Dobrilina smrt

Dobio sam prsten od belog zlata! Doneo mi ga iz Verone, Pavle, moj agent CIA. Ali, ne spletkarite, nismo Romeo i Julija! Prsten mi šalje moj zemljak Dača Tramp, rodom iz sela Crnče kod Bele Palanke, a, inače, na privremenom je radu u Ovalnom kabinetu u Vašingtonu. A kojim povodom prsten? Javio sam mu, bato, da je mog Aleka, u Sočiju, primio Putin br. 4! A razmislite i sami! Ako je Rusija ozbiljna država, da li bi se Putin br. 1 sastajao dvanaest puta sa nekom zamlatom iz Jajinaca koja tvrdi da je Mali Šengen „budućnost za našu decu“ dok mu Edi Rama kroji Veliku Albaniju?! I kud mu, u Sočiju, dadoše pušku kralja Milana! Šta ako je moj Alek uperi ka NIN-u?! I neću da se smirim sve dok puška kralja Milana ne završi, recimo, u Narodnom muzeju kao nadoknada za one Rerihove slike koje, onomad, Medvedev odnese za Moskvu. Uz espreso u „Delfiju“ zurim dugo u jednu čitulju iz Politike. Prošlo, bre, devetnaest godina otkako je umro moj „ludi“ Milić od Mačve. A on me urokljivo gleda sa čitulje i podseća da se „Beograd nalazi na truloj panonskoj gredi i kada drmne neki jači zemljotres, srpska prestonica urušiće se kao Vavilonska kula, a koja je, takođe, bila na – Kalemegdanu“!? A urušavanje starog Beograda je, uveliko, počelo. Nestaju, preko noći, južnovračarske kućice i dvorištanca, „kontroverzni“ građevinari podižu bezlične višespratnice za neke „kontroverzne“ stanare koji te popreko gledaju. Jednog jutra, neću, bre, da prepoznam ni Gročansku!Ali, važno je da je, pored mene, rakija Branka Dragaša iz Like i Nikoliko vino iz Kleka, onda mi ni ovakva Gročanska ne smeta! Nego, umrla Dobrila! Ta vest me je, baš, potresla! Zvanično, „bio je to splet nesrećnih okolnosti“?! Dobrila je pronađena mrtva u „koloniji beloglavih supova na Uvcu“. Bila je, doslovce, upletena i razapeta, „u visokom šiblju između četiri drveta“. Da! Dobrilina golgota zbila se, na stotinak metara gde je, lane, ispilila svoje orliće. Iz Vidovdanske, sa južnog Vračara, veslam, na suvim veslima, preko brda i planina do Uvca, sve misleći na Dobrilu, ali i na Branka Miljkovića! Oh, nebesa, nije se, valjda, i Dobrila ubila?! To mi, nekako, ide uz prejake pesnike i beloglave orlove. Oni najteže podnose ludilo „niskih vremena“ kroz koja, upravo, prolazi Srbija. A, setite se, Dobrila je, proletos, očajna zbog svega, napustila Srbiju i našli su je, iznemoglu, skoro mrtvu, na tursko-sirijskoj granici. Branko je, pak, očajan, odleteo samo do Zagreba i našli su ga obešenog u nekom zagrebačkom parku. Dobrilu su spasli turski čobani, a pored obešenog Branka su samo blenuli slučajni ponoćni prolaznici. Branka su mrtvog doneli u Niš, a Dobrila je živa vraćena avionom iz Turske. I postala je majka, bila je umiljatija i pitomija, i, odjednom, „obesila“ se na Orlovici! Česta su takva samoubistva... K. G. Jung, moj guru iz Švice, deli moje mišljenje: „Dobrila je, i te kako, osetila blizinu građanskog rata koji se, uveliko, priprema Srbiji! I htela je prometejskim samoubistvom da na to upozori! Za početak bi, po meni, trebalo da se skloni dvoglavi orao degenerik iz državnog grba koji je Srbima podmetnut još od Nemanjića. Te dve orlove glave kljucaju se, vazda, i, otud srpska nesloga! I, pod hitno, u državni grb staviti Dobrilu, beloglavu orlicu!“ Te večeri, po Dobrilinoj smrti, moja Greta odvela me da gledam Dan kada je Niče plakao u teatru „Vuk Karadžić“.I Niče je ubedljivo plakao samo zadnjih desetak minuta mada je i to, sasvim, dovoljno za iole pametnog čoveka. Nego, moja Crna kao da je skroz pošašavila: „Šta ako je Dobrilu upucao tvoj Alek iz puške kralja Milana?! A jednoglavi supovi su, shvati, samo suvišna stavka u državnom budžetu...