Kako tata kaže

Osim što je u maju 2017. najavljen kao zvanični predstavnik GIM-a, koji je sa valjevskim Krušikom ugovarao nekoliko desetina miliona evra vredan izvoz mina za Saudijsku Arabiju, otac ministra policije Branko Stefanović je početkom juna 2018. kao „pravni zastupnik“ te firme putovao i u Saudijsku Arabiju, obelodanio je Birn u ponedeljak. To je samo još jedna kockica u mozaiku koja dokazuje da ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović duže od godinu dana obmanjuje srpsku javnost tvrdnjama da njegov otac nema ama baš nikakve veze ni sa GIM-om, niti sa trgovinom oružjem. „Moj otac nije povezan sa GIM-om na bilo koji način, nema bilo kakvu vezu ili komunikaciju s tom firmom“, uporno je ponavljao ministar policije, da bi u ponedeljak, odgovarajući na optužbe Boška Obradovića, u pisanoj izjavio poručio da je više puta rekao predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da je potrebno samo da zatraži njegovu ostavku „i imao bi je u najkraćem roku, baš kao što može i da me smeni“. I Vučić je bio manje rečit nego do sada. Na sve ranije dokaze, koji su ukazivali na sumnje da tu nisu čista posla, u početku je uglavnom odgovarao kontrapitanjem – pa šta ako je otac ministra policije bio u Krušiku, da li je to zabranjeno, šta to dokazuje? U drugoj fazi je već pokušao da umanji značaj eventualne krivice u stilu da nema dokaza da se radi o krupnom kriminalu već eventualno o „malom sukobu interesa“, uporno nazivajući Aleksandra Obradovića „lažnim uzbunjivačem“, dok mu je državna sekretarka MUP-a Biljana Popović Ivković tercirala optužbama da je Obradović „špijun“, nastojeći da ubede javnost da je IT stručnjak iz Krušika podatke o sumnjivim poslovima doturao nekim medijima da bi naškodio konkurenciji firme za koju je navodno radila „gospođa mama lažnog uzbunjivača“. U ponedeljak, dan pre nego što je ovaj broj NIN-a otišao u štampu, o novim, a u stvari godinu i po starim dokazima, koje je pre nekoliko dana obelodanio Birn, Vučić je procedio samo jednu rečenicu: „Nisam video nijedan dokument, ničiji, ali ću to rado da komentarišem već sutra u Sočiju kad budem video i pročitao sva dokumenta“. U tom dokumentu i nema baš mnogo šta da se vidi – tek toliko da je Branko Stefanović 2018. putovao u Saudijsku Arabiju. Samo ne kao turista, već kao pravni zastupnik GIM-a, što je navedeno i u zahtevu za dobijanje saudijske vize i u samoj vizi, koja mu je odobrena. Mnogo uverljivije od ministra Stefanovića u slučaju pronađenog oružja kod Jajinaca, jedan zahtev za vizu i sama viza „povezali su neka lica (Todorovića i Stefanovića seniora) sa nekim prostorima (njih dvojica zajedno su posetili i fabriku u Valjevu i kupca u Saudijskoj Arabiji), neka lica sa nekim predmetima (vlasnika GIM i njegovog pravnog zastupnika sa minama iz Krušika), neka lica sa drugim licima (Todorovića sa ocem ministra policije), koja su bila umešana u takva dela (trgovinu oružjem)“. I dok svaki dan izbijaju na videlo novi dokazi o sumnjivim poslovima Nebojšinog tate, Aleksandar Obradović, koji je prvi ukazao na sumnju da privatni trgovci nanose štetu državnoj firmi u kojoj je do pre dva meseca radio, i dalje je u kućnom pritvoru, a BIA i VBA se ne oglašavaju da li su za protekle dve nedelje otkrili ijednu nepravilnost u Krušiku, eventualnu zloupotrebu službenog položaja, sukob interesa, trgovinu uticajem, sticanje protivpravne imovinske koristi... Biće ohrabren ovakvim ignorantskim odnosom vlasti prema aferi „Krušik“ i neposlušnim medijima koji nastoje da istinu isteraju na čistac, vlasnik GIM-a Goran Todorović je preko svojih pravnih zastupnika, advokatske kancelarije Ninković, zapretio da će tužiti NIN, Danas, N1, Nedeljnik... ako nastave da informišu javnost o poslovima sa Krušikom, pozivajući se na brojne zakonske odredbe, kojima se štiti poslovna tajna. Problem je, međutim, što nema te poslovne tajne koja dozvoljava da jedna privatna firma, i to uz pomoć oca ministra policije, čerupa imovinu preduzeća čiji je vlasnik država, a samim tim i svi poreski obveznici ove zemlje. NIN je prošle nedelje prvi objavio da je posle serije napisa o povlašćenim privatnim trgovcima oružjem, u koje osim GIM-a spadaju i firme Slobodana Tešića, jednog od finansijera SNS-a, Tužilaštvo za organizovani kriminal 18. novembra zatražilo od BIA i VBA da prikupe potrebna obaveštenja „povodom javno iznetih tvrdnji o privilegovanju određenog broja pravnih lica u privatnom vlasništvu u vezi sa kupovinom i prodajom naoružanja i vojne