Maratonci trče počasni krug

Autorsko pravo za ovaj naslov naravno da pripada našem proslavljenom akademiku Dušanu Kovačeviću. Ali u ovom prilogu nije reč o knjižnom delu, još manje o komediji, reč je o usponima i padovima srpske nauke i visokog obrazovanja, pri čemu se o usponima sve manje govori jer ih je sve manje. Glavne teme su marginalizovanje nauke u Srbiji više nego skromnim finansiranjem i tretmanom nauke kao potrošnje, neviđena „doktoromanija”, cunami plagijarizma, i posebno nebriga o mladim istraživačima koji u potrazi za egzistencijalnim spasom sve masovnije odlaze u inostranstvo ostavljajući penzionisane profesore i starije profesore da nose nauku na svojim plećima trčeći svoj poslednji krug. Otuda i naslov ovog priloga. Najveću odgovornost svakako snosi resorno ministarstvo ne samo ove, nego i nekoliko prethodnih vlada, dakle država. Dobar deo odgovornosti je i na univerzitetima i naučnim institutima na kojima nemali broj zaposlenih nije u dovoljnoj meri posvećen nauci i visokom obrazovanju već bespoštednom i često neakademskom trkom za titulama i naučnim zvanjima, nezainteresovan za nauku, ali i opštije, stanjem u društvu. Krenimo sa jednim od važnih pitanja: zašto se već godinama čeka na izradu nacionalnog registra istraživača i univerzitetskih nastavnika sa akademskim zvanjima, spiska doktora nauka, potpunim spiskom patenata i listom naših naučnika u dijaspori? Naših renomiranih naučnika u rasejanju ima u velikom broju. Pomenimo da se prema nedavnom istraživanju naučnog magazina Naša Galaksija na listi 100 srpskih naučnika sa najvećim Hiršovim (h) indeksom naučnih radova (opšeprihvaćeno međunarodno merilo vrednovanja) našlo čak 86 naših istraživača u dijaspori. Postoje brojne aktivnosti i oblici saradnje gde bi se oni mogli angažovati, ali se to ne čini godinama. Prema proceni matičnih odbora MPNTR i Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj iz 2013, od 12.500 istraživača na 785 projekata najmanje četvrtina je bila slabo aktivna, a u nemalom broju slučajeva pojedinci nisu objavili nijedan rad. Ti isti neaktivni istraživači su sledećih šest godina redovno finansirani sa 200 do 300 evra mesečno za svoj nerad. Umesto olakog trošenja novca iz budžeta, ovaj iznos mogao je da se iskoristi za otprilike 4.000 trogodišnjih stipendija. Procenjuje se da je umesto neaktivnih istraživača na njihova mesta moglo da se uključi najmanje 1.500 mladih kompetentnih istraživača. U vezi s projektima treba napomenuti da se projektni ciklus 2011-2014. nastavio još pet godina umesto da se raspiše konkurs za nove projekte pod stimulativnijim (više novca za plate istraživača i bolja oprema) ali i zahtevnijim uslovima (mnogo više vrednih patenata i vrhunskih proizvoda). Ovo prolongiranje bilo je prepreka uvođenju novih tema u skladu sa novim prioritetima, novostečenim znanjima koja se u svetu udvostručuju na svakih šest godina, a u pojedinim oblastima čak i na tri godine. Ukoliko je razlog neraspisivanju konkursa bio u čekanju na donošenje novog Zakona o nauci i osnivanje Fonda za nauku, onda je to trebalo uraditi bar do kraja 2016. Zašto su veze naučnih instituta i univerziteta sa privredom gotovo zamrle? Sva teorijska, stručna i naučna znanja se najbolje pretaču u praktične vrednosti kroz saradnju s privredom na konkretnim projektima. U Srbiji je 2017. registrovano 86 patenata, a u 2018. samo 71 i nije poznato koliko ih je realizovano kroz proizvode. Poređenja radi, čuveni MIT (Kembridž, SAD), sa 1.070 zaposlenih, ostvario je 304 patenata u 2018. Na osnovu podataka Svetskog ekonomskog foruma može se zaključiti da je proteklih godina dobijeno vrlo malo rezultata koji su mogli da dovedu do novih tehnoloških postupaka, patenata i novih proizvoda konkurentnih i za svetsko tržište i da je to jedan od razloga za posrtanje srpske ekonomije. Srpska nauka u većini naučnih oblasti i vrhunskih tehnologija sve više zaostaje za naprednim zemljama zbog 1) preskromnog finansiranja srpske nauke i 2) velike konkurencije drugih država koje ulažu mnogo više. Ovo je sasvim u skladu sa rečenicom iz knjige Alisa u Zemlji čuda, pisca i matematičara Luisa Kerola: „Da bi ostao u mestu, treba sve brže da trčiš!” koju je na suptilan način upotrebio Stanko Stoiljković u jednom od svojih mnogobrojnih članaka. Ne možemo se takmičiti sa razvijenim zemljama, ali država mora uložiti napore da sa sadašnjih 0.37% BDP (podatak za 2018) za kratko vreme dostigne famoznu granicu od 1% zacrtanu od strane bar pet vlada poslednjih 30 