Хандкеова употреба Србије
Није Србија истинско поприште конфликта Петера Хандкеа са презреним Западом - у Хандкеовој интелектуалној гимнастици Србија јесте и остаје далека периферија, једноумни, самодовољни колектив, с којим писац успоставља свој изванморални пакт о заједничком стварању бесмисла
Кад чујем реч „просрпски“ одмах помислим на неку штету. Гледам око себе и чекам да ми нешто падне на главу. Не знам постоји ли реч која успешније сажима недаће које су задесиле ову земљу, а која, претпостављам, већини њених становника и дан данас звучи афирмативно. Ових дана, као и пре нешто више од 20 година, та је реч (што похвално што погрдно) често ишла уз име Петера Хандкеа, писца који иза себе има толико изузетног рада да га мало шта, укључујући и њега самог, може истински девалвирати.
Ипак, Србија као Хандкеов књижевни експеримент елегантно је прозно уобличена, а политички дводимензионална до граница баналности. У потрази за суштином српског бића, писац не долази ни до једног закључка до ког претходно већ није дошао; негује у себи све своје (позитивне) предрасуде и изнад свега, не успева, нити се посебно труди, да избегне замку претенциозности која се неминовно отвара пред посматрачима „егзотичних“ светова.
А Србија деведесетих, темељно периферна, идеално је егзотичан свет, понајпре згодан за пишчев сукоб са бескрвним, прорачунатим Западом. Диви се аутентичним гестовима житеља, њиховом нарочитом ходу и равномерном начину говора. Приметно су једни другима налик. Њихова лица, каже, одишу свесношћу, достојанственом колективном осамом. Људи и поступци уобличавају се у нешто налик колективном бићу. Један се нагиње над градском чесмом да пије воду из руке. Група коју писац осматра, још из авиона док слеће на београдски аеродром, пече прасе тако близу писте да их овај сасвим лепо може осмотрити.
Али, егзотичност „Хандкеових Срба“ пре свега карактерише одсуство ма какве зреле политичке свести, а камоли дисидентизма и сукобљених мишљења. Повремени саговорници као да њему самом остају бизарни и недокучиви, а писац ће остати запрепашћен, па и разочаран, сусретом с неименованим, готово неуротичним појединцем, јединим који ће током (немуштог) разговора о узроцима рата бацити кривицу на „своје“.
Не чуди, дакле, што је писац, далеко више него личности које среће, наклоњен рекама. Реке не утичу на политичка предубеђења. Истичу ванвременски карактер егзотичног места. И док се врзма по градовима, писца прати метафора издубљеног дебла, плутања и пловидбе, неизбежна потрага за исконским, првобитним (идејама које би се писцу макар за трен морале учинити сумњивим).
Истину, сматра Хандке, западном посматрачу чини нечујном зврндање оса док листа новине; невидљивом - одраз који медији стављају пред његов лик, те овај у том својеврсном моралистичком огледалу види само себе самог. Као лек, и књижевни и политички, Хандке бира метафору проласка кроз огледало, при чему као да је опскрбљен разним оптичким инструментима за увећавање слика, макар и сопственим длановима, кадрира и зумира детаље, стратешки искључује сваку могућност широког плана. Изван кадрова остаје каљуга „достојанствених“ деведесетих, и премда ће се писцу касније приписати многе речи које није изговорио, он ће радо остављати простор и поклоницима и противницима за дописивање његових неодговорно недоречених исказа, а та његова стратегија даће повод многим ништаријама да се осећају добро у својој ништавности, збуњенима да се осећају комотно у својој збуњености, лажовима да поверују у сопствене лажи.
Годинама касније, у једном од својих путовања кроз свет иза огледала, писац ће посетити ухапшеног Драгољуба Милановића, по Хандкеовом несхватљиво произвољном мишљењу невино осуђеног за учешће у крволочном жртвовању шеснаест радника РТС, чија су тела, у часу док писац стоји пред рушевинама у Абардаревој, као пред каквим романтичарским пејзажом и фасцинирано осматра видео-траке које се вијоре на ветру, још увек затрпана остацима срушеног здања. Притом, Хандкеова критичка свест о манипулативности западних медија који парцијално и тенденциозно описују југословенске ратове, ни на који начин у писцу не буди ма какву паралелу, нити га наводи да размисли о функцији српских медија у одржавању власти, ратне политике и бесомучне пљачке грађана од стране Милошевићевог режима. Напротив, као одговор на необјективност медијског „огледала“ и привиде који из необјективности проистичу, писац се одлучује на стварање личног, другачијег привида, за који је притом сигуран да је сасвим неуверљив, те управо захваљујући својој неуверљивости, која није друго до уметничка стратегија, оставља писца уклето самог, у својим лутањима и романтичном осећању да је увек на погрешном месту.
Наравно, није Србија истинско поприште конфликта Петера Хандкеа са презреним Западом, као што би многи, па и он сам, хтели да већина верује. У Хандкеовој интелектуалној гимнастици, Србија јесте и остаје далека периферија, једноумни, самодовољни колектив, с којим писац успоставља свој изванморални пакт о заједничком стварању бесмисла. А периферији којом изнова влада властодржачки подмладак деведесетих, периферији заглављеној у самодопадљивој аутомистификацији, лепо украшеној фискултурној сали облепљеној фототапетама које приказују вијугаве реке и шумовите пределе, одговарају поједностављења, својевољна свођења на домородачку заједницу у којој се појединац и одговорност појединца губе и нестају у нимало аутентичној културолошкој баруштини.
Једино поприште Хандкеовог конфликта је привилеговани простор његове књижевности, простор који писац гради и који припада њему и ником другом, суштински безбедан и комотан, сред тог истог грозног Запада који је једина адреса и културна матрица његовог бунтовног идентитета.
А када уметност, с намером или не, макар и за трен заличи на алиби једног криминалног режима, уметнику преостаје само конфликт са сопственом сујетом.
Дејан Атанацковић