Čudo neviđeno ili nešto već viđeno

Verovatno da Srbija od svog prvog čoveka nije čula bolju i optimističniju vest od one da će prosečne plate u 2025. biti 900 evra, ne reče doduše da li neto ili bruto. Reče i da će Narodna banka Srbije 14 godina kurs evra držati na skoro istom nivou, između 117 i 120 dinara. Nijedan dobronameran i psihički relativno zdrav čovek ne bi imao ništa protiv ovako lepih želja. Tim pre što Srbija godinama tavori na evropskom dnu po svim relevantnim pokazateljima - prosečnim zaradama, penzijama, kupovnoj moći, stepenu ekonomske nejednakosti, stopama privrednog rasta… Jedino šta se može zameriti, ili bolje rečeno zbog čega se može izraziti sumnja u predsednikove prognoze jeste činjenica da se u ekonomiji ne može ništa narediti, da se rezultati na srednji i dugi rok ne mogu nameštati, pogrešno iskazivati ili „štelovati“. Bez obzira na činjenicu da se ekonomija još ne smatra egzaktnom naukom poput matematike ili fizike, primenom sve složenijih modela može se na kraći i srednji rok sa velikom sigurnošću predvideti kretanje osnovnih ekonomskih pokazatelja. Prognoza je naravno sigurnija što je rok kraći i zbog delovanja mnoštva neekonomskih faktora - psiholoških, demografskih, političkih... Bilo kako bilo, krajem 2019. direktor Republičkog zavoda za statistiku reče da je prosečna neto plata dostigla 518 evra. Na sajtu RZS, koji gotovo svakodnevno posećujem, videh da je poslednji podatak iskazan za oktobar i da je u tom mesecu prosek bio 55.065 dinara ili 468 evra, a od januara do oktobra 460 evra. E sada, toj plati može da se obraduje tek trećina zaposlenih, jer je „medijalna“ zarada u oktobru bila 42.716 dinara ili 363 evra, tako da polovina zaposlenih prima toliko ili manje od te sume. I pored dugotrajnog „rudarenja“ po sajtu RZS, ne nađoh tih 518 evra o kojima zvaničnici pričaju. Setih se, srećom, da „zaronim“ dublje i pogledam zarade po sektorima. I nađoh zanimljiv podatak da je u javnom sektoru u oktobru prosek bio 60.913 dinara ili 518,4 evra! Podatak, dakle, nije netačan, ali je nepotpun i beskoristan. Oktobarske plate u privatnom sektoru od 52.396 dinara ili 445 evra, ni direktor RZS ni predsednik, naravno, nisu pominjali. E sad, da bi 2025. prosečna zarada bila 900 evra, kao što je obećao predsednik, u narednih šest godina morala bi da poraste za 92 odsto - da uz stabilan kurs i cene svake godine raste za 11,4 odsto. Za dalju analizu važno je znati i da je učešće bruto zarada u BDP-u od 2016. do kraja trećeg kvartala 2019. bilo gotovo nepromenjeno – oko 41,6 odsto. U tom periodu broj formalno zaposlenih povećan je sa 2.009.785 na 2.181.420 ili za 8,5 odsto. U narednih šest godina, računajući negativan priraštaj i rast broja ekonomskih emigranata iz Srbije, broj formalno zaposlenih, prema prognozi analitičara, teško da može da bude veći od 2.350.000. Da bi svi oni imali prosečnu zaradu od 900 evra, uz isto učešće u odnosu na BDP, za bruto zarade bi u 2025. trebalo obezbediti 40,86 milijardi evra, dok bi BDP, pri istoj proporciji raspodele, morao biti 98,1 milijardu evra. To znači da bi prosečni godišnji rast BDP-a u narednih šest godina trebalo da bude 14,16 odsto! Nijedna zemlja na svetu ne može u tako dugom periodu imati ovako visoke stope rasta. Pogotovo ne zemlja poput Srbije, koja je u „klopci srednje razvijenosti“. Statističari bi rekli da se „nulta hipoteza“ odbacuje. Ostale pretpostavke bi bile - ali su neozbiljne za dalje razmatranje - da se vlasnici kapitala odreknu profita, odnosno svog udela u raspodeli, da država za dve trećine smanji svoje učešće u raspodeli BDP-a (što bi značilo da nema penzija, socijalnog osiguranja, da javne službe ne mogu da funkcionišu, da se smanji broj zaposlenih u javnom sektoru na oko 150.000, što je takođe neizvodljivo jer ne bi bilo dovoljno lekara, profesora, učitelja, javnih službenika… Drugi način da se do obećanih 900 evra stigne kroz „inflatorni porez“ nikome se ne bi svideo, jer on podrazumeva da kurs evra ostaje stabilan, dok cene svih proizvoda i usluga rastu, zbog čega bi NBS morala da brani zvanični kurs prodajom deviznih rezervi, dok ih ne potroši, a onda bi se ponovo uspostavio sistem dvojnog kursa, kapital bi počeo da beži iz zemlje, što bi dovelo do finansijske „eutanazije“. Nažalost, bilo bi to nešto već viđeno.