Evropa će se oslanjati na pridošlice

Profesor politikologije na Univerzitetu u Čikagu DŽon Miršajmer profilisao se kao uporni i predani kritičar američkog intervencionizma na Bliskom istoku i drugde. Retko nailazi na patriotski patos i moralizatorsku kritiku, valjda zbog dobre argumentacije i autoriteta kojim je iznosi. Kao pripadnik tzv. realističke škole geopolitičkog promišljanja, uveren je da velike sile teže ka hegemoniji i da je, u najkraćem, njihova agresivnost srazmerna geopolitičkoj neizvesnosti glede namera drugih velesila. U Beogradu je na poziv Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj (CIRSD) i Vuka Jeremića u okviru predavanja predstavio svoju knjigu Velika iluzija – liberalni snovi i međunarodna realnost (CIRSD). „Najveća krivica američke spoljne politike danas je situacija na Bliskom istoku. Bušova doktrina je smišljena da ukloni autoritarne i diktatorske režime i da uspostavi demokratiju. Najviše čemu smo mogli da se nadamo bili su mir i prosperitet, a stvorili smo krvoproliće i haos doslovno svuda gde smo imali udela – Avganistan, Irak, Sirija, Libija, a doprineli smo i pogoršanju odnosa između Izraelaca i Palestinaca“, kaže Miršajmer za NIN. Ideološki stožer takozvanog rata protiv terorizma bila je teza da su američke vrednosti u opasnosti. Slažete li se s tom procenom? Dva su odgovora moguća na pitanje zašto islamisti „mrze Ameriku“, kako se često čuje. Prema jednom, oni mrze naš način života, mrze liberalnu demokratiju, i zato su nas napali rušenjem „kula bliznakinja“. Prema drugom, napali su nas zbog našeg postupanja prema Bliskom istoku. Nema te američke administracije koja će priznati da je drugi odgovor tačniji. Zato potenciraju prvi, koji sadrži malo istine – Al kaida se baš i nije proslavila poštovanjem ljudskih prava – ali je razlog napada bila američka spoljna politika. Osvetnička motivacija Osame bin Ladena proistekla je iz američke pomoći Izraelu protiv Palestinaca i iz američkog vojnog prisustva u Saudijskoj Arabiji. Umesto da preispita svoju spoljnu politiku, Amerika je objavila rat terorizmu, a samo je proizvela još ljudi koji bi nas sutra napali, kada bi bili u prilici. Islamska država ne bi bila ni zamisliva da američka vojska nije kročila u Irak. Donald Tramp čas najavljuje povlačenje vojske iz Sirije, čas je tamo vraća. Kako ocenjujete njegovu spoljnu politiku s obzirom na predizborna obećanja da će Amerika prestati da vodi ratove na tuđim teritorijama? Tramp je obećao da će okončati tzv. beskrajne ratove, ali ne treba zanemariti snagu američkog vojnog establišmenta koji je duboko posvećen tim ratovima. Uveren sam da je zato i izabran za predsednika – najveći deo američkog življa ne želi da njihova zemlja učestvuje u ratovima. Čak i ako je zaista hteo da vojnike vrati kućama, mislim da nije dovoljno jak. Shodno tome, mislim da se američka spoljna politika ne može značajno promeniti ako Tramp izbori drugi mandat. Pod kojim bi uslovima mogla da se promeni? Mislim da globalni uspon kineskog uticaja može da bude presudni faktor. Ono što bi pod Trampom moglo da se promeni je funkcionisanje NATO saveza. Nema viđenijeg političara iz Demokratske partije koji je protiv NATO-a. S druge strane, Trampova administracija ima dosta zamerki na to kako savez trenutno izgleda. Tvrdite da je unipolarni svet nakon kraja Hladnog rata proizveo kontekst u kojem je jedna država i mogla da postane svetski policajac. Sad su na sceni Rusija i Kina, uz druge manje aktere. Hoće li biti više svetskih i regionalnih policajaca ili će njihova konkurencija primiriti geopolitičku situaciju? Rođen sam gotovo u isto vreme kada je Hladni rat otpočeo. Dakle, rođen sam u bipolarnom svetu u kojem su se dve velesile takmičile gde god su imale priliku, naročito u Evropi. Jugoslavija je bila dobar primer sudara ovih uticaja, zapadnog i istočnog. Za mog života su se desile dve velike promene paradigme. Prvo se raspao Sovjetski Savez i na talonu je ostala samo Amerika. Pre tri godine, taj unipolarni svet je izrodio multipolarni svet. Više je razloga. Kina je postala velesila, a Putin je donekle uzdigao Rusiju na pređašnji nivo. Rusija više neće predstavljati izazov Americi, jer je njen uticaj u zenitu. S druge strane, uspon Kine je nepredvidiv. Trenutno je slabija od takmaca, ali za koju deceniju može da postane snažnija od svih. Eventualno buduće američko-kinesko takmičenje će biti izmešteno i istočnu Aziju, što je naročito važno za Evropu, koja je i definitivno ispala iz tuđih fokusa. Znači li to da će se Evropa vratiti etnocentrizmu i suverenizmu? Ne, ako u njoj ostane NATO. Vojne interese treba donekle razdvojiti od