Propast sa ukusom visoke politike

Nevolja baš nikada ne ide sama. Osim što bi bankrotom Srpske fabrike stakla (SFS) u Paraćinu oko 850 radnika moglo da ostane bez posla, a Srbijagas i Elektroprivreda Srbije bez mogućnosti da naplate milione evra za isporučenu struju i gas, i država Srbija bi, po procenama dobro upućenih, mogla ostati „kraća“ za priličnu svotu ako izgubi spor sa Bugarskom. Samo pre tri godine sve je, bar tako su tvrdili zvaničnici, izgledalo drugačije, a u međuvremenu se još jedna srpska privatizacija pretvorila u veliku aferu, sa elementima političkog trilera. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić 10. februara 2014. bio je ubeđen da za staklaru dolaze bolji dani. U prisustvu kontroverznog bugarskog biznismena Cvetana Vasileva, većinskog vlasnika Korporativne trgovinske banke (KTB), a preko nje i konzorcijuma bugarskih firmi Rubin i Glas industri - vlasnika staklare - Nikolić je pustio u rad 20 miliona evra vrednu novu peć za proizvodnju boca i tegli, uveravajući sve da je to „jedna je od najznačajnijih i uspešno realizovanih bugarskih investicija u Srbiji“, da će „nakon jednog stoleća ta fabrika ponovo postati lider u proizvodnji staklene ambalaže“ i da će godišnje izvoziti za „najmanje 30 miliona evra“. Dve godine ranije, Rubin i Glas industri preuzeli su preko Beogradske berze 63 odsto akcija od Srbijagasa za 35 miliona evra, a tri godine kasnije Vasilev teško da može biti poželjan strateški partner. Za njim je Bugarska sredinom 2014. raspisala poternicu Interpola, a pre toga Centralna banka Bugarske je zbog stečaja preuzela njegovu KTB, koja je iza sebe ostavila dug od 3,7 milijardi dolara. Od tada ni Cvetanu, ni paraćinskoj staklari ne cvetaju ruže. Osim što je u odnosu na 2011. broj radnika prepolovljen, sa 1.672 na 860, račun firme je, prema podacima NBS, neprekidno blokiran od 23. novembra 2016, a dug je do početka ove sedmice narastao na 645.270.806,84 dinara ili 5,2 miliona evra. Ti problemi nisu novi, jer je od 18. septembra 2014, sa kratkim prekidima, račun SFS-a zbog neizmirenih obaveza blokiran više od 540 dana. To je i logična posledica činjenice da je staklara sve vreme poslovala sa neto gubitkom, koji od 2012. nikad nije bio manji od 1,16 milijardi dinara, a rekordan minus od 13,74 milijarde dinara (121 milion evra) uknjižen je 2013. No, to nimalo nije poljuljalo samouverenost Vasileva, koji je prošle nedelje za Pečat potvrdio da je zatražio politički azil u Srbiji, vlast u Sofiji optužio je za „piratski napad, koji ima za cilj pljačku, otimanje imovine“, za premijera Bojka Borisova je rekao da je „praktično mafija“, ali je za priču o SFS najindikativnije što o toj firmi govori kao da je i dalje njen vlasnik. A nije, niti može biti, jer je Ministarstvo privrede u odgovoru na poslaničko pitanje Zorana Živkovića 28. decembra 2016. praktično potvrdilo da kupac iz Bugarske nikada državi Srbiji nije platio 6,5 miliona evra, što je bila njegova obaveza na osnovu kupoprodajnog ugovora sa Srbijagasom. Ni Agencija za privatizaciju nije uspela od Vasileva da naplati garanciju koju je dobio od svoje KTB banke, jer je u međuvremenu upravu nad njom preuzela Centralna banka Bugarske. Iako mu je tu mogućnost Agencija za privatizaciju nekoliko puta predočila, Vasilev nikada nije dostavio novu garanciju bilo koje druge banke, tako da je državni budžet ostao bez 6,5 miliona evra. U odgovoru, koji je potpisao ministar Goran Knežević, navodi se i da su rokovi za ispunjenje ugovornih obaveza kupca staklare istekli 20. oktobra 2015. i da od tada Ministarstvo privrede nema nikakva ovlašćenja da kontroliše da li je ispunio sve ugovorne obaveze. To je ujedno bio odgovor i na drugi deo Živkovićevog poslaničkog pitanja - šta je Vlada preduzela da spreči negativne posledice