Vojevanje za opstanak

U godini kada Udruženje likovnih umetnika Srbije slavi čitav vek od nastanka, dok njegovo sedište Paviljon Cvijeta Zuzorić ulazi u 91. sezonu izlaganja, jasnije je nego ikad da je njihova sudbina organski povezana. Jer u tom zajedništvu bilo je uspona i padova, ideoloških i profesionalnih raskola, čemu je kumovao i neujednačen odnos države, kako prema ULUS-u, tako i reprezentativnom zdanju na Malom Kalemegdanu. Sada umetnike i Paviljon ista muka neopozivo zbližava. Klima u kojoj je rođeno Udruženje likovnih umetnika (ULU), zapravo nastavivši delovanje Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, obeležila je potreba za jačanjem esnafa i konsolidacijom egzistencijalnih uslova, kao i oplemenjivanjem ukusa publike, prvo u Kraljevini SHS, a zatim i Kraljevini Jugoslaviji. Prvi je predsednik ULU bio Uroš Predić. „čovek besprekornog ugleda“ i snage da bude na čelu saveza jugoslovenskih udruženja, po rečima Natalije Cerović, dugogodišnjeg višeg kustosa Paviljona i autorke izložbe Sto godina oblikovanja umetničkog života u Srbiji, organizovane povodom aktuelnog jubileja i otvorene do 12. decembra. „Likovni stvaraoci listom su se školovali u Minhenu, a usavršavali u Parizu, bar oni koji su bili u takvoj prilici. Odatle su donosili umetničke tendencije, loše dočekane u Beogradu, pa su kritičari jednu izložbu Nadežde Petrović nazvali Testo blata, nedovoljno spremni da prihvate nove tokove sa Zapada“, objašnjava Olivera Vukotić, viši kustos ULUS-a i autorka prošlogodišnje postavke Istorijski momenti iz života Umetničkog Paviljona Cvijeta Zuzorić 1928-1945. Izlažući kojekude, umetnici su osetili potrebu za sopstvenim domom, i pokrenuli inicijativu za izgradnju Paviljona u junu 1921, kako otkriva Cerovićeva. Ideju je oduševljeno prihvatio Branislav Nušić, tadašnji načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, koji je odmah shvatio da će stalno izlagačko mesto, ujedno i stecište književnika i muzičara, doprineti boljem razumevanju najuzvišenijih ljudskih delatnosti. Da bi podigao Paviljon, osnovao je Udruženje prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić, nazvano po dubrovačkoj lepotici iz 16. veka, istovremeno meceni i inspiraciji likovnih stvaralaca. U cilju sakupljanja inicijalnog novca, ovo udruženje je organizovalo bal Hiljadu i druga noć, u februaru 1923, u hotelu Kasina, spojenom tunelom sa susednim Parizom. „Na probijanju zida i dekoraciji ambijenta, angažovali su se volonterski svi viđeni umetnici tog doba, od Sretena Stojanovića, Tome Rosandića, Jovana Bijelića, do Bete Vukanović i Pjera Križanića“, kaže Vukotićeva, diveći se tadašnjem entuzijazmu. Jer, zapravo, umetnici su svoje honorare preusmerili na fond za izgradnju budućeg hrama umetnosti. Istom cilju su služili i drugi događaji, čajanke i književne večeri, lutrije, a najzdušnije su darivali Đorđe Vajfert, Miloš Savčić..., kao i banke i druge institucije. Sproveden je i konkurs za zgradu, a pobedu odneo Branislav Kojić koji je projekat u stilu art dekoa morao da prilagodi platou na Malom Kalemegdanu, kad je preinačena odluka da se Paviljon podigne u Košutnjaku, kraj Konaka kneza Miloša. Beograd ne pamti takvu pompu i ozdiv značajnih zvanica, ali i običnog naroda, kao što je bilo otvaranje Cvijete, 23. decembra 1928, i