Lažima do pobede

Nakon što je britanski premijer i lider Konzervativne partije Boris DŽonson odbio da se pojavi u predizbornoj debati na temu klimatskih promena na televiziji Čenel for, ova stanica je, umesto njega i vođe Bregzit stranke Najdžela Faraža - koji je takođe odbio učešće - na binu postavila dve istovetne ledene skulpture u obliku globusa, koje su se tokom trajanja programa polako topile. Torijevci su na ovo uzvratili podnošenjem formalnog prigovora nacionalnom medijskom regulatoru Ofkomu, ocenjujući da se, odbijajući da pristane na to da umesto DŽonsona u debati učestvuje neki drugi njihov zvaničnik - argument televizije bio je da je debata osmišljena kao suočavanje šefova partija - Čenel for diskriminatorski poneo prema njima; i postupak ove stanice proglasili za „provokaciju“ koja se „uklapa u širi obrazac“ njenog navodno pristrasnog izveštavanja poslednjih meseci. Osim što još jednom potvrđuje da i u velikom svetu baš vlasti koje najviše podilaze niskim instinktima biračkog tela imaju najtanju kožu, te da i tamo u takvim vladama sede osetljive dušice koje se uznemire već i na samu pomisao da se neko sprda na njihov račun, ova epizoda nešto, čini se, govori i o fokusiranosti DŽonsona i njegovog tima isključivo na teme koje sigurno donose glasove, time i pobedu na izborima 12. decembra. A odnos prema klimatskim promenama, ma koliko važno pitanje - posebno za mnoge mlade birače - svakako nije jedna od tih tema. Više nego na bilo koje pojedinačno zalaganje u njihovom (inače neambicioznom) predizbornom manifestu, torijevci se oslanjaju na to da će im glasove za trijumf obezbediti neprestano insistiranje na dve jednostavne teze. Jedna je ona da će njihova pobeda omogućiti definitivni kraj troipogodišnje agonije britanskog napuštanja Evropske unije, i konačno istupanje iz članstva u njoj do kraja januara naredne godine; druga da se vođenje zemlje ne sme poveriti nekom tako „opasnom“ poput DŽeremija Korbina, lidera opozicionih laburista. Ta strategija daje rezultate. Prošle sedmice objavljeni podaci ankete koju je sproveo JuGav - vodeća agencija za istraživanje javnog mnjenja koja je pre dve godine tačno predvidela da će tadašnja premijerka Tereza Mej na izborima koje je bez preke potrebe isprovocirala ostati bez većine u Donjem domu - pokazuju da konzervativci mogu da računaju na komotnu većinu od 68 mesta. Istraživanje kojim je bilo obuhvaćeno 100.000 ljudi predviđa da će posle ovog glasanja torijevci dobiti preko 40 dodatnih poslanika, dok će ih laburisti izgubiti više od 50, i to mahom u njihovim istorijskim uporištima na severu Engleske. Zasićenost temom Bregzita i želja da se ta stvar konačno oposli, te okolnost da veliki deo birača zazire od Korbina, koga zbog planova za masovnu renacionalizaciju i drugih levičarskih mera u laburističkom predizbornom manifestu protivnici redovno optužuju kako želi da u Britaniji uspostavi socijalizam, faktori su koji snažno rade u korist DŽonsona i njegovih. Ne bi, ipak, bilo u redu ne pomenuti još jedan vitalno važan aspekt izborne strategije konzervativaca: sistematsko laganje o izbornim programima opozicionih stranaka, u prvom redu laburista i liberalnih demokrata. U aktuelnom britanskom kontekstu ovo, doduše, nekako dođe prirodno. Čitava referendumska kampanja zagovornika izlaska iz EU 2016. bila je zasnovana na masnim lažima poput one kako će zemlja nakon izlaska iz Unije svake sedmice uštedeti 350 miliona miliona funti, a lice te kampanje bio je upravo DŽonson - kao osvedočeni lažov poznat još iz vremena kada se, takvoj reputaciji uprkos, vrlo uspešno bavio novinarstvom; niko nije ni očekivao da će mu, sad kad je na čelu vlade, istina najednom postati svetinja. (Na stranu to što je, po prirodi stvari, makar povremeno laganje neizostavni deo bavljenja politikom, uvek i svuda.) No, možda se nije baš moglo očekivati i da će konzervativci otići toliko daleko da, kao što je prošle sedmice otkrio Gardijan, svoje