privatizacije staklare, čiji je dug samo Srbijagasu „veći od 30 miliona evra, a postoje i dugovi za struju i plate“. Staklara je specifična po još nečemu - što je bliža bankrotu, to je veća bitka za ključna mesta, koja u poslednje vreme popunjavaju pojedinci sa jakim političkim pedigreom. Do 23. oktobra 2015. generalni direktor staklare bio je Boriša Vuković, nekada visoki funkcioner JUL-a, savezni ministar za spoljnu trgovinu u vreme Slobodana Miloševića, ali i predsednik Partizana, što je i tada, a i sada nemoguće bez snažne političke pozadine. Umesto njega na to mesto dolazi Verica Matković. Ta promena sama po sebi ne bi ni bila interesantna za širu javnost da nova direktorka staklare nije supruga Dušana Matkovića, bivšeg potpredsednika SPS-a, ministra za industriju u prvoj SPS-ovoj vladi 1991, kasnije direktora Sartida, koga mnogi više pamte po govoru na Miloševićevom kontramitingu koji je SPS organizovao na Ušću 11. marta 1991, kao reakciju na proteste opozicije (9. marta) i studenata (10. marta). Samo pola meseca kasnije, 9. novembra, Verica Matković je dostavila obaveštenje APR-u da umesto Bugarina Ivana Điđeva za novog predsednika Nadzornog odbora upiše Milorada Pušicu, člana Glavnog odbora SNS-a. Taj podatak iz biografije nije dostavljen APR-u, ali stranačku pripadnost Pušice nije krila ni informativna služba SNS-a, koja je na svom sajtu 7. aprila 2016. objavila da je na tribini u Buljanu, uz odborničke kandidate SNS-a u Paraćinu, govorio i Milorad Mićo Pušica, član GO SNS-a. Politička ekipa u staklari nastavila je da se umnožava, jer je od 14. jula 2016, umesto još jednog Bugarina, Valentina Kirova, član Nadzornog odbora postao i Dušan Adamović, takođe član SNS-a, vrlo uticajan i čest gost na severnim tribinama stadiona Crvene zvezde. Posle kratkog stranačkog angažmana na lokalu, Adamović postaje član Izvršnog odbora SNS-a i savetnik direktora Elektrovojvodine. Na lokalnim izborima 2014. Irig je bio jedno od retkih mesta u kojima naprednjaci nisu osvojili vlast, pa je raspušten Opštinski odbor SNS-a, a dotadašnji predsednik Božidar Ivanić kao glavnog krivca za to označio je upravo - Dušana Adamovića, u to vreme koordinatora SNS-a za Srem. Sve jasnija politička dimenzija ove priče ima i dodatnu specifičnu težinu, jer je aktuelni predsednik Nadzornog odbora bio učesnik bar još jedne sporne privatizacije. Pušica je pre desetak godina na aukciji za subotičku Tržnicu izlicitirao cenu od 910 miliona dinara, uz obavezu da je dokapitalizuje sa najmanje 15,7 miliona. Šest godina kasnije ta privatizacija je, kao i mnoge druge, poništena, jer kupac nije ispunio sve ugovorene obaveze. Kadrovske promene u staklari bile su, najverovatnije, spoljna manifestacija promena njene vlasničke strukture, iako se od 2012. u Centralnom registru hartija od vrednosti nije ništa menjalo. U tom registru i dalje konzorcijum Rubin - Glas industri ima 67,84 odsto (u Bugarskoj je pokrenut stečaj za obe te firme), sam Glas industri još 32,04 odsto (uz sudsku zabranu raspolaganja sa tih 5.355.208 akcija, jer je u međuvremenu i KTB banka Cvetana Vasileva otišla u stečaj, a bila je garant za kupovinu staklare), dok ostatak od 0,12 odsto poseduju 3.834 mala akcionara. Uprkos tome, staklara u Paraćinu 16. oktobra 2015. volšebno je dobila novog vlasnika. Tog dana mediji su javili da su privatne firme, Tehnoremont iz Temerina i CPR Impeks iz Beograda - poznat i po trgovini oružjem i vojnom opremom - potpisale ugovor sa Glas industri o preuzimanju većinskog paketa akcija staklare, uz obavezu da joj deblokiraju račun, omoguće redovnu proizvodnju i tako spreče stečaj koji je već bio na vidiku. Petar Crnogorac, direktor i stopostotni vlasnik CPR Impeksa, a posredno i Tehnoremonta (CPR Impeks je 100 odsto vlasnik Tehnoremonta) saopštio