Glasači imaju računa da veruju u fantazije

Za sve što se u Srbiji danas dešava, za politički, socijalni i moralni kolaps Svetislav Basara krivi prethodnu vlast. Kaže da je njihova odgovornost potpuna, bez ijedne olakšavajuće okolnosti. Uz napomenu da dobar deo odgovornosti pada na demokratsku javnost koja je čak „glasnije od poraženih espeesovaca i radikala rovarila protiv reformatorskih napora Zorana Đinđića“. U intervju smo ipak pokušali da dokučimo u čemu je odgovornost sadašnje vlasti. Predsednik je gledao snimak saobraćajne nesreće u Doljevcu kada je automobil u kome je bio Zoran Babić usmrtio Staniku Gligorijević. Taj snimak osam meseci nije prosleđivan tužilaštvu, dakle video ga je pre tužilaštva. A kada je konačno prosleđeno tužilaštvu, tamo kažu da nedostaju dva minuta snimka. Ne znamo da li se u tih dva minuta vidi ko izlazi iz automobila, ko je vozio, ali znamo li koliko vredi život u Srbiji danas? Pominjete dva minuta koja nedostaju na snimku sa naplatne rampe. Imate li vi predstavu koliko je u Srbiji - ne minuta, nego desetina godina - izbrisano na snimcima sa raznoraznih mesta zločina. Interesantno, međutim, sa snimka javnog streljanja Zorana Đinđića nije izbrisan ni sekund. Snimak je bio dostupan i pretprošlom srpskom predsedniku, Tadiću, koji je osim što je bio predsednik Srbije, bio i predsednik postđinđićevske Demokratske stranke, ali ne samo da je propustio da tužilaštvo koje pominjete, „pritisne“ - a imao je moć istovetnu Vučićevoj - da istraži političku pozadinu atentata, nego je stupio u kohabitaciju (što u prevodu znači švaleracija) sa Dačićem i najsumnjivijim političkim pozadincem, Koštunicom. Bio je to politički grupni seks, pornografija sa elementima sadizma. Iz tog protivprirodnog bluda naprosto se morala roditi nakaza. Pomenuta dva izbrisana minuta jesu veoma loša stvar, ali nisu čudo i nisu izuzetak nego pravilo. Đinđić je ubijen upravo zato što je pokušao - i umalo uspeo - da Srbiju pretvori u pravu (i pravnu) državu, a ne u zemlju montiranih snimaka iz kojih se isecaju neprijatne (a kažnjive) scene. Evo odgovora na drugi deo pitanja: život u Srbiji danas vredi onoliko koliko je u Srbiji oduvek vredeo - dakle ništa. Život sam po sebi i inače ne vredi ništa - ovo mislim najozbiljnije i tako ću misliti sve dok mi neko ne pokaže cenovnik sa tržišnom vrednoću života - ali budući da se živeti mora i da je ponekad i lepo živeti, ljudi su se u jednom trenutku (nije to bilo tako davno u istorijskim razmerama) dosetili da ustanove sistem vrednosti koji će i ljudskom životu dati vrednost. Svi dobro znamo kakav je to sistem i koje su to vrednosti, da se ne ponavljamo. Taj sistem u Srbiji nikada nije izgrađen. U stvari, nije izgrađen nikakav sistem, osim nepisanog podsistema plemenske običajnosti i burazerske solidarnosti. Dok se to ne promeni - a male su šanse da će se to dogoditi - biće sve više „izbrisanih“ scena. Hoćemo li jednom ugledati u tom tužilaštvu profesionalca koji će se držati zakletve i krivce oglasiti krivcima, a žrtve žrtvama? Svi su u tim tužilaštvima formalno profesionalci, mada mi nije mi baš najjasnija reč „zakletva“. Tužioci nisu tu da bi se zaklinjali zakonu i zakonodavcu, nego da bi zakon sprovodili, kao što se građevinski inženjeri ne zaklinju statici, građevinskim materijalima, nego ih primenjuju u gradnji. Sasvim je druga stvar što su tužioci sprečeni da postupaju po zakonu. Ali da li je i to nešto novo? Setimo se, recimo, kad je neki od tužilaca skupio profesionalnu hrabrost da na saslušanje (u vezi sa okolnostima atentata na Đinđića) pozove deklarisanog državotvorca i legalistu Vojislava Koštunicu. Seća li se iko šta se dogodilo? Nekakvi „patriotski intelektualci“ su napisali peticiju da se poziv tužilaštva povuče. I poziv je povučen. Protiv toga se niko nije pobunio. Tom prilikom takozvana demokratska javnost - čast nekolicini izuzetaka - nije reagovala ni tekstom, kamoli protestima. Hoću da kažem, bezakonje je u ovoj zemlji nešto najnormalnije, stvar je u tome sa koje strane bezakonja se neko nalazi - da li sa ove, na kojoj zakoni važe, ili sa