Eksplozija pravednog gneva

Posle dva meseca demonstracija Adel Abdul-Mahdi, irački premijer, bio je primoran da podnese ostavku. Na ulicama je već život izgubilo previše ljudi da bi moglo biti nekih drugih opcija za premijera koji je za godinu dana, koliko je bio na vlasti, doživeo najveću pobunu od pada Sadama Huseina 2003. godine. Poruka mu je prethodno stigla i od velikog ajatolaha Ali al-Sistanija koji je pozvao na ostavku. U danu u kome je ubijeno 45 nenaoružanih demonstranata, postalo je jasno da zemlja klizi ka građanskom ratu i Mahdi je morao da ode. Tako je ispunjen jedan od zahteva demonstranata, ali to, kao što se i dalo predvideti, nije bilo dovoljno. Od prvog oktobra kada su nemiri počeli zbog poskupljenja goriva, zahtevi su znatno porasli, a na ulice se izlio sav bes zbog načina na koji se vodi država, ogromne korupcije, nezaposlenosti, nestašica i opšteg nezadovoljstva. A onda je počelo sve da se trese u komplikovanoj iračkoj strukturi. Proteste su započeli mladi i nezadovoljni, bez vođe, bez čvrste organizacije i bez jasnog plana. Vlast je na njih poslala policiju, a ta policija kalila se u borbi sa Islamskom državom pa su se ubrzo na ulicama našle stotine mrtvih i ranjenih i hiljade uhapšenih. Prema lokalnim izvorima 400 ubijenih i više od 15.000 ranjenih. Od zahteva za smanjenjem cena stiglo se brzo do zahteva za promenom vlade, reformama, novom raspodelom uz slogan „Uzimam sam svoja prava!“ Vlada se našla pred najvećim izazovom do sada, jer su se u protestu ujedinile snage koje traže državu zasnovanu na pravima, koje veru stavljaju na drugo mesto i imaju snažan otpor prema uticaju Irana. Podršku im pruža Al Sistani, najuglednija figura šiitskog islama, koji je iz svog Nadžafa, šiitskog verskog centra na jugu zemlje, podržao demonstrante i tako primorao vladu da se povuče. Postalo je očigledno da osim socijalne dimenzije demonstracije postaju i svojevrsna antiiranska pobuna, koju je on takođe podržao izjavom da „nijedna osoba, niti strana sila, ne treba da postavljaju svoje ljude u Iraku“. S druge strane, Iran, najveća šiitska država, uticaj je značajno osnažila tokom iračke borbe da stane na noge. Regionalne ambicije Teherana se ostvaruju kroz privlačenje pristalica u političkim, poslovnim i verskim krugovima, čija moć postaje još veća uz takvu podršku. Reč je i o naoružanim grupama i o položajima koji daju mogućnost da se vlada na različite načine. Tek, za prosečnog Iračanina koji se sada nalazi na ulicama tražeći da se država reformiše i pruži priliku svojim građanima da ne zavise od korumpiranih političara, takve grupe jedan su od ozbiljnijih signala da njihovom državom vladaju stranci. Paljenje iranskog konzulata prošle nedelje u Nadžafu, završilo se ubistvom jednog demonstranta i ranjavanjem 35, ali su oni ipak uspeli da skinu iransku zastavu i umesto nje postave iračku. To nije jedini takav napad, već su na meti bili Karbala i Basra. I dok je Teheran protestovao, demonstranti su bili sve odlučniji. Oni su, ipak, uspeli da nateraju premijera da podnese ostavku, da pridobiju podršku ajatolaha, da pokažu bes prema iranskom uticaju. To ih u ovom trenutku ohrabruje, ali izazivanje iranskih vođa moglo bi doneti nove nevolje.