Zlo je uvek isto

Strpljivo čekajući da svaka zverka pokaže trag, imam potrebu da podelim vlastito iskustvo o tome kako funkcioniše progon nepodobnih u varoši Kosjerić. „U provinciji je noć mračnija i dublja, a svanuće udaljenije. Opstati tamo, odgovorno raditi svoj posao, ne praviti kompromise sa lokalnim moćnicima, plaćati visoku cenu za svoje stavove, jeste čin istinskog samopoštovanja i vere u moralne vrednosti“, napisao je Dragan Velikić u NIN-u. Družina, oličena u najkoloritnijim individuama široke koalicije oko SNS, i ovde je na vlasti. Shvatajući vlast kao apsolutnu moć i upravljanje tuđim životima, ova interesna grupica najgorih đaka sveti nam se urušavanjem minimuma dostojanstvene egzistencije. Kosjerić je nekad bio čaršija trgovaca i zanatlija, središte sreza, imao je svakodnevni javni prevoz do obližnjih gradova, pozorište i svet! Danas je to mesto snuždenih i apatičnih ljudi, u zimska predvečerja na glavnoj ulici nema žive duše, vazduh koji udišemo najzagađeniji je u Evropi, deca nam se sa školovanja ne vraćaju, a mi ne znamo kuda idemo. Učaureni kao u orahovoj ljusci plutamo kako se ko snašao. Odbijajući pripadnost bilo kojoj političkoj partiji, jasno iskazujući šta mislim, svesno sam rizikovala da budem neomiljena ličnost svakoj vlasti. Uprkos tome nakon izbora i prekomponovanja vlasti, ponuđena mi je funkcija direktorke Turističke organizacije Kosjerić, ustanove u kojoj sam zaposlena 26 godina. Iako svesna da je to iznuđeno rešenje, a delimično zbog mobinga od strane prethodnog direktora dovedenog spolja, prihvatih i zasukah rukave. Međutim, družina ima svoja pravila a najvažnije je pravilo podaništva. Važnije od rezultata je da ćutiš i gledaš svoja posla, jer ako radiš nešto na opšte dobro – smetaš ili, naprosto, štrčiš. Avgusta meseca gotovo svi mediji su objavili vest da je ministar Rasim LJajić svečano otvorio restaurisani Stari han iz 1854. godine, adaptiran u Vizitorski centar. Ideja (na osnovu koje je TO dobila 10 miliona dinara od resornog ministarstva) bila je da se posetioci upoznaju sa istorijom varoši i okoline kroz sistematski program zaštite i prezentacije artefakata što je značajno za kulturni identitet. Nakon 17 dana od svečanog otvaranja, bez ikakvog objašnjenja iz kabineta predsednika opštine stiže naredba da „vratim ključeve“ od Starog hana uz pretnju da će me prijaviti nadležnim organima ukoliko to ne učinim. Obaveštavam Ministarstvo i dobijam jasan odgovor da će me „pustiti niz vodu“ – i mene i projekat, i da ni slučajno ne pominjem Rasima u novinama (zar ni po dobru?). Razlog takvog ponašanja predsednika opštine je taj što sam se zamerila Draganu Tripkoviću, zaposlenom u TO Kosjerić i odborniku LJajićeve SDPS (kojoj pripada TO kao „ratni plen“) u Skupštini opštine Kosjerić, ukazujući na njegovo bahato ponašanje. Zaposlenom Tripkoviću, poznatijem po nadimku Ćuro, primarni je posao pevača u lokalnom bendu za svadbe, a u TO ostvaruje apanažu za rezultat na izborima (hteo je da bude i direktor, ali se ispostavilo da to ipak ne može bez diplome). To mu daje za pravo da radi šta hoće, pa i da ne dolazi na posao, da po ceo dan sedi na terasi kafea, a predsednik ga ne dâ po istom principu kao Vučić Malog. Nakon mog reagovanja na društvenim mrežama na ponašanje obojice, predsednik izjavljuje „smenićemo je, makar zapalili turističku” i postavlja novi UO koji Tripkovića „raspoređuje“ da sedi u Hanu (iz koga je izbačena direktorka). Pa tako Ćuro i dalje prima platu u TO šepureći se po varoši, a na mene kreće hajka (po onoj narodnoj poslovici u kojoj se pominje mrtav vuk i zečevi). „Najhrabriji” među zečevima, vlasnik Gostoljublja, promovisan od strane TO Kosjerić, usuđuje se da me izbaci sa svog poseda uoči dolaska ture na kraju sezone Tradicionalne srpske svadbe za kineske turiste, iako sam tamo prisutna u ime TO koja mu je omogućila posao vredan 2-3 miliona dinara. Dakle, po istoj matrici, imitirajući šerifa. Bivši demokrata nekad je u svom domaćinstvu gostio Đilasa, a sad je siva eminencija vladajuće koalicije; učestvuje u bitnim odlukama, pa i o sudbini TO Kosjerić. NJima se pridružuju još neke zverčice i Velika mama (predsednica odbora LJajićeve partije) koja moje profesionalno zalaganje definiše kao samovolju i ne propušta priliku da me disciplinuje ukazujući na moju „nespremnost za saradnju“. I pored višestruke nezaštićenosti, i ovog puta sam izabrala da ne ćutim i da se borim. Ono što me više brine je ćutanje mojih sugrađana i strah. Ta tamna noć koja predugo traje, priviknutost na mrak, zazidanost i zaparloženost. I, semper idem (uvek isto), zlo je uvek isto.