Poreklo lika

Dva mladića posmatraju čoveka koji izlazi iz njihove zgrade i ulazi u „mercedes“ parkiran kraj trotoara. „Vidi“, kaže jedan mladić drugom, „lik vozi mečku!“ Žargonsko „lik“, kao oznaka za čoveka čije ime ne znamo, pojavilo se negde devedesetih godina. Istisnulo je nekadašnjeg dasu, tipa, lafa ili frajera. Čak se čuje, mada retko, i ženski oblik likuša. Odakle je došao taj „lik“, još nezabeležen u velikim rečnicima? Naš čitalac Pavle Bogdanović ima teoriju o tome. „Sve je počelo još u Brozovo doba“, piše on. „Negde u svetu (beše li u Kini?) demonstranti su palili Titove slike i lutku od slame s natpisom ‚Tito’. Tanjug je preneo vest o tome, ali da bi je malo ublažili, napisali su da je ‚spaljena lutka koja je trebalo da predstavlja lik predsednika Tita’ i ‚slike koje su predstavljale lik predsednika Tita’. Tako je Tito, u štampi i na radiju, polako počeo da postaje lik. Kasnije je, znamo, donet i čuveni ‚Zakon o zaštiti lika i dela’. Vlada Bulatović Vib je napisao: ‚On je lik a mi smo lične karte’.“ Meni se činilo da ovo značenje vuče koren iz škole, gde se uči o likovima u književnim i scenskim delima. Ipak, nastava književnosti nije baš mnogo omiljena među današnjim gimnazijalcima, pa je možda hipoteza g. Bogdanovića ubedljivija. Etimolozi oduvek nagađaju o poreklu i prvobitnom značenju reči koje su postojale još u srednjem veku, u praslovensko ili u praindoevropsko doba, i u tome su postigli dosta uspeha. Utoliko je veći paradoks kad ne znamo tačan izvor nekog izraza koji se pojavio takoreći juče. Zato je poželjno da se sve pretpostavke o poreklu zabeleže i prodiskutuju. Pogotovu kad je u pitanju žargon, gde će današnja pomodna reč začas izaći iz upotrebe, a namesto nje doći neka novija. Ivan Klajn (broj 3314, 3. 7.2014)