Ja sam mislio na Berlin

Praznični optimizam koji je posebno zahvatio predstavnike vlasti, na trenutak su u danima pred Novu 2020, pokvarili statistički podaci - nekako istovremeno Republički zavod za statistiku objavio je informaciju da je u prvih deset meseci prošle godine razlika između broja umrlih i rođenih dostigla 40.000, nažalost u korist ovih prvih, dok je Građevinska komora saopštila da Srbiji nedostaje oko 30.000 zanatlija svih profila, takoreći cela „zanatska elita“. U deficitu su i vozači, pa se na ulicama prestonice sve češće može videti kako autobuse gradskog saobraćaja voze penzioneri, a odlazak medicinskih radnika i negovatelja uveliko je u proteklih nekoliko godina postala prava „mala“ industrija. Agencije koje posreduju u odlasku ove struke na Zapad, a pre svega u Austriju i Nemačku, niču i tamo i ovde kao pečurke posle kiše, nudeći svojim polaznicima ne samo posao, već i posredovanje u savladavanju jezika i svih drugih prepreka koje im se nađu na putu ostvarenja „nemačkog sna“. Da nevolja bude veća, marta ove godine u najjačoj evropskoj ekonomiji stupa na snagu propis kojim se ukida dosadašnja praksa „provere prvenstva“, odnosno obaveza poslodavca da zapošljava domaćeg radnika sve dok ijedan takav postoji na evidenciji nezaposlenih. Drugim rečima, mogućnost da zapošljavaju ovdašnje radnike od tada će im biti neomeđena. I nema sumnje da će Nemačka tu mogućnost iskoristiti, taman i rizikujući da takvom odlukom naljuti srpskog predsednika Aleksandra Vučića, koji je svojevremeno za TV Hepi izjavio kako je nemačkom ministru zdravlja rekao da ne dolazi u Srbiju po naše medicinske radnike. „E, nećeš majci da dolaziš ovde“, odbrusio je navodno tada Vučić na ministrovu opasku, ali sem durenja on nema nikakve druge mehanizme da takav odliv i spreči. Ako je i durenje iskreno. Nije nepoznato da dve države godinama rade na projektu odlaska medicinskog osoblja iz Srbije, a da takav posao ima i svoje negativne strane uočeno je tek nedavno, kada je hvalospev o sve nižoj stopi nezaposlenosti u Srbiji nadjačan upozorenjima o odlivu radne snage koja postaje jedan od najvažnijih problema srpske privrede, a posebno njenog zdravstva. Ako je i sve glasnija kuknjava ovdašnjih poslodavaca na hroničan nedostatak radnika pojedinih zanimanja zbog čega njihovi biznisi trpe štetu ostala ispod radara javnosti, podaci koje je letos izneo MMF zazvečali su kudikamo glasnije. Istražujući budućnost ovog dela Evrope kada je u pitanju populacija i dostupna radna snaga, analitičari Fonda izneli su podatke da će Srbija do 2050. godine ostati bez petine radne snage, zahvaljujući starenju stanovništva i odlasku u inostranstvo, dok nekim drugim zemljama u regionu oni predviđaju još lošije rezultate. I mada bi se, ruku na srce, poslodavcima i moglo reći da ih je stigla karma, odnosno da plaćaju danak politici „jeftine i obespravljene radne snage“ na čijim plećima su godinama ubirali profite, problem nedostatka lekara i medicinskog osoblja platićemo svi. I to zdravljem. Izvoz zdravstvenih radnika, kao projekat na kojem se već godinama radi, ne bi li se našim nezaposlenim ljudima sreća pronašla daleko od kuće, a istovremeno smanjila i stopa nezadovoljnih i nezaposlenih, toliko je uzeo maha da će posledice po zdravstveni sistem biti nesagledive, već sada upozoravaju stručnjaci. Zvaničnih podataka o tome koliko ljudi godišnje napusti Srbiju i iz kog motiva, nema. Među zvaničnicima provejava vest da situacija nije alarmantna, odnosno da su procene koje dolaze iz inostranstva (od OECD-a) o odlivu više stotina hiljada stanovnika u poslednjih nekoliko godina prenaduvane. Sa druge strane, istraživanja, poput Ipsosovog, govore da zahvaljujući demografskom starenju, odlivu stanovništva i povećanju stope zaposlenosti u Srbiji već sada postoji smanjenje od 100.000 onih koji se bore za radna mesta. Iako su podaci o migraciji