godina. Nažalost, rastući trend u publikovanju radova sa Thomson Reuters liste (sada Clarivate Analytics, tzv. SCI radovi) srpskih naučnika pri kraju prve decenije ovog veka, pratile su (i prate, čak se gomilaju) brojne negativne pojave, na koje je ukazao akademik Zoran Popović i nemali broj srpskih naučnika u zemlji i inostranstvu. Među njima se naročito ističu publikovanje radova u sumnjivim (predatorskim) časopisima i veliki porast broja plagijata. U najvećoj meri ove nečasne pojave su posledica manipulacije ambicioznih pojedinaca koji po svaku cenu žele da se domognu višeg naučnog zvanja. Predatorski časopisi uz visoku novčanu naknadu štampaju radove u roku od mesec dana, najčešće bez ikakvih recenzija. Još veći problem predstavlja veliki porast broja povučenih (retrakovanih) radova zbog plagijarizma, što se može videti ne samo na inostranim sajtovima (npr. Retraction Watch) već i na domaćem KoBSON-u. Razlog je jasan: u nedostatku vrednih rezultata, kandidati ne biraju sredstva da bi se domogli višeg akademskog zvanja. Ovakve pojave bi trebalo strogo sankcionisati, kao što se to radi u razvijenim zemljama. Problemi suzbijanja plagijarizma u radovima i doktoratima, i manipulacije u naučnom radu (npr. dopisivanje na radovima), bitniji su od pozicije na rejting listama svetskih univerziteta (npr. Šangajska lista) jer urušavaju renome naših univerziteta u svetu. Univerziteti i fakulteti i njihove etičke komisije treba da se bave problemom plagijarizma (i nikako ne i država), ali ove institucije najčešće čine suprotno – tolerišu plagijate ili ih čak prikrivaju koristeći situaciju da ova tema nije dovoljno regulisana i smatrajući da time štite renome univerziteta – potpuno pogrešno uverenje. Poslednjih godina velika buka se diže oko plagijata političara. Jasna je njihova želja da putem političke funkcije dođu i do akademske titule, i to nije samo srpski specijalitet. Zaista, nije jasno šta funkcioneri direktno dobijaju ekspresno stečenim diplomama – naprotiv, mislim da samo gube jer dovode u sumnju i svoje ekspertsko znanje (pod uslovom da ga imaju). Treba konačno shvatiti ono što napredni svet odavno zna, sve je u znanju, inovatorstvu i viziji, a ne u titulama. Ono što u još većoj meri brine, bar kada se radi na duže vreme, jeste problem inflacije doktorata na univerzitetima (državnim i privatnim). U Srbiji je 2007. godine odbranjeno 206 doktorata a samo 10 godina kasnije čak 2016, što je skoro 10 puta više! Takav uspon skoro da ne postoji u svetu i samo znači da se veliki broj doktorata „štancuje”, plagira ili po kvalitetu nisu bolji od diplomskih radova na fakultetima. „Po glavi stanovnika imamo manje studenata od proseka u EU, ali više doktoranada. Taj paradoks ne može biti normalan”, izjavio je u vezi s tim predsednik SANU profesor Vladimir Kostić. Dodajmo i to da je broj doktorata u Srbiji po glavi stanovnika četiri puta veći nego u SAD. Stagnacija u skoro svim sferama ljudskih i institucionalnih aktivnosti zahvatila je i univerzitet. Toga je bilo i proteklih decenija, ali su danas nepoštovanje naučnih kriterijuma, neakademsko ponašanje, sujeta, egoizam, eliminacija repera vrhunskog kvaliteta i revanšizam na neakademskom nivou, gotovo postali pravilo. U nemalom broju slučajeva, senati univerziteta i nastavno-naučna veća penzionisali su svetski priznate naučnike, uključujući i akademike, i tako direktno umanjili rejting sopstvenog univerziteta, fakulteta ili naučnog instituta, što je paradoksalno do apsurda. Ukoliko poštovanje naučnog doprinosa nije na prvom mestu, proces oporavka i napredovanja u nauci i visokom obrazovanju neće imati nikakve šanse na uspeh. Uostalom, ako mi profesori ne cenimo same sebe, zašto bi nas drugi poštovali?! Nabrojane negativne pojave (pod ovim podrazumevam i događaje i ljude) na univerzitetima ni izdaleka ne kompletiraju listu. Zakon o visokom obrazovanju obiluje brojnim nedostacima (o tome drugom prilikom). Ipak, čak i ovakav Zakon se po (nečijoj) potrebi stalno krši. Kvalitet naučnog rada (uključujući i doktorske disertacije) i naučna kompetentnost pojedinaca se procenjuje prostim glasanjem bez analize i diskusije, pri čemu glasači (mi, profesori) „zaboravljaju” da u nauci ne postoji demokratija već samo naučni kriterijumi na osnovu kojih se donose odluke. Ovde treba pomenuti i profesore koji imaju saznanja o nečasnim pojavama, ali ćute ili ih prikrivaju, što se može oceniti ne samo neakademskim ponašanjem već i kukavičkim činom. I poslednje pitanje: gde su i šta rade inspektori MPNTR?