Porazna pobeda

Epopeja pod nazivom Lažni doktor Šćepan Mali se završila trijumfalnim zaključkom Etičkog odbora: dva i dva su četiri! Toliko su bili i u junu, i u julu, ali tada je dogovor bio da se ne zameramo lažnom caru Aleksandru Velikom i njegovim lažnim premijerima i diplomiranim ministrima. Tada smo se bavili muljanjem, tada je to bilo trendi. Sada smo žestoko principijelni, pa čak i matematički precizni, jer tako je to kod nas na Megatrendu, ili beše na Beogradskom univerzitetu, ko će ga više znati na kom smo univerzitetu. Jedan je obrazovni sistem u Srbiji. Postoje standardi koje svi univerziteti ispunjavaju, pa zato i ne bi trebalo da čude suprotnosti koje postoje među njima. Na primer, nakon aktualizacije priče o virtuelnoj realnosti diploma ministra Nebojše Stefanovića, gazda Mića - rektor jednog sveCkog, a našeg univerziteta, krenuo je u njegovu prodaju. Kako je u pitanju privatni univerzitet sa sedištem u Pekamu, on je gledao da ga uvalja onako kako to rade engleski džentlEmeni. Pozvao je kolegu bizMismena i rekao: „Halo Bing, kako brat? Čuj, imam na prodaju jedan univerzitet. Cena - prava sitnica.“ Na Beogradskom univerzitetu je bilo sve suprotno. Kada je tamo aktuelizovana priča o realnoj virtualnosti diplome ministra Siniše Malog, samoupravno rukovodstvo državnog univerziteta je gledalo da ga uvalja državi, kome drugom. Tu trgovina ne podrazumeva davanje novca od strane kupca univerziteta, tu prodavac univerziteta daje čast. Druga paralelna suprotnost je omađijanost vlasnika univerziteta. Gazda Mića, kao privatni vlasnik, ostade omađijan nakon prodaje svog, a mi građani, kao vlasnici državnog univerziteta, ostasmo omađijani nakon prodaje našeg. Tako omađijani, ili opijeni trijumfom zbog pobede, nismo se setili da sebi postavimo i poneko pitanje. Ko je odgovoran zbog toga što je komisija za odbranu doktorata Siniše Malog tvrdila da je sa tim doktoratom sve u redu? Ko je odgovoran zbog onoga što je o tome pričala Etička komisija na FON-u? Ko je odgovoran zbog onoga što je uradio Etički odbor u julu? Ko je u rukovodstvu Univerziteta odgovoran zbog organizacije onoga što je u julu uradio Etički odbor? Ko je u Senatu štitio interese vladajuće garniture, a ne integritet univerziteta? Zašto je blokada rektorata trajala dvanaest dana ako je rektorka bila na strani studenata i sa njima se slagala? Ili, da se sva ova pitanja sažmu u jedno, da li je iko odgovarao zbog muljanja ili su svi oni koji su muljali i dalje tamo gde su bili dok su muljali? Ukoliko se ne suočimo sa ovim pitanjima, ta velika pobeda i buduće velike pobede o kojima pričamo biće samo prazna priča. To što se još nismo suočili sa ovim pitanjima pokazuje svu poraznost te naše pobede. Ona se ogleda u tome da i dalje ćutimo i čekamo da se, umesto nas, neko drugi angažuje i nešto preduzme. Ako ćemo tako, onda možemo da parafraziramo devizu vlasnika Megatrenda, ili to beše neki drugi pekamski trgovac: This time next year we’ll be brave. Nije pasivnost i bežanje od suočavanja sa realnošću nas na Univerzitetu jedina. Ne bi li trebalo da se svi mi, svuda i u svakoj prilici držimo zakona i propisa i da na taj način sprečavamo muljatore da muljaju? Ne bi li trebalo da formiramo neku vrstu pojedinih institucija u senci, kako bi na delu pokazali kako bi uzurpirane institucije morale da postupaju? Umesto toga, kao u filmu Dan mrmota, mi do u beskraj nastavljamo subotnji korzo karnevalskog tipa. Počelo je kao protest, preraslo u protestne šetnje, da bi onda to bile samo lepe šetnje sa sve manje učesnika. Da li je to prava mera i adekvatan vid iskazivanja našeg neprihvatanja onog što su nam priredili i ovi, ali i oni? Da li stvarno mislimo da ćemo tako promeniti sistem? Da li mislimo da se drugde tako menjao sistem? Kako da ne, upravo tako je to tamo bilo, a onda je mrmot zamotao čokoladu.