opreme fabrike Krušik“. U međuvremenu visoki državni funkcioneri sve glasnije optužuju neposlušne medije da nanose veliku štetu Krušiku i namenskoj industriji Srbije i tvrde da je stanje u Krušiku bolje nego ranije. Iz finansijskih izveštaja proizlazi da su od 2015. do 2018. prihodi od prodaje utrostručeni, sa 3,2 na 11,2 milijarde dinara, da je poslovna dobit povećana sa 450 na 640 miliona, a neto dobit sa 254 na 460 miliona, analizira za NIN ekonomista Dragovan Milićević, uz ogradu da je veliki deo poslovne dobiti (između 240 i 361 milion dinara godišnje) rezultat „povećanja vrednosti zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda“. „Na prvi pogled deluje da Krušik dobro posluje i da nema problema sa likvidnošću, ali se zaduženost po osnovu dugoročnih i kratkoročnih kredita povećala za 230 plus 250 miliona dinara. Indikativno je, međutim, da su svi računi zbog duga od 508 miliona dinara u neprekidnoj blokadi 1.100 dana, pa je prava enigma kako kompanija nesmetano radi, a da se poverioci ne namiruju prinudnom naplatom“, ističe Milićević, koji ne isključuje mogućnost da će se dugoročne obaveze, veće od 1,1 milijardu dinara, pretvoriti u kapital države, koja je ionako 100 odsto vlasnik Krušika. NJega čudi što ni revizor u svom izveštaju za 2018. nije naveo da je račun u blokadi. Firmi čiji je račun tri godine blokiran teško da bi i jedna privatna banka odobrila kredit, pogotovo ako je već kasnila i sa otplatom nekih dospelih rata. Za Srpsku banku to, očito, nije bio problem, jer je i ona u državnom vlasništvu. I hvalospevi da sada u Krušiku radi tri puta više ljudi nego 2012. izgleda imaju neku „falinku“. Ovih dana se puno govori o mogućim koruptivnim radnjama i sukobu interesa, ali ne i o zaposlenima, mada, istine radi, i oni ćute, uplašeni od gubitka posla i odmazde ukoliko počnu da govore, kaže za NIN Ranka Savić, predsednica ASNS. „A da nije dobro – nije. Fabrika radi sa 20 odsto kapaciteta, često nedostaju osnovni repromaterijali, pa i ono malo narudžbina stoji. Dugovi se nagomilavaju. Postaje jasno da su za Krušik prošla zlatna vremena. Plate se za sada primaju, ali do kada to se ne zna. Ono što se sigurno zna jeste da ima viška zaposlenih. Da u Krušiku puno toga nije u redu i da će se problemi samo uvećavati, sindikati znaju duži vremenski period. Još u avgustu smo obavestili državni vrh, upozoravajući i tražeći pomoć. Nažalost, Krušik i njegovi problemi su postali predmet interesovanja tek po otvaranju afere. Da se stvari godinama guraju pod tepih i javnosti servira virtuelna slika o uspešnosti, najbolje ilustruje gotovo neverovatni podatak da od 3.186 zaposlenih njih 2.069 radi na određeno vreme, uz svesno i flagrantno kršenje Zakona o radu, jer 1.800 radnika radi na određeno vreme od dve do pet godina, a 180 ih radi na određeno od pet do 10 godina“, ističe Savić. ASNS je pokrenuo inicijativu da se ti radnici prime u stalni radni odnos i uputio više dopisa ministru odbrane Aleksandru Vulinu, jer po Zakonu o radu radni odnos na određeno vreme ne može biti duži od 24 meseca. Ministarstvo odbrane naložilo je Nadzornom odboru da preduzme mere, a bivši i sadašnji direktori Krušika, Mladen Petković i Vladan Lukić su predstavnicima ASNS „čvrsto“ obećali prijem u stalni radni odnos 300 radnika, koji u Krušiku rade duže od pet godina. „Obećali su, ali ne i ispunili. Poseban problem je inspekcija rada, koja se pretvorila u instrument trenutnih političkih potreba, umesto da spreči i sankcioniše kršenje zakona. Umesto da poslodavcu naloži da otkloni nezakonitost i zaposli radnike na neodređeno vreme, inspekcija se oglašava nenadležnom i upućuje zaposlene na skup i dugotrajan sudski spor, koji za radnika najčešće znači otkaz ili permanentan mobing. O ovim problemima smo obavestili sve nadležne državne organe, a odgovor smo dobili ovih dana kroz izjavu ministra za rad – da radnici treba sami sebe da štite, da ne pristaju na nešto što nije u skladu sa zakonom i da treba da ih štiti sindikat. To što je rekao ministar je tačno, jedino je zaboravio da kaže da u tom lancu zaštite i odgovornosti najjaču ulogu moraju da imaju nadležni i zakonom ovlašćeni državni organi“, poručuje Ranka Savić. I dok traje rasprava između sindikata i vlasti, 2.069 zaposlenih u Krušiku živi u stalnom strahu da li će im ugovor biti produžen ili ne, ističe predsednica ASNS, po čijim rečima oni ćute i rade šta im se kaže. Tako, kaže, ne samo u Krušiku, nastaje armija poslušnika, koja slepo izvršava sve naredbe.