Područje deponije

Kada se živi u provizorijumu, a ne u uređenoj državi, onda je svaki dan čudo. I ne odnosi se to samo na Srbiju, već na čitav region Zapadnog Balkana. Velike su mogućnosti destrukcije u predelima koje naseljava „nervozni dinarski element“, kako je tu skupinu homo sapijensa davno imenovao Vladimir Dvorniković u svojoj Karakterologiji Jugoslovena. Jeste, Jugoslavije više nema, ali njeni stanovnici nisu nestali, posebno ne ona vrsta ogrezla u primitivizmu, licemerju, pohlepi i lupeštvu. Zločini koji su se dogodili devedesetih godina prošlog veka, genetski su ojačali te likove za koje samo naivni veruju da su nestali sa poslednjim ratom. Nedavno se za skupštinskom govornicom jedne nama susedne i prijateljske zemlje oglasio primitivac velikog formata maskiran u ministra unutrašnjih poslova. Neprimerenim rečima, ali i pesnicama, obrušio se na opozicionog poslanika. Takvi tipovi podsećaju na prepotopske ribe iz okeanskih dubina izumrle pre nekoliko miliona godina, koje povremeno zalutaju u ribarske mreže. Međutim, u našim vodama te ribe plivaju u jatima. Nestankom Jugoslavije, region Zapadnog Balkana viđen je za deponiju Evrope na kojoj će se namirivati računi velikih igrača svetske politike. O tome postoji konsenzus kako stranih, tako i domaćih političkih elita, jer to i jednima i drugima odgovara. Zato blanko podrška Brisela naprednjačkom režimu u Srbiji. A da bi to političko čudovište opstalo potrebno je bilo obesmisliti jezik. Apsurdna je već sama činjenica da vladajuća stranka, koja je najviše unazadila Srbiju, računajući i strane okupatore, u svom nazivu ima pridev „napredna“. Međutim, bio je to prvi korak u razaranju srpskog društva. Udruženi zločinački poduhvat razbojničke družine Aleksandra Vučića u potpunosti je uspeo. Danas je Srbija geografsko područje na kojem su ukinute državne institucije. Republički javni tužilac se ne oglašava, iako se afere nižu jedna za drugom, od Savamale do helikoptera, od naplatne rampe Doljevac do Krušika. Parlament su blokirale dežurne kreature, koje bi u svakoj normalnoj zemlji bile hospitalizovane, ili u zatvoru. Rijaliti programi televizija sa nacionalnom frekvencijom dvadeset i četiri sata zasipaju gledaoce prostaštvom i pornografijom, a informativni programi i tabloidi šire propagandu najgore vrste, vređajući i demonizujući lidere opozicije, i sve one koji se usuđuju da kritikuju naprednjačku vlast. Narkoza stanovništva Srbije je totalna. I za sada, bez buđenja. Laž je postala istina, falsifikat je zamenio original, kriminalci su avanzovali u kontroverzne biznismene, a lokalne siledžije u predsednike opština. Izdajnici se slave kao patriote. Zdrav razum većine ubrzano se gasi, gubi se osećaj orijentacije, biračko telo sve više liči na omamljene brojlere u inkubatorima. Sijalica je zamenila sunce. Obračuni navijačkih hordi, sačekuše i pljačke su svakodnevica Srbije. Normalni i čestiti ljudi ukoliko su u najboljim godinama, beže u svet. Oni stariji tonu u apatiju. Uskoro ćemo biti svedoci opšteg rasula koje se približava brzinom lavine. Naprednjačka vlast ne prestaje da ponižava građane koji joj se suprotstavljaju. Tu su Beograđani najveće žrtve, a Beograd najvredniji plen. Čovek koji je uspeo da u mandatu zamenika gradonačelnika postane najomraženija figura prestonice, odnedavno je počasni član Udruženja književnika Srbije. To mu je nagrada za unakažen grad, i bonus za sav onaj horor koji sledi na proleće. On je sultanov najagilniji vezir. Za njega ne postoje prepreke. Ruši arheološke lokalitete Singidunuma, čisti put pred nezajažljivim investitorima, dograđuje i ugrađuje, alfa i omega sumanutih projekata za koje se pogrešno veruje da su posledica ludila, a ne perfidne pljačke. Nema sumnje, zamenik gradonačelnika je zadužio mnoge. On je vešt gondolijer, njemu ne mogu odoleti ni zidine Kalemegdana. Ne znam koji su bili pravi motivi primanja Gorana Vesića u Udruženje književnika Srbije, ali tim činom je prošireno područje deponije. Možda će novi Član ponovo uvesti nacionalne penzije za zaslužne umetnike, koje je Ivan Tasovac ukinuo. Tačnije, ukinuti su konkursi, ali ne i penzije, koje se i dalje tajno dodeljuju kao stimulans nekim zaslužnim naprednjacima. Na Vesiću je da nađe način da se to nekako legalizuje. U tome je on umetnik bez konkurencije. (Posle 34 godine autor ovog teksta prestaje biti član Udruženja književnika Srbije)