Novi svetski nered

Ako neko još sumnja u moć reči, ne treba ga ubeđivati ni svetim ni revolucionarnim knjigama, ni filozofima, ni pesnicima. Od prethodne sedmice dovoljno je dati mu da posluša kratku izjavu Majka Pompea, državnog sekretara SAD. „Nakon pažljivog proučavanja svih pravnih aspekata, Sjedinjene Američke Države su zaključile da gradnja izraelskih civilnih naselja na Zapadnoj obali nije, po sebi, u neskladu sa međunarodnim pravom“, rekao je Pompeo novinarima prošlog ponedeljka. Samo jednom rečenicom sedamdeseti državni sekretar u istoriji SAD šutnuo je istoriju barem 40-50, a možda i svih sedamdeset godina unatrag. Jer taj „aspekt“ politike Izraela čak ni njegova najupornija saveznica do sada nije smela da podrži. Godine 1967, kada je Izrael počeo da gradi na Zapadnoj obali, Teodor Meron – da, baš onaj Teodor Meron – bio je pravni savetnik izraelskog ministarstva spoljnih poslova. Zaključio je da je gradnja protivna odredbama Četvrte ženevske konvencije, koja kaže da okupator ne sme da naseljava svoje stanovništvo na okupiranu teritoriju. Godine 2012, pak, Talija Sason, izraelska pravnica koja je po nalogu vlade istraživala mutne tokove gradnje, u razgovoru sa novinarom Hareca podvukla je da Vrhovni sud Izraela već 45 godina uporno zaključuje da za Zapadnu obalu važi međunarodno pravo, dakle i pomenuta konvencija. Ako tako već decenijama misle istaknuti izraelski pravnici, ni SAD nisu imale mnogo izbora, pa je 1978. administracija predsednika DŽimija Kartera objavila da gradnju smatra nezakonitom. Karterov naslednik Ronald Regan odstupio je za korak, i naselja nazvao samo „nelegitimnim“, ali manjak američkog oduševljenja građevinskim poduhvatima Tel Aviva trajao je sve do ere Donalda Trampa. Godine 2016. Obamina administracija to je implicitno potvrdila ne blokirajući rezoluciju kojom su Ujedinjene nacije tražile da se gradnja obustavi. Trampova Amerika je za manje od dve godine sve ove decenije obrisala, i time što je prihvatila Jerusalim kao glavni grad Izraela (decembra 2017), priznala izraelski suverenitet nad Golanskom visoravni (marta 2019) i proglasila naselja na Zapadnoj obali zakonitim, zaokružila je podršku svemu što izraelski „jastrebovi“ smatraju poželjnim trajnim ishodom izraelsko-arapskog rata iz 1967. Svaka priča o Izraelu i njegovom okruženju za ozbiljnu je knjigu, dakako, ne za novinski tekst, ali ukratko, za ovu konkretnu gužvu može se reći da je počela 10. juna 1967, kada je izraelska armija trijumfalno privela kraju Šestodnevni rat koji je vodila protiv Egipta, Sirije i Jordana. Da su Izraelci u tom ratu bili napadači, jasno je, kao što je jasno da se tadašnji Izrael, nasuprot današnjem, nije borio za dominaciju, već za opstanak. Nakon šest dana spektakularnih vojnih uspeha, izraelska armija je okupirala Pojas Gaze i Sinajsko poluostrvo (do tada pod vlašću Egipta), Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim (do tada pod vlašću Jordana) i veći deo Golanske visoravni (do tada pod vlašću Sirije). Ideja da bi okupirane oblasti trebalo i naseliti sopstvenim ljudstvom uhvatila je zalet iste godine. Novinari pomenutog Hareca iskopali su tajni dokument iz 1970. po kome je naselje Kirjat Arba, na Zapadnoj obali, uspostavljeno tako što je vojska konfiskovala zemljište tvrdeći da će ga koristiti isključivo u privremene vojne svrhe (što se može braniti po međunarodnom pravu), zapravo od početka bilo planirano kao stalna civilna naseobina (što je neodbranjivo). „Nakon izbora 1977, vlada Menahema Begina podržala je strategiju naseljavanja iza ,Zelene linije’ (linije primirja iz 1949)“, kaže zvanični veb-sajt Kneseta (izraelskog parlamenta), pri čemu „Zelena linija“ znači upravo granice Izraela pre Šestodnevnog rata. Naseljavalo se na svim okupiranim teritorijama, ali ne ravnomerno, a od osamdesetih godina njihove sudbine se razdvajaju. Na Sinajskom poluostrvu naseljenika je bilo tek nekoliko desetina ili stotina. Egipat nije uspeo da vrati Sinaj u Jomkipurskom (Ramazanskom) ratu 1973, ali mu ga je Izrael vratio sam 1982, nakon što su Tel Aviv i Kairo 1978. potpisali slavni mirovni sporazum, kojim je Egipat postao prva arapska zemlja koja je priznala postojanje Izraela. Naseljenika nikada nije bilo mnogo čak ni u Pojasu Gaze, koji je i dalje epicentar izraelsko-palestinskih sukoba. Verovatno ih je i na vrhuncu bilo manje od 10.000, a i njih je Izrael sam iselio i njihove naseobine srušio 