nedelju dana kasnije održanom Jesenjom izložbom, najstarijom manifestacijom svoje vrste na Balkanu. Već sledeće godine organizovana je Prolećna izložba, a obe traju do danas. Svoju misiju, ULU (današnji ULUS) širilo je podstičući vlasti da osnuju Likovnu akademiju u Beogradu, izvrše reformu osnovnog i srednjeg školstva, dok su članove pomagali povoljnim zajmovima, kaže Vukotićeva. Zahvalnica Crvenog krsta govori da je novac stizao i do drugih potrebitih. Ali, u ULU je već naredne godine napravljen razdor oko prijema neškolovanih umetnika u Udruženje, dok se 1936. grupa mladih umetnika pobunila protiv uprave Cvijete zbog kriterijuma žiriranja izložbi i visine troškova izdavanja prostora, pa je bojkotovala Paviljon i uticala na smenu rukovodstva. Sukob je izglađen 1940. godine, objašnjava Cerovićeva. I tokom Drugog svetskog rata, Cvijeta je bila poprište, istina, malom broju izložbi, ali umetničkog karaktera, osim jedne iz ratnog opusa, navodi Vukotićeva. Umetničko udruženje ULU postaje ULUS 1945. godine, a u posleratnim godinama sve više se distancira od socrealizma, osvajajući kreativnu slobodu, ali i mogućnost besplatnog izlaganja. U Cvijeti se prikazuje Pikaso, Šagal, Matis, Miro, Mur, dok prekretnicu na domaćoj sceni pravi Mića Popović izložbom 1950, a zatim je ustoličuje Petar Lubarda, naredne godine. Poslednje ne prolazi bez „svađe u kući“, jer ima i „reakcionarnije“ nastrojenih, pa iz razdora niče grupa Samostalnih, zbirajući Nikolu Koku Jankovića, Miluna Mitrovića i druge otcepljene od ULUS-a. Godine 1953, iz Udruženja izlaze primenjeni umetnici. Dijalektika umetničke misli dovodi i do formiranja Mediale (Leonid Šejka, Dado Đurić, Olja Ivanjicki...), kao i njen kontrapunkt - Krug beogradskih enformelista, dok nagrade Zlatna paleta, igla i dleto, godišnje izložbe izdižu na viši nivo, a dužna se pažnja poklanja i konceptualnim tendencijama, kako ističe Cerovićeva. Paralelno teče i socijalna borba, pa ULUS uspeva da reguliše status samostalnih umetnika, da reši probleme radnog staža, penzionog i zdravstvenog osiguranja članova i ponudi im „rekordni“ broj ateljea preko Urbanističkog plana Beograda. Stimulišu se i mladi od 1972, kroz Fond za unapređenje stvaralaštva mladih umetnika (ugašen 1992). Međutim, pravi problemi za ULUS počinju 1973, i to upravo zbog rekonstrukcije Cvijete, kada se udruženje seli u Delijsku ulicu, naglašava Cerovićeva. Obnovljeni Paviljon postaje izlagački prostor Oktobarskog salona, u organizaciji Kulturnog centra Beograda. Na ime tog gubitka i prestanka rada galerije u Ulici Vuka Karadžića, ULUS dobija pravo korišćenja prostora u Masarikovoj. Ali ne zadugo, jer se i ovaj ruši zbog izgradnje garaže, pa im galerija postaje skromni prostor u zgradi Borbe, a kancelarije se sele u Baba Višnjinu. Paviljonom od 1978. do 1986. upravlja Samostalna radna zajednica Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, dok u svojoj kući ulusovci upriličavaju samo tradicionalne izložbe i samostalne postavke članova. Paviljon počinje da niže internacionalne uspehe, zahvaljujući adekvatnoj podršci države, ekskluzivnoj u tom periodu. Na sve te muke, gradska uprava prinudno iseljava ULUS i iz Baba Višnjine 19, zbog dodele tog prostora prodavnici nameštaja. Članovi završavaju bukvalno na ulici, sa sve bogatom arhivom i