Odbrana ili poslednji dani

Kada je 4. aprila pre sedam decenija prvobitnih dvanaest potpisnica Severnoatlantskog sporazuma odlučilo da po principu kolektivne odbrane integriše svoje vojne snage zbog mogućih spoljnih napada, u to vreme, Sovjetskog Saveza i njegovih potencijalnih satelita, izvesno nisu zamišljale da će 2019. jedni lideri članica NATO kuloarski posprdno komentarisati druge, da će se vitlati međusobnim optužbama zbog saradnje s neprijateljem, te da će se izvorni moto alijanse („Um nesputan u promišljanju“, inače sentenca rimskog istoričara Salustija Krispa) neslavno izopačiti u interne opaske da su pojedinci „moždano mrtvi“. Zaista, nedavno završeni rođendanski samit u Londonu najviše je ličio na neprijatno porodično okupljanje puno tenzija, pitanja bez odgovora, pa čak i demonstrativnih ustajanja od zajedničkog stola. No, kao što se Alijansa tokom poslednjih sedamdeset godina prilagođavala geopolitičkim situacijama, ujedno postajući produžena ruka američkog imperijalizma, tako će prebroditi i trenutnu unutrašnju krizu. Američki predsednik Donald Tramp je kao obnevideli, a rešeni pater familias saveza u Londonu i oko njega istovremeno bio predmet zazora, prezira i strahopoštovanja, makar i iznuđenog. Ne bez razloga – i dalje u rukama drži figurativne nož i pogaču, a kao državnik koji je tokom predizborne kampanje 2016. alijansu nazvao „prevaziđenom“, u poziciji je da mu se svaka reč premerava do bezumlja. Šteta što je prilično neoprezan govornik. Ni četiri meseca nakon prve opaske, odlučio je da NATO i dalje ipak ima nekakvu ulogu i funkciju, ali i da je neophodno da se promeni struktura njegovog finansiranja. Podsećanja radi, Tramp je na prošlogodišnjem samitu prvo kritikovao lidere drugih članica saveza zbog malih ulaganja u odbranu, potom se pred američkom javnošću hvalio da su pristali na povećanje ulaganja, što je deo njih odlučno demantovao. Prethodno je u julu 2018. na Tviteru napisao da su američki predsednici dugo pokušavali da „Nemačku i druge bogate NATO zemlje“ privole na povećanje potrošnje kojom plaćaju „zaštitu od Rusije“. Namerno ili ne, Tramp u svojim izjavama uporno zanemaruje tri male, ali važne činjenice. Prvo, godišnji budžet NATO kao organizacije je suštinski neveliki i iznosi 2,5 milijardi dolara godišnje (budžet Pentagona iznosi 700 milijardi godišnje). Generalni sekretar alijanse Jans Stoltenberg je krajem novembra objavio da će udeo američkog finansiranja sporazumno biti smanjen s 22 na 16 odsto, koliki je udeo i Nemačke, čija je vojska peta najsnažnija u savezu (prva je američka, slede francuska i armija Ujedinjenog Kraljevstva, a potom Turska). Dakle, Tramp ne traži toliko povećanje tuđeg učešća u finansiranju NATO-a koliko povećanje nacionalnih vojnih potrošnji zemalja članica. Prema savetima iz 2014, svaka članica je trebalo da do 2024. izdvoji dva odsto BDP-a za ove namene. Iako ima još prostora za ispunjenje ovog neformalnog zahteva, čini se da se to neće desiti, budući da od 29 zemalja članica trenutno svega njih devet ispunjava ovaj uslov. Na čisto statističkom nivou, Trampovi prigovori mogu delovati opravdano – SAD izdvajaju 3,4 odsto BDP-a na vojnu potrošnju, što otprilike čini 69 odsto ukupne vojne potrošnje NATO-a, koja se od ruske aneksije Krima povećala za 130 milijardi dolara. Ali to ne govori mnogo o škrtosti drugih članica NATO-a, jer SAD daju ubedljivo najviše para na vojnu potrošnju na planeti – oko 693 milijarde dolara samo ove godine. Tako dolazimo i do drugog Trampovog prećutkivanja – NATO još od 1989. i pada berlinskog zida nije organizacija posvećena odbrani, a naročito ne od Rusije. Ako je od tada i postojao neki novi „idealni zlikovac“, to je bio islamistički terorizam koji je na vrata zakucao 2001, nakon napada na „kule bliznakinje“, a koji je na Bliskom istoku delom narastao zahvaljujući američkom učešću u avganistansko-sovjetskom konfliktu krajem sedamdesetih. Spisak operacija NATO-a od kraja Hladnog rata do danas se svode na one u Bosni, Srbiji, Kosovu, Avganistanu, Iraku, Libiji, potom na tursko-sirijskoj granici, u Somaliji i Jemenu, ne računajući operacije obuke drugih vojski. Koliko god bilo tačno da SAD ljudstvom i sredstvima čini i okosnicu i udarnu pesnicu NATO, još je tačnije da je Alijansa jedna od okosnica i udarnih