ekonomskih ili čisto političkih. NATO je oduvek bio garant evropske stabilnosti. Ne treba zaboraviti da je i Sovjetski Savez želeo da NATO ostane na evropskom tlu nakon kraja Hladnog rata. Samo nije želeo potonju ekspanziju saveza koja se desila. Odlazak NATO-a iz Evrope bi doveo do toga da se političko takmičenje između evropskih država pretvori u bezbednosno takmičenje, a to istorijski gledano nije dobra ideja. Tek tad možemo govoriti i o pravom zatvaranju granica. Čini se da je EU i bez tih problema sve bliže rasulu… Apsolutno. Bregzit je najočiglednija manifestacija krize. Kriza evrozone je druga. Odnosi Francuske i Nemačke trenutno ne obećavaju, već na nivou komunikacije Emanuela Makrona i Angele Merkel. Nipošto ne treba zaboraviti najvažniji dugoročni problem – Evropljani ne prave dovoljno beba i Evropa će se demografski oslanjati na pridošlice. S obzirom na insistiranje evropskih naroda na etnički homogenim državama, to može biti pogubno. Devedesetih ste bili jedan od zagovornika ideje teritorijalne podele i razmene na Balkanu. Smatrate li da je ta ideja danas izgubila ili dobila na značaju? Istorija Evrope se deli na periode pre i posle 1900. godine. U pojedinim slučajevima je razdelnica bila 1918. godina, ponegde i kasnije. Tada je počelo da se dešava ono što ponekad nazivam „velikim rasplitanjem“. Do tog trenutka, najveći deo evropskih država je bio multietnički, samim tim multikonfesionalan i multikulturalan. Reč je o logičnim posledicama postojanja velikih evropskih imperija. Čehoslovačka je pred rat bila jedna od etnički najheterogenijih država u Evropi. Česi, Slovaci, Mađari, Nemci, Jevreji, Rusini… svi su oni delili jedan dom. U ratu, nacisti su pobili dobar deo stanovništva, gotovo sve Jevreje. Nakon rata, Nemci su proterani. Sovjetski Savez pripoji rusinski deo teritorije Ukrajini. Odjednom, ni sedam godina kasnije, imate državu sa svega tri naroda. Kraj Hladnog rata doneo je i „plišani razvod“ Čeha i Slovaka. Slično je bilo i u Poljskoj, u istom periodu – za nekoliko decenija, udeo Poljaka na teritoriji Poljske je skočio sa šezdesetak na gotovo sto odsto. I Sovjetski Savez se raspao po nacionalnim šavovima. Ono što se dešavalo u Jugoslaviji bilo je deo evropskog trenda i nikoga ne sme više da iznenađuje. Nažalost, ovdašnji narodi su imali iskustvo ratova, ali cilj ratova je bio isti – to rasplitanje o kojem govorim. I neke stvari očito još nisu raspletene. Istovremeno, sve balkanske države grabe ka članstvu u EU u kojoj bi granice trebalo da imaju manje značaja. Zašto je etnička homogenost preduslov postojanja država? Specifično evropsko iskustvo koje je obeleženo nacionalizmom. Kao Amerikanac koji obožava migrantske kulture i kome se sviđa šarenoliki američki identitet kojeg čine i Srbi i Nemci i Meksikanci – to se odnosi i na Kanadu i Australiju – mislim da je zatvaranje u države tužno, ali ga razumem. Većina Evropljana se ne oseća sigurno u multietničkim državama koje nominalno pripadaju njima i to treba prihvatiti. Verujem da bi više multietničkih država u Evropi, naročito istočnoj, drastično povećalo opasnost od konflikta ili rata. Zato i dalje verujem da bi za Balkan najbolje bilo stvoriti etnički koliko-toliko homogene države, koliko god mi se taj princip ne dopadao i koliko god bio bezmalo neizvodljiv. Pitanje Kosova je odličan primer. Treba prihvatiti i razumeti da je Kosovo za veliki deo Srba sveta zemlja. Istovremeno treba prihvatiti i razumeti: ne samo da 95 odsto stanovništva na Kosovu nije srpsko, nego je i skoro jednoobrazno albansko. Ali kroz sve to su Poljaci već prošli sa svim manjinama u Poljskoj. Ili: Izrael želi državu za sebe, Palestinci takođe. Dakle, srpsko-kosovsko pitanje nije bez presedana. Ovo se uvezuje u prethodnu diskusiju – demografsku krizu, jer će evropske države, htele ili ne, morati da ponovo postaju multietničke, inače će izumreti. S obzirom na malu mogućnost širenja EU i bojazni Metjua Palmera da Rusija osnažuje svoj uticaj u Srbiji, kakav je zaista manevarski geopolitički prostor Srbije? Mislim da je Srbija imala loš tajming. Da je uskočila u evropski voz odmah po okončanju Hladnog rata, iskoristila bi sredstva i svu vojnu, kulturnu i političku pomoć Brisela. Poljska je tu odigrala veoma mudro i danas je među snažnijim članicama Unije. Međutim, Srbija je u taj voz zakoračila otprilike kada je EU počela da zapada u krizu, a Rusija da se iz krize izdiže. Vreme Hladnog rata je prošlo. Više ne mora da se bira između Varšavskog pakta i NATO-a. Shodno tome, Srbija može da bez mnogo problema nastavi putem vojne neutralnosti i političke otvorenosti. Samo mora da bude dobra u tome.