Koliko vredi evropska karta

Ako vlast, koja se deklariše kao proevropska, najavljuje donošenje deklaracije o političkoj nezavisnosti i vojnoj neutralnosti zemlje, a predstavnici različitih opozicionih stranaka potpisuju Deklaraciju o političkoj budućnosti moderne evropske Srbije – šta se, zapravo, ovde dešava? Da li je u toku donošenje prelomne odluke o zajedničkoj budućnosti, ili se samo predizborno potežu sva raspoloživa sredstva u cilju borbe za vlast? I odakle, uopšte, priča o odnosu prema Evropskoj uniji u trenutku kad ni sama Unija ne zna kako da pristupi procesu proširenja, dok, istovremeno, Srbiju potresaju brojne krupne afere i lomi sve dublji jaz između „naših“ i „njihovih“ - zbog čega se sve češće govori o opasnosti od unutrašnjih sukoba? Baš zato, reći će mnogi, i drugačije završiti rečenicu: da se tema od ogromnog značaja za budućnost ne bi zaboravila pod pritiskom drugih. Odnosno, upravo da bi se, isticanjem u prvi plan geostrateških pitanja, skrenula pažnja sa neprijatnih činjenica. Predstavnicima vlasti je lako da pomire svoju deklarativnu „evropsku orijentaciju“ i najavu deklaracije o političkoj nezavisnosti: njihovo biračko telo već je potvrdilo kapacitet da „proguta“ jednu vrstu poruke ujutro, a sasvim drugačiju uveče. I već sedam godina ne postavlja pitanje o logičnosti koalicije u kojoj su, recimo, i proruski orijentisani Nenad Popović i SPO, koji se zalaže ne samo za ulazak u EU, već i u – NATO. Usvajanje još jedne deklaracije u „državotvornom“ pakovanju, zato, biće samo logičan nastavak priče o „borbi za interese Srbije“ i, kako reče Aleksandar Vučić, „potvrda i unutrašnje i spoljne politike koja je dala rezultate i izazvala poštovanje celog sveta“. U opozicionim redovima, međutim, stavljanje na dnevni red Deklaracije o političkoj budućnosti moderne evropske Srbije, na inicijativu Udruženja Srbija 21, dodatno je potpirilo opštu svađu, do koje se dospelo u procesu predizbornih priprema, započetih idejom o zajedničkoj borbi za izborne uslove. Jedan deo opozicione javnosti, naime, sumnja da je reč o pripremi nastanka nove stranke koja bi trebalo da izađe na izbore i obesmisli ideju o bojkotu kao načinu pritiska za dobijanje fer izbornih uslova. Ključni argument za takve tvrdnje trebalo bi da bude činjenica da se, među potpisnicima Deklaracije, među čijim inicijatorima je Bojan Đurić, savetnik predsednika Privredne komore Marka Čadeža, nalaze brojni članovi Demokratske stranke, poznati po skeptičnom odnosu prema ulasku DS u Savez za Srbiju i odluci o bojkotu predstojećih izbora. Pored Nataše Vučković, Gordane Čomić, Vesne Marjanović i drugih iz DS, Deklaraciju su potpisali i Marko Đurišić iz Socijaldemokratske stranke i Aris Movsesijan iz Nove stranke - što je podstaklo podsećanja da se Nova jasno protivi bojkotu te da do najavljenog stvaranja Ujedinjene DS još nije došlo, a time i novi niz spekulacija o kojekakvim šurovanjima i zakulisnim delovanjima. U teoriju o pripremi nove stranke koja bi učestvovala na izborima lako se uklapaju i činjenice da je među potpisnicima i Petar Miletić, član predsedništva Pokreta slobodnih građana, koji se još uvek lomi oko odluke o izlasku na izbore, ali i neki predstavnici nevladinog sektora, kao što je Milan Antonijević, izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo i organizator (pokušaja) dijaloga vlasti i opozicije i Bojan Klačar, izvršni direktor CeSID-a, i učesnik tih razgovora. Zagovornici te škole mišljenja idu i dalje od priče o obesmišljavanju bojkota i govore o planu da budući koalicioni partner SNS ne bude SPS, već neka jasno proevropska snaga. U atmoferi opšteg podozrenja, za opovrgavanje tih teorija