one, rezervisane za trenutnu pseudoelitu, za koju zakoni ne važe. Stvar slično stoji i sa smrtnim slučajem na naplatnoj rampi Doljevac. Davno bi njega prekrio zaborav da ova besmislena i bezidejna opozicija ne misli (pogrešno) da će time naneti političku štetu Aleksandru Vučiću. Čista glupost. Svaka politička šteta za Vučića je korist. On, uostalom, svoj uspon i duguje teško popravljivoj političkoj šteti koju je napravio prethodni režim. Slučaj, inače, Koštuničinog neodazivanja na poziv državne institucije - zbog čega je neizostavno morao biti priveden sa lisicama - dogodio se za vreme vladavine takozvanog Borisa Tadića. On često daje intervjue NIN-u, tako da ćete imati prilike da zanimljivo pitanje - zašto je država kojom je predsedavao ustuknula pred potpisima Bećkovića, Ćosića i Čavoškog - postavite njemu. Nušić je robijao zbog jedne pesme, i kralja Milana. Jedan potpuno anoniman čovek, radnik iz Crvenke, umro je u zatvorskoj bolnici, strpan na psihijatrijsko odeljenje, kažu da je drogiran lekovima, gde je i umro. Zatvoren je zbog SMS-a poslatog prijateljima u kojem pominje Vučića i Stefanovića. Tužilaštvo je to proglasilo pretnjom po bezbednost Vučića i Stefanovića. Koliko se Srbija odmakla od vremena kralja Milana? Nije daleko odmakla. Ne sećam se najjasnije tog slučaja, iako mi je poznat. Ali da li je to bio samo prijateljski SMS ili je u SMS-u bilo pretećih poruka? Nušića što se tiče, znao je da zakon zabranjuje vređanje kralja, rizikovao je, hteo da se proslavi u beogradskoj čaršiji, pa je malčice odrobijao. Danas su zakonom zabranjene pretnje SMS-ovima. I treba da budu. U Srbiji mnogi misle da taj zakon ne bi trebalo da važi ako su pretnje upućene Vučiću i Stefanoviću, pa se posle čude što se Vučić i Stefanović ne obaziru na zakone. Jesmo li kao narod i pojedinci od tog doba doživeli emancipaciju? Niste precizirali na koju emancipaciju mislite, ali svejedno, na koju god da ste mislili, ta emancipacija se dogodila samo vrlo malom broju pojedinaca, od kojih je većina izvan zemlje. Ogromna većina ljudi u Srbiji - stepen obrazovanja je tu irelevantan - i dalje živi u svetu Zulu etike u kome je „dobro“ kad MI (bilo koje od nekoliko ovdašnjih MI) NJIMA otmemo krave i žene, a „zlo“ kada ONI to isto učine nama. Narod se ne može emancipovati dok se ne emancipuje njegova dvotrećinska većina, a većina se ne može emancipovati sve dok su pojedinci ćelije u organizmu apstraktnog naroda i dok je kolektivni identitet - a taj „identitet“ su šajkača, ajvar i julijanski kalendar - važniji od ličnog. Srbija je stvorena kao propala država, to se neprestano zaboravlja, pa se neprestano priviđa da je nešto propalo koliko juče, nakon što je jednu lošu vlast zamenila sledeća, još gora. Stepen današnje dekadencije istovetan je stepenu dekadencije Otomanske imperije u trenutku kada je Srbija fizički oterala Osmanlije, a propustila da deinstalira osmanlijski model vladavine. Osim u Srbiji, nigde se više u Evropi ne „vlada“, nego se „upravlja“. Kada predsednik govori kineski, a vi pomislite…? Pomislim ... Eto logičnog i neizbežnog prevoda na kineski Tadićevog maženja goveda, špricanja kokošaka, metenja seoskih domaćinstava i obilaženja sela koja gore dok se baba češlja. Firma čiji predstavnik je otac ministra policije, a što su prikrivali i predsednik i ministar, zaradila je samo na jednoj trgovini oružja 4,5 miliona dolara, dok je račun firme Krušik tri godine pod blokadom. Hoće li i kada Vučić i Stefanović, kao i ostali u lancu, odgovarati? I ima li osnova da odgovaraju pred zakonom? Da li se zaboravilo - ili se možda nije znalo - da je muljatorske trgovine oružjem bilo i pre dolaska Vučića na vlast, samo što se Branko Stefanović zvao drugačije i što je neko drugi bio ministar policije. Ne znam kolike su sume tada bile u pitanju, ali NIN bi to lako mogao da istraži. Bilo je i te kakvih osnova da trgovci oružjem odgovaraju pred zakonom, a zašto nisu, to biste mogli da pitate sadašnje vlasti, siguran sam da imaju urednu dokumentaciju i dokaze. Ja, recimo, slučajno znam. Prethodni trgovci nisu izvedeni pred lice