Zadate kemp vežbe

Pozorišni događaj poslednjeg vikenda u Beogradu neosporno je bilo gostovanje dve zagrebačke predstave: Gradsko dramsko kazalište Gavela gostovalo je predstavom Stela, poplava u Ateljeu 212, a HNK predstavom Ciganin, ali najljepši u Narodnom pozorištu. Uz puno razumevanje opšte sentimentalnosti zbog prvog gostovanja posle skoro četrdeset godina hrvatskog nacionalnog teatra u srpskom, a imajući u vidu da je eksjugoslovenska pozorišta saradnja i razmena već odavno obnovljena, te postala redovna i čak intenzivna praksa, preći ću preko ovog konteksta i odmah se baciti na predstave. Latini bi rekli – nomen est omen. Komad Dina Pešuta Stela, poplava ima dve jasno razdvojene narativne i, pre svega, žanrovsko-stilske celine (dobro, možda i tri, ali mi to ne odgovara tezi pa ću prećutati). Prva je o Steli, druga o poplavi (naslućeni treći deo je opet o Steli, ali s iskustvom poplave). Sarajevska rediteljka Selma Spahić prepoznala je ovu razliku i, u saradnji sa scenografom Igorom Pauškom, maštovito je i duhovito scenski predočila. U prvom delu predstave scenografija je realistički prikaz enterijera sobe i hodnika u hotelu. U drugom se kulise rasklapaju, rotiraju, pokazuju nam svoju deziluzionističku pozadinu, te grade apstraktni prostor otvoren za različita tumačenja, mada je duhovita asocijacija na Nojevu barku (što potvrđuje i neonski natpis Arka 2.0) najubedljivija, jer je utemeljena u Pešutovoj metafori poplave ili - potopa. U enterijeru hotela nižu se adekvatne, realističke epizode iz života glumice Stele, doduše jasno i ubedljivo žanrovski pomerene, kako u Pešutovom tekstu tako i u glumačkoj igri, ka salonskoj komediji u stilu Oskara Vajlda i Noela Kauarda. Stela nije, podrazumeva se, bilo kakva glumica već „zvezda“ (opet nomen est omen), a pratimo je kako u prisustvu svojih najbližih koje obožava, mada im je, podrazumeva se, totalno sjebala živote (ups!), dolazi u još manji balkanski grad nego onaj u kome živi i koji je uveliko guši (konkretno, iz Zagreba u Sarajevo) da bi, iako tek u cvetu svojih pedesetih, dobila nagradu za životno delo. U ovom narativnom okviru umrežavaju se složeni porodični i ljubavnički odnosi, koliko psihološki utemeljeni toliko i kvir ili kemp iščašeni, istovremeno autentični i stereotipni. Kao u „zadatoj kemp vežbi“, tu je i Stelin dobar prijatelj, direktor pozorišta, osrednji umetnik i matori peder (odlično ga igra bivši, dugogodišnji direktor Gavele, Darko Stazić), sin-edipovac, darovit umetnik i, naravno, mladi peder (takođe odlični Filip Križan), te njena, naravno, anoreksična i aseksualna kći, isfrustrirana veganka ili vegetarijanka (takođe odlična Tena Nemet Brankov). Kao što se pretpostavlja, prva među jednakima u ansamblu jeste Jelena Miholjević, koja Stelu igra s pravom kemp merom između emocija i ironije, pravdanja i podsmeha. Iako u ovoj salonskoj komediji ima motiva koji prevazilaze stereotipne žanrovske okvire, te je ubedljivo utemeljuju u lokalni kontekst i pružaju društvenu relevantnost - opšti eksjugoslovenski palanački duh (male sredine koje guše prave talente), neizvesna sudbina umetnika koji su „preko“, u velikom svetu, napravili početnički uspeh, ali im sada valja opstati na, ipak, neprijateljskom terenu, i sl. - Pešut kao da se uplašio da će to biti prozaično, te je posegnuo za postdramskim oneobičavanjem. I tako se od Stele dobi - poplava. Prelaz od manje-više realističke priče ka alegorijskom prizoru potopa gradi monolog novinarke Ivane koja će pokušajem samoubistva u kadi izazvati poplavu. Ksenija Pajić je sigurno, tačno, svedenim sredstvima tumači kao depresivnu, „utišanu ženu“ (kako se u tekstu i kaže), koja u samrtnom času sebe vidi kao Boga, a što je lepa poetska slika kojom pisac pravi taj prelaz ka zaumnoj sceni potopa, sve s monologom hora uplakanih anđela... Pametnom odlukom da taj pretenciozni, ni duhovit, niti poetičan, niti mudar tekst hora, sama izgovori i to neutralnim tonom iz ofa, rediteljka Spahić ja scenski neutralizovala negativni efekat, te omogućila bezbolan povratak u treći deo, scenu rastanka porodice. Ipak, nije mogla da potpuno ukine utisak da je vrlo šarmantna salonska komedija htela da se prikaže