Ubi me prejaka slika

Postoji najmanje nekoliko činjenica koje bi srpska vlast, i posebno predsednik Aleksandar Vučić, najradije preskočili. I da se razumemo, za njih u ovom trenutku nije najvažnije zaborav radikalske šovinističke ratnohuškačke politike, ni to što je Vučić 20. jula 1995. sa skupštinske govornice poručivao da će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno stotinu muslimana, može biti, neobavešten da je devet dana ranije u Srebrenici počela tragedija koja se okončala masakrom nad muslimanskim življem. Nije za njih, sada, posebno važno ni to što je Vučić bio ministar informisanja u vladi narodnog jedinstva kada je ubijen Slavko Ćuruvija, ni to što je u to vreme nepodobnim medijima tako sladostrasno „otkidao glave“. Nema tu ni nekog preteranog stida ni što je 2007. table sa imenom Bulevar Zorana Đinđića prelepljivao nalepnicama na kojima je pisalo ime Ratka Mladića. Mora se priznati da Vučić u ovim stvarima ispravno računa sa kulturom kolektivnog zaborava, tako razvijenom kod građana Srbije. Zato, između ostalog, svoj nekadašnji šovinizam u probrčkanoj biografiji lako može da pretoči u novi ekonomski evropatriotizam. I što je najstrašnije, da mu građani poveruju. Nevolja je, međutim, to što su dolazeći na vlast pre skoro osam godina, zanoćivši kao odbegli radikali, a ojutrivši kao evropejci, naprednjaci upali u zamku dvostrukih dobošara - onih koji su građanima obećali sve, od borbe protiv korupcije do rešenja kosovskog problema, i s druge strane onih koji nisu ispunili ništa. A, opet, nanevši ogromnu štetu državi. Otuda bi Vučić i vlast da ih niko ne podseća na rušenje u Savamali, na pad helikoptera, volšebno kupljeni stan ministra Aleksandra Vulina, na loklane šerife Jutku i Labana, na činjenicu da je Dragoljub Simonović pokušao da spali novinara Milana Jovanovića, na urnebesnu epizodu falsifikovane lične karte predsednikovog brata, nelegalni objekat na Kopaoniku... Još manje žele da čuju o plagijatu ministra finansija Siniše Malog ili ne daj bože o plantaži marihuane u Jovanjici, zbog koje je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević u ovom državnom vodvilju dobio partijski zadatak da tuži braću Vučić. Ova inverzija ide toliko daleko, neka oproste kolege, da obesmišljava i fantastični NJuz net. Sve to samo sa jednim ciljem – da jovanjička marihuana postane „zelena trava zaborava“. E sad, ne umanjujući značaj pobrojanih zuluma, dolazimo do afere Krušik i nedvosmislene upletenosti u nelegalnu trgovinu oružjem oca ministra policije Nebojše Stefanovića, Branka. Otuda je vlast kao primer za disciplinovanje ono malo „nekontrolisanih“ medija koji su se višestruko proveravajući sve činjenice i informacije redovno bavili ovom temom uzela NIN, shvatajući izgleda da je to jedina alternativa možda sporom, ali realnom, dolazećem slomu. Sve to zbog fotografije sa sajma naoružanja iz 2017. koja je posle nekoliko sati povučena. Operacija je imala biti ogledno rasturanje i ono malo profesionalnog dostojanstva preostalog u već ispošćenim i osiromašenim medijima. Provincijalno čerečenje onih koji se usuđuju da progovore o pljački režima možebiti spada u evropske vrednosti za koje se naprednjaci zalažu, te smo se otuda u minule dve nedelje nagledali, osim predsednika i kompletne vlade koja je „tražila glave“ kolegijuma NIN-a, i silesije iždžikljalih baštensko-dvorskih analitičara koji su onoliko skakali po NIN-u, a bogami i Danasu. Tako je Nebojša Krstić, jedan od najistaknutijih primeraka ove vrste, priznao da ne čita NIN već samo gleda slike, a perjanica kvaziliberalne Srbije i Vučićev pretorijanac Čedomir Jovanović svoje političko beskućništvo pokušao da reši kačeći slike Zvezdana Jovanovića uz naslovnu stranu. Opet, monumentalni i priručni Ištvan Kaić poznat po etiketiranju ono malo preostalih novinara profesionalaca kao narkomana i alkoholičara dokazivao je da ona iz decembra 2015. sa četiri ministra Vučićeve vlade tvori kukasti krst. Ideja ove pragmatične kamarile da izvuku Kaića po dosetljivosti nadilazi čak i Vučićevu genijalnu odluku da vladu u kriznim godinama poveri stručnoj i neukaljanoj Ani Brnabić. Izgleda da jedino mi u čitavoj stvari nismo razumeli da se radi o uljuđivanju medijskog prostora. Opet ako ćemo biti do kraja pošteni, treba reći da su NIN kroz katran i perje provlačila i strukovna udruženja, komesarski objašnjavajući šta su zapravo bile prave namere NIN-ovog kolegijuma, osećajući se, možebiti, kao Politbiro u poslednjoj noći ilegale i sluteći priliku da isleđivanjem drugih brzopotezno pokažu svoju profesionalnu bezgrešnost. Predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS) Vladimir Radomirović kaže da je sve što se dešavalo odgovor vlasti na napise o brojnim aferama, ali i da je NIN izborom fotografije skrenuo pažnju sa sjajnih tekstova. „Fotografija je kropovana, izvučen je jedan kadar u kome je puška uperena u Vučića i izdvojene su i reči u naslovu `ruši, ruši`. Time je uredništvo dalo prostora za različita tumačenja. Ako se kolegijum već odlučio za tu fotografiju, trebalo je da odbije zahtev izdavača da povuče fotografiju i objasni naslovnu stranu.