naših ljudi jako šturi, jača svest da odliv radne snage postaje ozbiljan problem, što potvrđuje i Ipsosovo mesečno istraživanje o tri ključna problema u Srbiji. Naime, oko 20 odsto ispitanika navodi da je upravo odliv stanovništva među najvažnijim problemima u Srbiji, dok grube procene govore da se ovaj trend pojačava od 2017. i da oko 17.000 ljudi godišnje napusti zemlju. Trend je, kažu, takav da će mlada i kvalifikovana radna snaga postati redak resurs, a situacija će se u bliskoj budućnosti toliko preokrenuti da će se na sajmovima zapošljavanja „umesto na stotine zabrinutih kandidata koji se bore za jedno radno mesto, viđati zabrinuti poslodavci koji će morati da motivišu kandidate da odaberu rad baš kod njih“. Nesumnjivo je da će borba da se zadrže radnici, pogotovo oni za kojima već sada postoji ogromna potražnja, rezultirati povećanjem zarada, ma koliko to poslodavcima bilo mrsko, ali ekonomisti upozoravaju da će odliv stanovništva sigurno negativno uticati na investicije, a time i na budući ekonomski rast. Uostalom, na skupu biznismena koji su nedavno organizovali NIN i magazin Instor, vodeći regionalni privrednici požalili su se kako već sada na tržištu rada „ni za lek“ ne mogu da angažuju pojedine radnike, mada su spremni da ih bogato plate. Određenih profila jednostavno nema, oni stariji više ne mogu da rade, a mladi nedostaju, ili zbog činjenice da su svoju sreću odlučili da potraže u razvijenim članicama Evropske unije, gde se njihov rad daleko više plaća, ili pak zbog toga što hronična neusaglašenost našeg obrazovnog sistema sa potrebama na tržištu rada sada stiže na naplatu. Precizne evidencije o deficitarnim zanimanjima na srpskom tržištu rada nema, ali golim okom se da videti da uobičajena slika stvorena u javnosti da nedostaju vozači, građevinski i radnici mašinske struke, te da među onima koji napuštaju zemlju prednjači medicinsko osoblje, nije potpuna. Trgovačkih radnji na čijim vratima su nalepljeni oglasi u kojima se traže radnici sve je više u srpskoj prestonici, a privrednici se žale da su zbog nedostajuće radne snage primorani da angažuju radnike iz Makedonije ili Albanije, naročito kada su u pitanju građevinski radnici. „Mladi više neće da rade ovde za 350 evra mesečno kada imaju mogućnost da na dva sata udaljenosti zarade na istom poslu nekoliko puta više“, reče nedavno Svetozar Janevski, vlasnik jedne od najvećih makedonskih kompanija Tikveš. Ankete sprovedene među mladim ljudima govore da dve trećine njih sanja o karijeri u inostranstvu, a sve veći broj je i onih koje u domovini više ne može da zaustavi ni pristojna mesečna plata. Manjak vladavine prava a višak korupcije i loše obrazovanje razlozi su zbog kojih Srbija ne samo da ostvaruje niske stope privrednog rasta, kako je to svojevremeno istakao Fiskalni savet u svojoj studiji posvećenoj razlozima za nizak ekonomski rast, već i motiv sve većeg broja mladih ljudi da razmišljaju o trajnom napuštanju domovine. Država, za sada, ne nudi adekvatne mere. Predlog MMF-a o povećanju starosne granice za penzionisanje zbog rapidnog starenja stanovništva još uvek se ne pominje kao mogućnost, valjda zbog svesti da to ni na koji način ne može rešiti problem. Poboljšanja radnih prava, takođe, nema. Naprotiv, poslodavcima se i dalje dozvoljava da bez sankcija krše postojeći nivo, a socijalni dijalog u Srbiji lošiji je, čini se, no ikad. Pojedinačno iskazivanje nezadovoljstva radnika svojim položajem i načinom na koji se upravlja državnim preduzećima gasi se parcijalnim merama, ne bi li se sprečio požar, ali bez ikakvog nagoveštaja da će se barem početi sa otklanjanjem uzroka nezadovoljstva onih koji ovde postaju sve vredniji resurs, kako to rekoše istraživači. Za utehu im se nude podaci o sve nižoj stopi nezaposlenosti, a u zamenu i obećanja o zlatnim vremenima, novim putevima i prugama i dupliranim mesečnim primanjima.