je da su se novi vlasnici staklare na taj korak odlučili „isključivo da bismo pomogli srpskoj privredi i Vladi Srbije, dok je eventualni poslovni profit neizvestan i u dalekoj perspektivi“. Crnogorac je tvrdio i da su „za mesec dana CPR Impeks i Tehnoremont uspeli da spreče stečaj fabrike, da se posle više od godinu dana deblokira žiro-račun firme i izvrše sve obaveze prema državi, bankama, dobavljačima i advokatima, da se plati niz zaostalih dugovanja i tekućih potreba za uvozne i domaće repromaterijale i izmire lični dohoci, doprinosi i porezi i to u iznosu od preko 600 miliona dinara“. NIN je uvidom u finansijske izveštaje za 2014. i 2015. izračunao da je neto dobit CPR impeksa za obe te godine bila samo 185.000 evra (1.408.000 plus 823.000 dinara). Istovremeno, ukupne obaveze te firme su dramatično povećane, sa 650 miliona na 1,73 milijarde dinara, uz rast koeficijenta zaduženosti - odnos ukupnih obaveza i kapitala - sa 123 na 669. To, međutim, nikome nije bilo čudno, kao ni činjenica da je firma sa ukupno 14 zaposlenih kupila staklaru sa 60 puta više radnika. „Krvna slika“ Tehnoremonta bila je još gora - 2015. je završio sa simboličnim profitom od 815.000 dinara, ali je godinu dana ranije uknjižio 13 puta veći neto gubitak, od 10,5 miliona dinara. Zaposlenima svakako nije drago ni što je njihov novi gazda svojevremeno privođen zbog sumnje da je bio uključen u zloupotrebe na tenderima za Vojsku Srbije, od 2011. do 2013. Ta priča do sada nije dobila sudski epilog, a novinari Birn-a su nekako baš u to vreme pisali da se i Ujedinjene nacije interesuju za poslove Tehnoremonta, pogotovo za izvoz preko crnogorske državne firme za trgovinu oružjem Montenegro difens industri (MDI). U međuvremenu CPR Impeks je postao vlasnik 50 odsto akcija te crnogorske kompanije. Bilo kako bilo, samo tri nedelje posle preuzimanja staklare od Vasileva, Petar Crnogorac izdejstvovao je da njegov otac Svetozar, koji je radio u marketingu Zastava oružja i u Zastava Impeksu, postane član Nadzornog odbora Srpske fabrike stakla. Mnogi su novu promenu vlasnika dočekali kao poslednju slamku spasa za staklaru. Pogotovo što su iz CPR Impeksa tvrdili da su „sva dugovanja izmirena, a stečaj izbegnut“. U to vreme nezvanično se baratalo procenom da je staklara bankama dugovala oko 12 miliona evra, a još devet miliona evra EPS-u i Srbijagasu za isporučenu struju i gas, mada je tada već bivši direktor Boriša Vuković izjavio da je jedina alternativa gašenju da se do 19. novembra 2015. nađe strateški partner i da se dug javnim preduzećima od 32 miliona evra konvertuje u akcije staklare. „Garantujem da ćemo uraditi sve da SFS bude ponos, da će za godinu dana, ne duže, raditi punim kapacitetom, da nećemo nikom dugovati ništa i da će biti još veći broj radnika u jednom segmentu u ovoj novoj proizvodnoj liniji“, tvrdio je u novembru 2015. Pušica, naglašavajući da fabrika „ima potencijal, jer je u najsavremeniju tehnologiju uloženo 118 miliona evra“. Upravo tih 118 miliona evra, koje je pomenuo, mogli bi biti predmet međunarodne arbitraže. I kako to obično biva, tačno godinu dana od obećanja predsednika Nadzornog odbora da staklara nikome ništa neće dugovati, njen račun je blokiran, a dug raste kao kvasac. Nije to njegovo jedino neispunjeno obećanje. Na pitanje novinara kako je firma za trgovinu oružjem preuzela staklaru, Pušica je odgovorio da je cilj bio da se fabrika iz Paraćina spasi od propasti i da je „preko svojih sportskih veza“ uspeo da bugarski Glas industri poveže sa CPR Impeksom. „Ja sam garant između Bugara i nove firme – da će CPR sprovesti ugovor koji je postignut sa bugarskom stranom“, poručio je. Ta garancija očito nije ništa vredela, kao ni garancija banke Cvetana Vasileva, jer je i ona otišla pod led. U međuvremenu