“ S druge strane, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Željko Bodrožić, smatra da je isecanje fotografije da bi se prilagodila formatu novina uobičajen postupak. „Potencira se izraz kropovanje, jer to zbunjuje ljude koji nisu u ovoj profesiji, pa tako neko može pomisliti da je u pitanju montaža. U ovom slučaju, reč je o legitimnom potezu redakcije. Isto tako, moguće je da neko računa da bi tumačenja kakvih smo se naslušali mogli dovesti do promene kolegijuma i uređivačke politike. Što se tiče stava UNS-a, jasno je da mi mnoge stvari ne vidimo na isti način i otvaranje ovakvih tema ne mora biti loše. Opet, čini mi se da je preterano čitavu stvar pretvoriti u „istragu protiv poturica“ zbog jedne u suštini benigne naslovne strane. Posebno ako se ima u vidu šta svakodnevno gledamo. Ali da sve ne ostane samo na priči makar ona pričala na sto jezika i govorila o još više interesa, dramaturški narativ morao je biti zaokružen „spontanim okupljanjima“ pod nazivom „Stop krvavom scenariju“ u Nišu, Kruševcu i Vranju i plakatima u Novom Sadu, na kojima se NIN-ova nagrada uručuje Zvezdanu Jovanoviću, ubici Zorana Đinđića, a ima indicija da bi ovakva pojava mogla da metastazira i na druge delove Srbije. Šablon je krajnje jednostavan, sva ta spontanost samo treba da ima prefiks građanskog iako su u prvim redovima lokalni naprednjački prvaci. Opet, sve to ne bi bilo tako uznemirujuće da nalog o prestrojavanju u građanski ešelon nije stigao iz centrale. A baš pre neki dan reče predsednik Vučić na svojoj omiljenoj televiziji, u društvu svog omiljenog poltrona Milomira Marića, kako ne veruje u spontana okupljanja. Osim kad ih on ne naruči. „Kako se približavaju izbori sve je užarenija atmosfera. Vlast pokušava da predstavi da je opoziciji jedini program likvidacija Vučića, a opozicija pokušava da pokaže da je reč o Vučićevoj diktaturi. U svemu tome, novinari koji profesionalno rade posao, a tu ubrajam i NIN, mogu da stradaju. Nadam se ne i fizički. Mi i dalje ne znamo ko je ubacivao letke u dvorište televizije N1, ne znamo ni ko je lepio plakate protiv NIN-a a policija i tužilaštvo bi morali da nam kažu ko je naručio štampanje tih plakata. Sve ovo, one koji nisu dovoljno upućeni može da navede da se obračunaju s novinarima koji profesionalno rade svoj posao“, smatra Radomirović. „Naprednjaci su od svega napravili inverziju i sve obesmislili. Uostalom, najavljivali su štrajk glađu zbog delovanja opozicije, a sada od uredništva NIN-a i karikaturiste u penziji pokušavaju da naprave atentatore. Reč je o velikom i opasnom spinu i vlast to radi bez ikakvog zazora s namerom da ućutka kritičku javnost. Dobar deo građana stav formira na osnovu onoga što vidi na televizijama s nacionalnom frekvencijom koje su kreirane po meri vlasti“, ističe Bodrožić. I šta ostaje naposletku? Vlastodršcima, njihovoj klijentelističkoj klasi i medijskom batleraju, uhvaćenom u laži i prevari, počinje doslovno da se para svet stvoren po meri sopstvenih zadnjica, a sve to na kraju moglo bi im na nos izaći. Ali šta je nelagoda spram uverenja da ispod ogromnog partijskog šinjela buja plodno tlo za još jedan krug upropašćavnja države. Jer Srbija je suočena s političarima čije moralne postavke pre dopuštaju da propadne zemlja zadavljena sistemskom korupcijom, nego da se ona spase a oni propadnu. Uostalom, Krušik je samo jedna od takvih priča. U takvom poretku stvari, mantra o predsednikovoj neprestanoj ugroženosti dođe kao zgodan kišobran jer na svojoj grbači ne osećaju teret epohe. Pa tako ako predsednika već ne ubija NIN-ova fotografija, onda ga novinarsko pitanje šalje u bolnicu. Ako i to zakaže, onda mu se sprema atentat ispred RTS-a ili nepoznata lica pronalaze ogromne količine oružja u blizini porodične kuće Vučića u Jajincima. Nepoznatog porekla, razume se. Radomirović ukazuje na to da prisustvujemo nečemu što se u svetu već dešava decenijama, a počelo je s Reganovom erom i njegovom sveprisutnošću u medijima i da Vučić i njegov tim znaju da te metode prilagode biračkom telu, posebno starijima, jer one daju dobre rezultate. S druge strane, Bodrožić se nada da će jednog dana doći mirne tranzicije, da će Vučić razvlastiti svoje čauše a sam otići iz zemlje. U suprotnom, kako kaže, pribojava se lošeg raspleta. A dok ne bude bilo kakvog raspleta, stranke na vlasti prerušene u sopstvenu opoziciju, lišene bilo kakvih ideoloških stega i moralnih uzusa, ostaju neomeđene u širokom političkom prostoru. Sledstveno tome, postaju i jedini vlasnici katanca na istinu. I bar još neko vreme, katanaca na kasama.