kandidate za poslanike snabdeju dosijeima s izvrnutim ili tendenciozno interpretiranim izjavama kandidata drugih partija, te uputstvima kako ih u kampanji najefikasnije iskoristiti protiv njih. Izvlačeći delove izjava iz konteksta, potežući čak i za onima datim još mnogo pre referenduma o Bregzitu, te istupima u kojima su iskazivani lični stavovi protivkandidata koji nikad nisu bili deo zvanične politike stranaka kojima pripadaju, ili su to u međuvremenu prestali da budu, torijevski spin doktori tako su nastavili s konstruisanjem paralelne realnosti koju je 2016. krenuo da gradi Dominik Kamings, u to vreme „mastermajnd“ kampanje za Bregzit, a danas DŽonsonov glavni politički strateg. Dokument s takvim „kompromitujućim“ materijalima namenjen torijevskim kandidatima koji za glavne rivale u svojim izbornim jedinicama imaju laburiste ima 17 stranica; onaj namenjen kandidatima čiji je glavni oponent iz redova liberalnih demokrata čak je nekoliko stranica duži. Za iskrivljivanje istine i predizbornu propagandu iskorišćen je, uprkos snažnom javnom apelu porodice jedne od žrtava, i prošlosedmični teroristički napad u Londonu, u kome je usamljeni napadač, islamski ekstremista, na jednoj konferenciji o rehabilitaciji bivših osuđenika nožem usmrtio dvoje mladih, srčanih aktivista, pre nego što ga je nekoliko građana savladalo a policija, budući i dalje naoružanog, likvidirala. Okolnost da je počinilac bio osuđivan zbog pripreme terorističkog napada, ali da mu je prvobitna kazna, vremenski nepreciziranog trajanja, izrečena 2012. (na osnovu koje bi iz zatvora mogao da izađe tek ukoliko bi odbor za uslovni otpust procenio da više ne predstavlja opasnost po društvo) naredne godine preinačena na 16 godina - što mu je onda omogućilo da već posle odsluženih nepunih sedam godina robije prošlog decembra po sili zakona bude pušten na slobodu - DŽonson je bezdušno instrumentalizovao: odgovornost za smrt dvoje ljudi pripisao je laburistima pošto su oni u vreme kad su bili na vlasti doneli zakon na osnovu koga je oslobađanje osuđenika poput ovog nakon što odsluže polovinu kazne (ili nešto manje od toga) postalo nužno po automatizmu, bez konsultovanja odbora za otpust. Zakon zbilja jeste bio usvojen u to vreme; ali prvobitnu presudu je poništio Apelacioni sud, a pomenuti sistem izricanja vremenski nedefinisane kazne, koji su takođe uveli laburisti, iste te 2012. ukinula je tadašnja koaliciona vlada konzervativaca i liberalnih demokrata. Osim toga, primena blažih zakona čak i na osuđenike za najteža krivična dela postala je žalosna nužnost upravo zbog nemilosrdnog kresanja državnih davanja za policiju, zatvorski sistem i programe rehabilitacije zatvorenika, koja su u sklopu mera štednje sprovodile potonje konzervativne vlade, a zbog čega su iz prenatrpanih i neuslovnih britanskih zatvora otpuštani i oni koje nije trebalo oslobađati. (Prema DŽonsonu, na Ostrvu su trenutno na slobodi 74 osobe osuđivane za terorizam.) Uzalud je otac stradalog DŽeka Merita (25) - druga žrtva je Saskija DŽons (23) - tražio da se smrt njegovog sina „ne koristi za vašu zlu propagandu. DŽek se borio protiv svega za šta se vi zalažete - mržnje, podela, ignorancije“: ne samo DŽonson već i drugi torijevci, poput ministarke unutrašnjih poslova Priti Patel, stradanje dvoje aktivista pokušali su da iskoriste za dodatno udaranje po laburistima. I tako je, morbidnim sticajem okolnosti, ono što je pre tri i po godine na neki način počelo jednim zločinom - ubistvom pro-EU nastrojene laburističke poslanice DŽo Koks koju je tokom referendumske kampanje usmrtio mahniti desničarski ekstremista - sada, pred ono što bi uskoro trebalo da postane i trenutak konačnog britanskog izlaska iz Unije u slučaju uverljive pobede konzervativaca na glasanju na kome se sve i dalje najviše vrti oko Bregzita, uokvireno još jednom tragedijom, makar ona i nemala veze s njim. Ali šta vredi ljudski život u poređenju s nekoliko glasova više?