nominalni dug staklare samo za isporučeni gas je narastao na dve milijarde dinara, ili 17 miliona evra, što se navodi i na sajtu Srbijagasa. To je za NIN zvanično potvrdio i generalni direktor ovog javnog preduzeća Dušan Bajatović. On je, takođe, poručio da ovoga puta Srbijagas sigurno neće svoja potraživanja konvertovati u kapital. „To smo jednom već uradili i toga više neće biti“, kategoričan je Bajatović. Osim Srbijagasu, SFS trenutno duguje i EPS-u za struju 477,2 miliona dinara ili oko četiri miliona evra. U EPS-u za NIN kažu da su račun staklare u 2016. blokirali tri puta - u martu zbog duga od 33,4 miliona, u maju za 61,4 miliona i u decembru zbog neplaćenih obaveza od 153,7 miliona. EPS je tako uspeo da naplati dug iz marta i maja, ali ne i iz decembra, jer je račun staklare blokiran. Istini za volju, staklara je i ranije bila na ivici ponora. U mišljenju revizora na završni račun za 2015. navodi se da su njene kratkoročne obaveze za 7,76 milijardi dinara veće od obrtnih sredstava, a gubitak je za šest milijardi veći od kapitala. S obzirom na sve šta se dešavalo, pre će biti da se prošle godine stanje pogoršalo, nego popravilo, pa se nameće pitanje zašto država ne pokreće stečaj, već dozvoljava da rastu i dugovi javnim preduzećima, sa sve manjim šansama da ikada budu naplaćeni. Uz političko-ekonomsku, cela priča ima i međunarodnu dimenziju. Čim je u Bugarskoj pokrenut stečaj nad KTB bankom, njen stečajni upravnik je posumnjao da je ona deo novca preko firmi Cvetana Vasileva prebacila u Srbiju. Zato je odmah pokrenut stečaj i za Glas industri, pa je toj firmi sud zabranio da raspolaže i akcijama u paraćinskoj staklari, protiv koje je Bugarska podnela tužbu i od nje potražuje 50,6 miliona evra, pa bi za razliku od drugih propalih privatizacija ova mogla biti i predmet sudskog spora dve države. Dok Bugarska traži njegovo izručenje zbog sumnje da je proneverio milijarde dolara, Vasilevu u Srbiji ne fali ni dlaka sa glave. U Višem sudu u Beogradu saslušan je u aprilu prošle godine i od tada nije doneta odluka da li će biti izručen Bugarskoj. Ovde ga niko ni za šta ne tereti, iako se vratio na „mesto zločina“. On je, naime, 2006. prvi put preko firme Rubin postao stopostotni vlasnik staklare iz Paraćina za 100.000 evra, ali uz obavezu da će investirati 25 miliona evra. To se nije desilo, pa je u avgustu 2009. Srbijagas sva potraživanja za gas pretvorio u kapital i tako postao vlasnik 57,73 odsto kapitala staklare. Tri godine kasnije i Srbijagas je svoj udeo prodao Vasilevu, ali ni repriza nije bila srećnija za zaposlene u Paraćinu, iako se ovoga puta obavezao da će u modernizaciju staklare u naredne tri godine uložiti najmanje 22 miliona evra, da će preuzeti 10 miliona evra obaveza prema bankama i komercijalnim poveriocima i još četiri miliona za socijalni program. „Ako bugarski investitor ne realizuje sva dogovorena ulaganja u dogovorenom roku, staklara će biti vraćena Vladi Srbije“, tvrdio je Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa. Iako Vasilev nije ispunio sve obeveze, Vlada očito nije htela vruć krompir u svoje ruke, pa mu je prećutno omogućila dil sa Crnogorcem. Na kraju, jedino što je izvesno jeste da će neki radnici staklare promeniti mišljenje. „Ne zanima nas politika, ne zanima nas vlasnička struktura. Zanima nas samo Srpska fabrika stakla, da imamo od čega da živimo i primamo platu“, izjavio je jedan od radnika, kada su u fabriku došle sadašnje gazde. Da li i danas misli isto? A možda sudbina staklare nije ni mogla biti drugačija, jer je Vasilevu posrednik za kupovinu akcija staklare na Beogradskoj berzi bila Nova Agrobanka. I ona je nedugo potom bankrotirala, a i političari se u paraćinskoj fabrici ponašaju kao slonovi u staklarskoj radnji. NIN broj 3449 od 2. februara 2017.