2005. godine, kada je Pojas Gaze - ako se tako uopšte može reći - „prepustio“ Palestincima. Na onom većem delu Golanske visoravni, koji je Izrael anektirao 1981, a Trampova Amerika 2019. postala prva država koja je aneksiju prihvatila, naseljenika, kažu procene, ima oko 20.000. Ni to, videlo se u Pojasu Gaze, nije problem koji (neki drugačiji) Izrael i (neka drugačija) Sirija ne bi mogli da reše. Zapadna obala i Istočni Jerusalim, međutim, jesu baš takva nevolja. Jordan se još krajem osamdesetih odrekao prava na te teritorije, i zapravo se užasava pomisli da bi ih mogao ponovo kontrolisati, što se javlja u ponekoj mirotvoračkoj ideji, jer bi to značilo i „kontrolisanje“ otprilike tri miliona Palestinaca, sa kojima je Jordan pre samo nekoliko decenija već imao velikih i krvavih nevolja. No to ne menja činjenicu da se - po podacima CIA iz 2018 - u Istočnom Jerusalimu nalazi barem 200.000, a na Zapadnoj obali barem 390.000 izraelskih naseljenika, čiju zakonitost niko na planeti osim Izraela ne prihvata. Tako je barem bilo do one izjave Majka Pompea sa početka teksta. U vreme kada je ovaj broj NIN-a poslat u štampu, još nije bilo poznato kako protiče palestinski „Dan gneva“ zakazan za utorak, ali izvesno je da su palestinske frakcije, inače zavađene na (doslovno) mrtvo ime, sada jedinstvene. „Spremili smo plan za terensku akciju na svim nivoima kako bismo se suprotstavili okupaciji. Trampova administracija i izraelska vlada bande su koje nad našim narodom sprovode zločin. Palestinsko vođstvo ide ka tome da okonča sve potpisane sporazume sa Izraelom. Uz diplomatsku ofanzivu, mirno ćemo protestovati protiv okupacije i naseljenika“, rekao je – prema Jerusalim postu – Mahmud Alul, zamenik predsednika Fataha, uz Hamas najznačajnije palestinske političke organizacije. Jordanski ministar inostranih poslova Ajman Safadi rekao je da Trampova odluka „dublje ukopava okupaciju“ i da naselja „ubijaju mogućnost dvodržavnog rešenja“. Sto sedam demokrata iz američkog Kongresa potpisalo je pismo u kome upozoravaju da Trampov salto „bezobzirno ignoriše Četvrtu ženevsku konvenciju“ i „šalje opasnu poruku da međunarodno pravo više ne važi“. Na prošlonedeljnom sastanku Saveta bezbednosti UN, Ameriku je osudila svaka od preostalih četrnaest članica. Šta je Donald Tramp hteo ovom akrobacijom, po običaju je teško reći. Oren Liberman, jerusalimski dopisnik Si-En-Ena nazvao je odluku „poklonom za Netanijahua“, što je verovatno bilo i prihvatanje aneksije Golana. Za (još aktuelnog) izraelskog premijera i predsednika Likuda Benjamina Netanijahua svaki američki poklon pravo sa neba došao, jer se trenutno grčevito bori za opstanak na vlasti. Nakon dvostrukih izbora ove godine Izrael i dalje nema vladu, trenutno prvi put u istoriji svaki od 120 poslanika Kneseta ima šansu da je formira, a Netanijahuov glavni rival Beni Ganc, predsednik koalicije Plavo i belo, tvrdi da je celogodišnje političko natezanje pokušaj da se zaustave istrage zbog korupcije koje se protiv Netanijahua vode. Rojters je objavio tekst u kome iznosi mogućnost da je Tramp imao na umu i sopstvene izbore 2020, i evangeliste, značajan izvor svojih glasača. „Skoro da nismo lobirali, jer nas Tramp poznaje i zna u šta verujemo. Imam 68 miliona pratilaca na Fejsbuku. Kada predsednik blagosilja Izrael, oni snažno osećaju da će i Bog da blagosilja nas. Dobiće sto odsto glasova iz ovog izvora“, rekao je Rojtersu Majk Evans, osnivač nekoliko američkih konzervativnih hrišćanskih organizacija. Lična uverenja, poklon političkom savezniku, pratioci na Fejsbuku, ili sve to i nešto treće, čini se da Tramp nije imao na umu ili nije mario za ono za šta mari Majkl Moran, komentator Forin polisi, koji je podsetio da je Trampova administracija isekla granu sa koje se SAD protive ruskom grabljenju Krima, kineskom prisvajanju Tibeta i bilo kom ruskom ili kineskom budućem pokušaju da prošire granice. Van Trampovog fokusa ostalo je i to što je čak i otac izraelske države, David Ben Gurion, nakon uspešnog odbrambenog rata 1949, odbio plan generala Jigala Alona da se Izrael proširi na Zapadnu obalu, bez obzira na to što takva granica Izrael čini lakše branjivim. Ben Gurion, međutim, nije hteo da provocira tada nešto drugačiju Ameriku, a i smatrao je da je vreme da Izrael prestane da ratuje i počne da se gradi. Izrael je potom gradio i gde treba i gde ne treba, a sveža Trampova akrobacija čini gradnju mirne Palestine još težom.