kao nešto više od onog što uistinu jeste. Predstavom Ciganin, ali najljepši HNK iz Zagreba dominira njena scenografija, rad beogradskog, međunarodno priznatog scenografa Aleksandra Denića. Sasvim u stilu scenografija koje Denić već godinama radi za jednog od vodećih nemačkih i svetskih reditelja Franka Kastorfa, i ovde je reč o svojevrsnoj scenskoj instalaciji, umetničkom delu po sebi, a koje je, paradoksalno ili ne, u potpunosti u funkciji dramske fikcije. U zagrebačkoj predstavi to je realistički prikazana trošna seoska kuća koja istovremeno označava i jedan i više prostora. Ona je izvesno stilski jedinstven, trodimenzionalni objekat, ali svaka njena strana koja će se, okrećući se na rotacionoj sceni, zaustaviti pred nama, označava različiti prostor fikcije, iako se, zapravo, suštinska razlika među njima ne vidi, pa se onda pitate da li ona uopšte postoji ili je reč o fatamorgani. Ovo nije greška nego koncept i to odličan! Postoje razlike između seoskog frizeraja i romske kuće u međumurskoj zabiti, između njih i u bombardovanju razorenog Mosula u Iraku, ali su svi ti prostori, ljudskim stradanjem i patnjom metafizički stopljeni (u Denićevoj scenografiji i fizički) u jedinstvenu celinu. Osim time što je metafora univerzalne ljudske patnje i muke, scenografija diskretno razgrađuje svoju realističku pojavnost i začudnim detaljima, koje Denić i inače voli da razmaštava u budžacima svojih scenskih čudesa i krasota, makar ih samo on video, iz prikrajka im se smejao ili zbog njih suzio. Takav je i portret Šabana Bajramovića: on nije realistički detalj u dekoru romske kuće, već vrlo upečatljiva, samostalna vizuelna posveta romskom melosu, po čijim motivima su roman Kristiana Novaka i predstava Ivice Buljana i dobili ime. Već se na osnovu ove analize scenografije može pretpostaviti da je dramaturgija predstave vrlo razuđena, da je uistinu epska. Pored priče kurdskih izbeglica iz iračkog grada Mosula koji će, prilikom ilegalnog prelaska iz Hrvatske u ortodoksnu EU (negde u šumama na obalama Mure), na pravdi boga izgubiti ili život ili slobodu, tu su i stari, tradicionalni etnički sukobi, oni između hrvatske seoske, pogranične sirotinje koja preživljava od šverca (između ostalog i ljudi, izbeglica) i još veće romske sirotinje iz njihovog komšiluka, a u sve se upliće, kao posledica višestrukog misterioznog ubistva koje pokreće celu priču, i korumpirana lokalna policija, kao i istražitelji iz Zagreba koji su pod političkim pritiskom da im u javnost ne procuri bilo kakav podatak koji bi štetio hrvatskoj evropskoj agendi. Kao što melodramski naslov i nagoveštava, u osnovi radnje je ljubavna priča između mladog i lepog Roma koji želi bolji život i Hrvatice u srednjim godinama, koja se posle životnog poraza vratila u rodno mesto. Ova izuzetno razuđena dramaturgija (autori adaptacije Ivor Martinić i reditelj Buljan) očito proističe iz želje da se poštuje izvorna romaneskna naracija, razvije višeslojna i aktuelna problematika različitih klasnih i etničkih netrpeljivosti u kojima su svi vinovnici, zapravo, žrtve poretka, te stvori scenski spektakl s pedesetak glumaca, ali sve to, međutim, ne može da bude opravdanje za njene negativne posledice. Nuspojave ovakve dramaturgije jesu predugo trajanje, često bez pravog dramskog zamajca, te nemogućnost da se razviju odnosi i karakteri i tako prebaci nivo ovlašne skice, onoga što o likovima saznajemo već iz sjajnih realističkih kostima Ane Savić Gecan. Najveća žrtva dramaturške nerazvijenosti jeste sam ljubavni par, jer nam njihovo zaljubljivanje nije obrazloženo već je prikazano kao datost, kao „grom iz vedra neba“. Dramaturška nedorađenost štetila bi bilo kom fikcionalnom odnosu, ali je to još veći problem kad su u pitanju izvorno vrlo klišetizirani i sentimentalni odnosi, oni između ljubavnika izrazito različitih godina i porekla. Ni scenski šarm, energija i ekspresivnost Nine Violić, koja je Milenu postavila kao bezazlenu, iskrenu, suštinski oslobođenu mangup-ženu, ni dramska „odbrana“ Sanijeve plemenitosti i iskrene želje za boljim životom, a koju je pružio mladi Filip Vidović, nisu mogli da neutralizuju dramaturške klišee i, posledično, efekat trivijalnosti.