pesnica američke, a ne recimo letonske, grčke, pa čak ni nemačke ili britanske spoljne politike. Utoliko više čude bojazni zagovornika NATO-a da će Tramp u slučaju osvajanja drugog predsedničkog mandata, budući da će mu to biti i poslednji, nekim postupkom ozbiljno uzdrmati Alijansu. Prema saznanjima portala Statista, Tramp bi nezvanično najviše voleo da američko učešće u vojnom savezu potpuno prekine. Male su šanse za to, ali su male šanse bile i da Tramp uopšte postane predsednik. Među najmanje impresioniranima Trampovim nastupom je bio kanadski premijer DŽastin Trudo, koji je snimljen kako, u neformalnom ćaskanju s britanskim kolegom Borisom DŽonsonom, francuskim predsednikom Emanuelom Makronom i nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, govori da je Trampov govor bio toliko dug da su osoblju američkog predsednika „vilice popadale na pod“. Kad je saznao za ovu indiskreciju, američki predsednik je bio gnevan – nazvao je Trudoa dvoličnim, otkazao buduće pres-konferencije i naglo otišao iz Londona. S obzirom na činjenicu da je Tramp najavio povlačenje, pa vraćanje američke vojske u Siriju, a da je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan sredinom oktobra taj međukorak iskoristio za ofanzivu na severoistok Sirije, koji kontrolišu Kurdi, nije ni čudo što jedino on nije imao većih zamerki na Trampov račun. Upravo je tursku invaziju u Rožavu Makron iskoristio u intervjuu za Ekonomist kao dokaz da „strateško opredeljenje Alijanse“ sugeriše da je „moždano mrtva“. Zato je i pitanje vojne potrošnje ocenio kao sekundarno, premda Francuska izdvaja visokih 1,8 odsto BDP-a. Potonji susret američkog i francuskog predsednika u Londonu nije bio ništa prijatniji od ostatka samita – na tendenciozno pitanje novinara Makronu „želi li povratak francuskih boraca Islamske države“, Tramp je u šali dodao da su „fini“ i da ih Makron može vratiti koliko god poželi. „Uozbiljimo se“, rekao je Makron i podsetio da evropski islamisti čine daleko manji deo boraca na bliskoistočnom terenu od urođenih islamista, te da razbijanje lokalnih ćelija mora da bude prioritet. Time je potkopao dva Trampova narativa koji poprimaju oblik mantre – da je kalifat izgubio i da je to zasluga Amerike, a ne i Kurda i Rusije. Čini se da je osovina Pariz-Vašington, koja je bila u nastajanju od Makronove posete Trampu 2017. godine, pod sve većim znakom pitanja. „Možda je Makron taj koji je moždano mrtav“, uzvratio je Erdogan, usput dodajući da je Makronovo shvatanje situacije u Siriji „bolesno i površno“. Nijednom rečju nije pomenuo činjenicu da je letos baš od Moskve kupio protivvazdušni sistem S400, čime je u pitanje doveo nabavku borbenih aviona F-35 od SAD. Baš kao što ni Tramp nije ni rečju pomenuo moguće posledično uvođenje ekonomskih sankcija Turskoj. Erdogan je najvećim delom ignorisao Makronove optužbe da Ankara povremeno sarađuje sa saradnicima Islamske države. Trenutno najozbiljnija zamisliva posledica ove neprijatne razmene može da bude povlačenje francuskog ambasadora iz Turske – integritet NATO-a je ipak previše važan da bi ga se članice odrekle zbog međusobnog neslaganja i optužbi. To dokazuje i tekst završne deklaracije samita u Londonu u kojem se Kina prvi put ozbiljno pominje kao potencijalni takmac na kojeg treba računati. Prenebregnemo li činjenice da zvanični Peking širi geopolitički i ekonomski uticaj po Evropi i Aziji putem projekta „Put svile“ (infrastrukturne investicije su 2016-2017. iznosile skoro deset milijardi dolara), da zabada zastavice po Antarktiku, da uspostavlja mornaričku nadmoć u nemirnom Kineskom moru, da kupuje oružje od Rusije u situaciji u kojoj je Rusiji izvoz u zapadne zemlje u velikoj meri zabranjen i da po izdvajanju za vojnu potrošnju zauzima ubedljivo drugo mesto sa 160 milijardi dolara godišnje, najveće strahove pobuđuju navodno kinesko zanemarivanje poverljivosti i integriteta podataka i buduća podrška Iranu. Zvanični Teheran bi, u slučaju udaljavanja od saradnje s NATO-om lako odustao od pregovora o sporazumu o nuklearnom razoružavanju. Uz to, trgovinski rat koji SAD vode protiv Kine pogađa i evropske zemlje, te je moguće da se evropska osovina NATO blagovremeno okrene protiv Vašingtona. To bi već značilo kraj NATO-a, ali definitivno ne i kraj globalnih bezbednosnih pretnji.