oko 1.500 dela iz Fonda mladih. „Istorija Udruženja se ponavlja, pa se pokreću masovni protesti kao i 1936, ali sa drastičnijim razlogom, kada Grad popušta i vraća sedište u Paviljon“, objašnjava Cerovićeva. Međutim, finansijsku pomoć svodi na minimum, što čini i Ministarstvo kulture. Ipak, 1989. godine ULUS dobija na korišćenje Galeriju u Knez Mihailovoj, koja postaje prestižno mesto za prezentaciju autorskih i samostalnih izložbi, prethodno smestivši arhivsku građu i deo Fonda mladih u dodeljen stan u Mišarskoj. U duhu novog procvata, formira se Sekcija proširenih medija, pored davno ustanovljenih – slikarske, vajarske i grafičke. Radost nije dugo trajala, jer je sledio raspad zemlje i sankcije, kad se članovima ULUS-a uskraćuje pravo učešća na izložbama, recimo, u Sloveniji i Hrvatskoj, dalje priča Cerovićeva. Ovo ipak podstiče žilavost Grafičke sekcije ULUS-a, pa biva pokrenuto Međunarodno bijenale grafike, sa internacionalnim žirijem i velikim odzivom stranih umetnika. Od ovog momenta, sekcije sve više preuzimaju ulogu organizatora izložbi. „Rad Udruženja u poslednje dve-tri decenije, veoma otežava izostanak sistemske podrške, te finansiranje isključivo individualnih projekata preko konkursa Grada i Ministarstva. Tako, umesto borbe za napredak, na snazi je vojevanje za opstanak“, naglašava Cerovićeva. U tom, kao i svakom drugom ratu, sve je „dozvoljeno“, pa i pučevi u upravi, sa sve „krađom novca i dokumenata“, kako su se zavađene grupe u više mahova međusobno optuživale, a sve na ime pokušaja „reanimacije“ Udruženja. Pamtimo i izložbu pod svećama Dragane Pajković Dodig, jer je ULUS-ovoj galeriji isključena struja zbog duga od 450.000 dinara EDB-u, dok su u to vreme Sekretarijat za kulturu Grada Beograda i Ministarstvo kulture mesecima kasnili sa uplatama za programe i tekuće održavanje. Znamo i za dugove Sekretarijata na ime zdravstvenog i penzijskog osiguranja samostalnih umetnika Beograda. Deo finansijskih neprijatnosti, aktuelno rukovodstvo ULUS-a pokušalo je da reši naplatom pojedinih termina u svojim galerijama. Posegnuto je i za donacijama, ali je zahvalnost zbog jedne, bivše prve dame Dragice Nikolić, oličene u davanju joj statusa počasnog člana Udruženja, dočekano na nož javnosti. Jer, i u siromaštvu se mora imati digniteta, i uzdržavati se od političkih sprega. Sad se Cvijeti smeši restauracija, jer bar na 10 mesta prokišnjava. Urušen izgled i funkcija zgrade prati i novi talas nezadovoljstva članova ULUS-a, koji se na svakoj skupštini i sličnom skupu više svađaju nego što se konstruktivno raspravljaju. Rešenje bi bilo, po mišljenju jednog od bivših predsednika ULUS-a, Zorana Čalije, da se Udruženju dodeli status institucije od nacionalnog značaja, „što joj po dugovečnosti i baštinjenom i pripada“, kako on ističe. Svoj nekadašnji sjaj, Udruženje bi vratilo i restitucijom, Čalija smatra, pozivajući se na predavanja prava umetnicima na korišćenje Paviljona i okolne parcele od Udruženja prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić, davnih godina. Jubilej ipak teče u znaku straha: da li će početkom radova ulusovci ponovo biti izbačeni na ulicu, a Grad preuzeti reprezentativno zdanje na Malom Kalemegdanu? S druge strane, neke nove snage ponovo se zauzimaju da ULUS živne, ne bacajući pod noge vek tradicije.