nisu, izgleda, dovoljna uveravanja potpisnika Deklaracije da ni o kakvoj novoj stranci nije reč. Tvrdnja Gordane Čomić, recimo, da je u dokumentu sadržana politika za koju se DS zalaže već 30 godina i da je „odluka o bojkotu doneta i ima se poštovati“ lako pada u drugi plan pred primedbom Zorana Živkovića da u tekstu, sa kojim se slaže, nedostaje da piše „ko je kriv za to u kom je Srbija stanju i na kom je putu“. Živković kao krivca vidi vlast Aleksandra Vučića, a njegova primedba deluje kao još jedan argument za sumnju u namere potpisnika Deklaracije. Izgleda, zato, da će opšteuverljiva „presuda“ o tome ko je u pravu stići tek sa podnošenjem izbornih lista. A može li se, u međuvremenu, reći makar koliko je biračko telo kome je potrebna proevropska punuda na izbornom meniju? Tačnije, koliko je proevropski orijentisanih građana u opozicionom delu biračkog tela, za čiju se naklonost bore potpisnici Deklaracije, bilo kroz stranke kojima pripadaju, što je jedina činjenica koja sada postoji, bilo kroz zamišljeno stvaranje nove organizacije? Prema podacima kojima raspolaže Srđan Bogosavljević iz Ipsosa, za 20-25 posto od onih oko pet miliona birača koji su zaista prisutni u Srbiji, može se reći da su proevropski orijentisani i jasno protiv Vučića i njegovih naprednjaka. Ali, među njima je i deo razočaranih u sve stranke, pa verovatno na izbore neće izaći. Pogled unazad, uostalom, pokazuje da se večni snovi o apstinentima koji će se iznenada probuditi i rešiti stvar, nikad nisu ostvarili – od 2000. naovamo, na parlamentarnim izborima učestvovalo je između 3,8 i 4,1 milion birača, s tim što se u poslednja tri izborna ciklusa taj broj smanjivao (2016. je glasalo 3,8 miliona). A s obzirom na izraženu tendenciju pada, pre svega zbog pada broja stanovnika, Bogosavljević procenjuje i da, u idealnim uslovima, odziv sada teško može ići preko 3,4 miliona. Kao jedan od mogućih repera mogao bi poslužiti rezultat Saše Jankovića, najjasnije proevropski opredeljenog opozicionog kandidata na predsedničkim izborima 2017 – za njega je glasalo nešto ispod 600.000 birača, odnosno 16,36 posto izašlih. Ali, to ne znači da proevropski orijentisanih protivnika Vučićeve vlasti nije bilo među onih oko 200.000 birača Vuka Jeremića, skoro 350.000 birača Luke Maksimovića Belog ili oko 50.000 birača Saše Radulovića (bitno različitog od današnje inkarnacije lidera Dosta je bilo). Naučili smo već da, za razliku od dosta čvrstih pristalica SNS i SPS, opoziciono orijentisani građani nisu previše verni nijednoj stranci, već se opredeljuju u poslednjem trenutku – pa zato Bogosavljević ocenjuje da priča o Evropskoj uniji ima smisla – i kao stranačka taktika, ali i zbog toga što je, u aktuelnim političkim konfrontacijama, stav prema EU skrajnut, pa su proevropske inicijative bitne i sa stanovišta afirmisanja vrednosti, kao verovatno najvažnijeg dela integracijskog procesa. Za temu koja inspiriše razgranatu diskusiju, ovde ima prostora samo za još jedno drugačije mišljenje. Recimo, ono koje zastupa politikolog Boban Stojanović. „Niko od nas, bilo građana, bilo političkih subjekata, dok je Vučić na vlasti, neće odlučivati ni o čemu. Ni o EU, ni o Kosovu, ni o porezima, ni o kulturnom sadržaju. Kakvo je trenutno stanje, niko ni na izborima neće odlučivati ni o čemu, jer živimo u državi koja nije slobodna“ – glasi jedan od tvitova u nizu kojim se, ponovo, založio za ujedinjenje svih opozicionih snaga uz stavljanje vrednosnih razlika sa strane. I to sve do povratka demokratije, „a onda svako na svoju vrednosnu stranu, u normalnu političku debatu i političku borbu“. Ako se, posle svega, uopšte znamo šta je to normalna politička debata.