a znajući nagle zaokrete turskog predsednika, Redžep Tajip bi mogao da se opseti da između Beograda i Ankare istinski ne postoji ni minimum saglasnosti o političkim prilikama na Balkanu, uz obavezni dodatak za Srbiju nimalo prijatnog postkonfliktnog narativa i činjenice da su Srbi i Bošnjaci predugo bitisali s one strane međusobnog poverenja. I još bi mogao da zaboravi na jezik tokom oktobarske posete, kada je političke stavove ispovedao jezikom ekonomije, trgovine i građevine, kao i da je većinu potencijalnih turskih investicija usmerio ka Beogradu, što je u Sarajevu izazvalo neskriveno razočaranje. Daleko od toga da je beznačajno i da bi mogao da se vrati mantri o Kosovu kao svojoj drugoj zemlji. Na koncu, dogodi li se da Erdogan zaista zaključi da srpske vlasti mogu biti rešenje njegovog problema, Vučić bi mogao doći u poziciju da se njegova regionalna politika ne meri frazama o dobrosusedskim odnosima već onim što isporučuje moćnijima. Svakako, poslednje što mu treba u vremenu kada kosovsko pitanje ulazi u finale je konflikt sa zemljom koja ima bar deset puta više stanovnika, nekoliko desetina puta veći bruto domaći proizvod i predsednika koji je šampion u pretvaranju prijatelja u neprijatelje.