pravde zato da ne bi - kad sadašnji trgovci odu sa vlasti, a prethodni se vrate na vlast - pred zakon izveli sadašnje. Mislim, siguran sam u stvari, da manje-više svi sasvim dobro znaju kako to funkcioniše, samo što se po ovdašnjem običaju prave ludi, očekuju da će se odnekud pojaviti dobričina, „neukaljani lik“ koji će prekinuti uhodanu decenijsku inerciju. Kada na ovu aferu, Stefanović odgovara „iz zatvora Đilasu naređuje njegov šurak, diler…“, a ovaj uopšte nema šuraka u zatvoru, niti dilera, šta to govori, kakvog ministra imamo? Govori da imamo ministra neveštog lažova i da smo oduvek imali takve, s tim što su neki od njih veštije lagali. I zašto odgovor „kriv je Đilas“ prolazi kod glasača? Zato što je ministar potpredsednik jedne dobro organizovane političke stranke koja ima 619.000 članova, a Đilas predsednik stranke koja ima, otprilike 900 članova, možda i manje. Što će reći da ministar u startu ima 619.000 glasača koji veruju u sve što ministar kaže, dočim Đilasu ne veruje ni onih 900 članova stranke. Kakva je odgovornost prethodne vlasti za kaznu koja nas je snašla? Potpuna. Bez ijedne olakšavajuće okolnosti. Uz napomenu da dobar deo odgovornosti pada na tzv. demokratsku javnost, koja je možda i glasnije od poraženih espeesovaca i radikala rovarila protiv reformatorskih napora Zorana Đinđića i još trojice-četvorice ministara, ostalo su bili karijeristi i lopovi. Sve se htelo prekonoć. Pomislilo se da kraj jednog mračnog doba mora označiti trenutni početak zlatnog. Alavost i nestrpljenje su upropastili stvar. Vučić je, recimo, imao strpljenja da dvadeset dve godine čeka svojih pet minuta koje će, kako stvari stoje, produžiti na petnaestak godina. Demokratska stranka je izgubila strpljenje istog trenutka kada je izgubila izbore. Umesto da iz poraza izvuče pouku, da se konsoliduje, vrati izvornom programu i krene u političku borbu, ona je krenula da se raspada i nastavila da se raspada do dana današnjeg. Besmisleno je svaljivati odgovornost na Borisa Tadića, siguran sam da on nije znao da umesto Đinđićeve politike, sprovodi politiku Đinđićevih ubica. On je, nakon što su raznoraznim marifetlucima eliminisani Zoran Živković i Čeda Jovanović, i izabran zato što to nije mogao znati. Nadam se da razumete šta hoću da kažem. Zašto glasači veruju vlasti čak i kada vide snimke najveće plantaže marihuane na prostoru Evrope, u Jovanjici? I šta radi policija u toj zemlji? Zato što imaju računa da veruju u fantazije. Ko je opozicija a ko vlast? To je bar lako pitanje. Vlast je onaj ko je na vlasti, opozicija su oni koji nisu na vlasti. Je li Čeda Jovanović opozicija, i ko je on bio a ko je danas? Šta bi Đinđić rekao o njemu? Ako mi verujete, ne znam da li Čeda participira u vlasti. Ako participira, onda je vlast, ako ne - onda je opozicija. Ne znam šta bi Đinđić rekao o sadašnjem Čedi. Ne verujem da bi rekao nešto loše. Đinđić nije bio čovek isfolirane moralne panike. Je li Čanak ta opozicija? Da, koliko znam Čanak ne participira u vlasti. Druga je stvar što ne participira onako kako Đilas & Co smatraju da bi trebalo da ne participira. Šešelj? Kako to krvnici Đinđićevi i njegovi prvi saradnici na istom pravcu? Šta ih spaja? Pa čekajte, zar sa tim krvnicima nije počeo da sarađuje Boris Tadić? Omladinska postavka Slobodana Miloševića je na vlasti dve decenije od njegovog pada. Veliki uspeh za jednu naciju? Karma još nečemu treba da nas nauči iz vremena devedesetih? Malo su duže na vlasti, više od tri decenije ako sam dobro izračunao. Jesmo li mi narod istorijskih ponavljača? Ume li iko bolje od nas da ne nauči baš ništa iz sopstvenog iskustva? Ne, nismo narod ponavljača zato što nismo ni došli u priliku da ponavljamo, jer još nismo ni pošli u školu istorije, još uvek smo u obdaništu pseudomitologije i mitomanije. Svi upozoravaju na budućnost Srbije. Ima li je ona uopšte? Sve ima budućnost, pa i Srbija, druga je stvar kakva će biti ta budućnost. Srbije što se tiče, čini mi se mračna. Kakav je savez omeđen „malim Šengenom“ i šta stoji iza njega? Ne znam ništa o „malom Šengenu“ niti me to uopšte interesuje.